Pročitaj mi članakParadoks i nesrazmernost koja postoji između pojačavanja Vučićeve antiruske politike i proporcionalnog povećavanja podrške njemu od strane ambasadora Rusije u Srbiji se može objasniti veoma jednostavno, ako uzmemo u obzir dve činjenice - Bo(t)can-Harčenko je na Vučićevom platnom spisku (kao i brojne druge strane diplomate, činovnici i aparatčiki iz raznih zemalja koje mu „drže vodu“ za solidne apanaže koje im daje) i Bo(t)can-Harčenko, iako formalno gledano predstavlja „zvaničnu Rusiju“, ne radi išta više u ruskom interesu nego što poređenja radi „naš“ ambasador u SAD Šutanovac (koji tamo priča da Rusi ruše Vučića) radi u srpskom interesu.
Једноставно, обојица представљају онај корумпирани, неспособни и издајнички део администрације државе коју представљају у иностранству и као такве их треба и посматрати, као и сваку њихову изјаву и акцију.
У складу са тим, типичан след догађаја у синхроницитету Вучић-Бо(т)цан-Харченко иде овако:
Вучић редовно, на месечном нивоу, „намирује“ неспособног али за њега корисног амбасадора да пише хвалоспевне извештаје о Вучићевој владавини и општим приликама у Србији.
Ти и такви извештаји оперисани од истине и натопљени пропагандом одлазе у руски МИД (министарство спољних послова), где не седе ништа пуно бољи кадрови од Бо(т)цан-Харченка који те извештаје некритички преносе даље (није искључено, штавише кладио бих се, да и они добијају део апанаже да саучествују у овој фарси) и где се они објављују као „званични став руске државе“ , што формално гледано јесу али суштински то нема везе с везом.
Јер сви унутар руске администрације који заиста раде у руском интересу, од Путина наниже, често немају ни времена ни воље да се баве тим или неким другим извештајима већ их по правилу остављају нижерангираним кадровима и „прећутно“ аминују. А кад истина о нечему што се од руских пара ради у Србији/на Балкану и дође до Путина, он буде изненађен и одмах нареди другачије и веће мере- видети пример кад му је новинарка Даринка Петровић поставила питање о деловању руских медија на Балкану.
Пропагандна машинерија власти у Србији једва дочека те и такве извештаје, потврђене од руског МИД (неретко и саме Захарове, која је прва имала опречне изјаве о власти у Србији у претходних неколико месеци), да „потврди“ како упркос свему „Русија стоји иза Вучића“ што аутоматски значи да свако ко је против Вучића не ради ни у руском, па самим тим ни у српском интересу (иако нам интереси не морају бити комплементарни, као што често и нису, али то су већ нијансе у које „базична“ режимска пропаганда наравно не улази).
Преко своје базе медија, аналитичара и ботова деле се те вести о „руској подршци Вучићу“ чиме се с једне стране њихова база бирача (све мања али и даље поприлично велика) умирује јер Вучић није „скренуо“ са руског курса, неопредељени патриотски оријентисани се (само)убеде да је званична Москва иза Вучића док иза злогласних блокадера није па је тако он „мање зло“ од њих, а они који су против Вучића добијају материјал да и даље трубе (у празно и неосновано) да је он „руски човек“ чиме му несвесно помажу (гледано очима просечног бирача), иако је он до грла заглибио у подаништво западним структурама (што званичним што незваничним) и центрима моћи. И сви срећни.
Да рекапитулирамо: Вучић за своје (наше) паре добије фризиран извештај корумпираног амбасадора Бо(т)цан-Харченка, који он прослеђује ништа бољим кадровима у руско МИД, који они објаве као „званични став Русије“ и који после Вучићеви ботови и пропагандисти свих врста форсирају кроз његове медије као потврду руске подршке њему. Савршен зачарани круг.
Док се у стварности јаз између две државе продубљује, извоз српске муниције у Украјину појачава, распродаја свега у Србији интензивира а „обичан човек“ у Србији (махом проруски оријентисан) све више антагонизује спрам Русије због њихове (објаснио смо и какве) „подршке Вучићу“ у свему што ради у Србији и од Србије.
Па докле ће, онда, ово шизофрено стање трајати и ко га може окончати? Одговор је- док се не промени руски однос према Вучићу и власт у Србији. Првенствено се мора променити руска политика према актуелној власти, а последично томе ће то допринети да и ова издајничка, антируска колико и антисрпска власт оде, а да Русија не буде у потпуности антагонизована заједно с њом јер српско-руски односи (како међу државама, тако нарочито међу народима), треба да постоје и после Вучића (и Путина) и званична Москва би о томе требало да води рачуна. Ако, наравно, зна шта жели на Балкану и има планове да буде овде присутна озбиљно а не само повремено и „неформално“. Ако не, и то је легитимно, барем знамо на чему смо и чему да се (не) надамо.
Јер, као што често кажем, односи српске и руске државе су углавном обележени не(спо)разумевањем и изневереним очекивањима с обе стране, док су односи два народа увек били испуњени разумевањем, солидарношћу, помоћи у тешким временима и саучествовањем у свим заједничким подухватима. Остајемо заједно, упркос свима и свему, па чак и разним Бо(т)цан-Харченковима у руским и Шутановцима (Ђурићима итд) у српским институцијама.
