Pročitaj mi članakDošlo je vreme žetve onoga što smo sejali od 2013. godine, i sve ide naruku Albancima – nama ni mrvice. Ako se na ovim izborima izvučemo i sačuvamo opštinu Gračanica, već za sledeće izbore ona bi mogla preći u ruke Albanaca.
Период од средине јула до краја августа време је када се Срби на Косову и Метохији додатно затварају у својим селима, односно кретање се прилагођава оном времену, најчешће је то преподне, када знамо да су гужве најмање. Разлог томе су Албанци који из земаља Западне Европе долазе да обиђу своје куће и фамилију.
Нема страха да ће нас физички напасти – не плашимо се тога. На вербалне нападе смо навикли, па добацивање појединаца у смислу зашто још нисмо отишли у Србију и шта чекамо, прокоментаришемо речима да ми у Србији живимо а да он то не зна јер живи у иностранству, и наставимо даље свако својим путем. Једноставно, не прија нам та гужва, јер ствара лажну слику о томе колико их стварно на Косову и Метохији има, какви су и, посебно, како живе.
Познајем Албанце којима се такође не свиђа њихово понашање, јер се у тих 15, 20 дана размећу новцем и лудују по путевима и на јавним местима, а знају, са друге стране, да послови које раде у земљама из којих долазе нису нимало лаки, чак раде и на неколико места да би преживели. За њих, Албанци који живе на Косову и Метохији а који су мајстори типа електричар, водоинсталатер, зидар и слично, имају посебан ценовник. Не зато што мисле да имају пара, већ управо из разлога који сам навела. У смислу, хоћеш важан да се правиш, да глумиш свог газду из Немачке, Швајцарске, онда плати.
Ово лето, као и многа претходна, пролази нам у коментарисању онога што чујемо и запажамо из тих сусрета са њима. Занимљиво је што су нам исти коментари и то не само нас Срба, већ и Албанаца које целог живота познајемо и који одржавају контакте са нама невезано за политичка дешавања.
Нови трендови
На првом месту је да огромној већини Албанаца-гастарбајтера деца не говоре албански језик или говоре врло слабо. Са њима се искључиво споразумевају на језику земље одакле долазе. Посебно је занимљиво када се сретну читаве породице испред тржних центара на пример, и сви, старији и млађи, говоре, у случају коме сам сведочила, немачки. То посебно иритира Албанце који овде још увек живе, али признају да њихова деца не мисле тако. Незадовољни стањем у „држави Косово“ само мисле о томе како ће и они отићи одавде, и сматрају да је боље да дете проговори на језику земље у којој живи, јер ће му бити лакше кад одрасте.
Друго што коментаришемо јесу убиства међу Албанцима која су овог лета израженија него икада до сада. Замрзнемо се просто када чујемо за толику њихову међусобну нетрпељивост. У једном дану, у првој половини августа, из вареног оружја петорица Албанаца убијена су у међусобним обрачунима у различитим крајевима КиМ – конкретно, у гњиланском и призренском крају.
Ево и језивог примера; у једном селу у општини Липљан свађа између комшија Албанаца завршила се тако што је један убио другог и закопао га у њиви око које су се спорили.
Нико од њих није власник те њиве. Прича се и да је српска, па су се свађали око тога ко ће на њој да напаса стоку, али и да је велика толико да је за оба стада било места, али они нису мислили тако. Један од њих је другог затекао како чува стоку не хајући за његова упозорења и претње. Бесан због тога, у дело је спровео своју много пута поновљену претњу како ће га убити и ту закопати. Убиство се десило трећег августа, а већ наредног дана полиција је решила случај, односно пронашла тело и убицу. О томе Албанци причају Србима.
Зачудили бисте се на које су гране пали када би кренула да набрајам податке из извештаја полиције који стижу медијима, у којима се поред убистава, помињу информације о броју пријављених случајева насиља у породици где се често може прочитати како је мушкарац жртва насиља, па му је супруга или партнерка приведена. Да не помињем оне између оца и ћерке, браће и сестара или супружника. То је на дневном нивоу и статистика је за рубрику: Веровали или не. Мислим, нешто од поменутог се и раније дешавало међу њима, није то никакво чудо, али ко је од њих смео да позове полицију и пријави мужа, оца, брата, или да мушкарац пријави батине од стране женске особе.
То је било тотално затворено друштво где се трпело и оно што се трпети не сме. Свако је чистио у свом дворишту, или је о томе одлучивала група мушкараца иза затворених врата по неким својим законима. То је тужно, али је истина. Сада се отишло у другу крајност, погубљени су сви конци – полиција збија шале за шта се све тужакају, туку и растављају – и не хају што тиме потпуно разбијају породицу.
Институционални колапс
Није све најсјајније ни када су им институције у питању. Такозвани Уставни суд Косова је са десет дана закашњења (18. уместо осмог августа) објавио целокупан текст одлуке о томе да председник тзв. Скупштине Косова треба да буде изабран јавним гласањем, да се о једном кандидату може гласати највише три пута и да је рок за конституисање парламента 30 дана од дана ступања одлуке на снагу.
Већ је одржана прва односно 55. конститутивна седница након поменуте одлуке тзв. Уставног суда и председник „Скупштине Косова“и даље није изабран. Самоопредељење је за ту функцију опет кандидовало Аљбуљену Хаџиу која (опет) није добила потребан број гласова. Онда су предложили Донику Гервалу, која такође није прошла, и све је одложено за 22. август.
Подсетићу, избори на Косову одржани су деветог фебруара, а парламент у Приштини никако да се конституише. Зашто је то тако најкраће би се могло објаснити тиме да Демократска партија Косова Мемлија Краснићија (основао ју је Хашим Тачи), Демократски савез Косова Љумира Абдиџикуа (оснивач му је Ибрахим Ругова), Покрет Самоопредељење Аљбина Куртија и Алијанса за будућност Косова Рамуша Харадинаја нису могли никако да се договоре о начину избора председника парламента.
Покрет Самоопредељење је до сада инсистирао на тајном уместо јавног гласања приликом избора председника скупштине. Иако је на изборима партија Аљбина Куртија добила највише гласова, она нема потребну већину од 61 посланика како би променили начин гласања у избору председника скупштине, и главни спор је био око тога.
Последња конститутивна седница (54. по реду) одржана је крајем јула, када је и истекао први задати рок. Тада је поменути суд узео ствар у своје руке и донео горепоменуту одлуку да парламент треба да конституишу у наредних месец дана. Како ће све изгледати видећемо наредних дана, и није да смо нешто посебно заинтересовани, али нам је средином августа нешто друго привукло пажњу и зато помињем ову њихову сагу о избору председника скупштине.
Консензус о Србима
Наиме, у оваквом стању ствари, када је „држава Косово“ блокирана а њихови међународни тутори због тога „веома забринути“, затворени у својим гетима посматрамо шта се око нас ради, упоређујемо какве Албанце познајемо и шта су за ових 26 година постали – и даље се чудећи каква је то трансформација – али на опрезу, јер шта год међу собом радили и даље постоји прекидач који неко може да притисне и да се крене на Србе.
Шта нам говори да смо у праву? Албанске партије које сам набројала и које на централном нивоу никако не могу да се договоре, да не кажем да су жестоко сукобљене, ујединиле су се на локалном, и на предстојећим локалним изборима заказаним за 12. октобар у општини Грачаница наступају удружени под именом Албански савез. Њихов кандидат за председника је Љеутрим Ајети, тренутни заменик председнице општине Љиљане Шубарић.
На основу пописа становништва из 2024. године на подручју општине Грачаница живи више Албанаца него Срба – разлика није велика, али ипак постоји. Већ сам писала о томе како се у овој општини мења структура становништва у корист Албанаца и то продајом земље и кућа у приватном власништву, али и давањем дозвола за градњу што на приватној што на друштвеној земљи.
Стотине хектара пољопривредног земљишта претворено је у грађевинско на територији ове општине. Те дозволе даје локална самоуправа у Грачаници (Срби), па тако сноси добар део одговорности за мењање етничке структуре на својој територији. Ништа, односно врло мало је учињено на томе да се спречи одлазак Срба, који је, поновићу, убрзан после доношења Бриселског споразума.
Даље, подсетићу и да је Српска листа позвала на бојкот пописа. Један број људи се одазвао, али занимљиво је да код многих који су хтели да се попишу пописивачи нису ни дошли.
Кад већ поменух Српску листу да кажем да су и они дан, два по објављивању кандидата Албанског савеза изашли са својим кандидатом за председника општине Грачаница на предстојећим локалним изборима и то је досадашњи председник Привременог органа Приштине Новак Живић. Нама који овде живимо, а знамо о коме се ради, више је него јасно да се у званичној политици Београда према нама ништа, али ништа, неће променити набоље.
Каква је брига званичног Београда према нама већ више од деценије посматрамо кроз људе који се нама баве, и мало је рећи да смо тотално разочарани. У ничему што сам горе поменула власт у Београду не види своју шансу да нешто барем покуша да промени. Да коначно осетимо да им је стало, да барем мало достојанства у политици према Косову и Метохији покажу – ништа, да се случајно „бриселској елити“ не замере.
Време жетве
Зато имамо то што имамо. Дошло је време жетве онога што смо сејали од 2013. године, и све иде наруку Албанцима – нама ни мрвице. Ако се на овим изборима извучемо и сачувамо општину Грачаница, већ за следеће изборе, а ако се настави са оваквом кадровском и сваком другом политиком, општина Грачаница ће прећи у руке Албанаца – односно, изгубићемо централни део Косова и Метохије. Нажалост, доведени смо у ситуацију да нам опстанак и од тога зависи, јер сведоци смо шта се ради на северу Косова откада им је предат.
Каква је брига званичног Београда према нама већ више од деценије посматрамо кроз људе који се нама баве, и мало је рећи да смо тотално разочарани
Оно што нас посебно брине јесте чињеница да Албанци и даље проналазе заједнички језик када су у питању Срби. Наш нестанак са ових простора и даље је њихов циљ број један, и кидишу уједињени тамо где виде и најмању шансу. Полако ће свака српска општина доћи на ред, јер српски народ је остављен на цедилу. Могу се изазвати и сукоби, само ако добију зелено светло, и ето нама новог отвореног погрома – чисто да убрзају ствари.
Прикривени погром траје увелико и спроводе га институције пред очима целог света, онако подмукло, али се о томе ћути. Шта може и да се каже када нас је наша држава Србија предала тим и таквим институцијама. Погледајте какве нам је „благодети“ донела интеграција судства у „косовски правосудни систем“. Сведочимо томе сваког дана, са сваким новим хапшењем. Српске судије статирају и том и таквом правосуђу дају легитимитет, то је била и основна замисао – ништа друго.
Шта треба урадити да се ситуација промени? Одговорићу питањем: Има ли смисла било шта набрајати док је Бриселски споразум на снази, а пут Србије и даље слепо везан за Европску унију?
Ништа неће кренути набоље док не станемо испред огледала и погледамо себи у лице, ставимо обе руке на главу и упитамо се шта то радимо, али искрено. Ми, сами себе – не неко други. У оваквој ситуацији, на светском нивоу, чини се никада није било јасније којој се страни треба приклонити, и ко штити наше националне интересе, али, поновићу, прво сами себе треба да ударимо по глави не би ли се памети дозвали – власт (невезано у чијим је рукама), они који планирају да власт евентуално постану, и сам народ српски. Од нас све зависи.
