Pročitaj mi članakNešto manje od 6,5 miliona državljana Republike Srbije, za manje od dvadeset godina, ostalo je bez državne imovine, dakle, onoga što je pripadalo svima. Najžešća pljačka dešavala se tokom poslednjih 13 godina okupatorske diktature i otimačine koju je sprovodio Aleksandar Vučić sa svojom radikalsko-naprednjačkom mafijom.
Ту некадашњу државну имовину, мимо свих законских процедура, тајним уговорима или личним погодбама, овај болесни самодржац предао је у руке страним компанијама, које данас од ње убирају милијарде евра и долара профита. Према најновијим подацима ММФ-а, близу половине српске државне имовине налази се у рукама страних корпорација, а остатак под кредитним хипотекама највећих светских банкарских институција.
Шта ће након пада једног разбојничког режима остати од Србије, кад се буду сабрала дуговања, камате и вредност отетих државних ресурса и како ће даље ова држава наставити да живи, све су то отворена питања на које нико нема одговор. Садашњост је мрачна а будућност непозната. Једино је жеље за слободом постојана. Снага те жеље биће најјачи мотив да Србија устане из блата у које је бацио један злочиначки режим.
Никола Влаховић
Ко може и да ли може да извуче Србију из политичког, економског и културног резервата који ће остати такав и након диктатуре, ако се темељно не промени? Чиме Србија још располаже, у људима и ресурсима након темељне пљачке, са ким ће Србија бити у већ дубоко подељеном свету? Ова и многа друга питања, већ одавно су предмет спољополитичких аналитика највећих светских сила.
Наиме, рок употребе српског диктатора је истекао, на све четири стране света, изузев неких бивших афричких колонија (попут, на пример, Гане, која је недавно са Марком Ђурићем, министром спољних послова, потписала уговор о слободном боравку и раду у Србији). Да је Вучић „готов“, види се из површног прегледа европских wеб портала и штампе, у којима се овај самодржац описује онаквим какав јесте.
Тиражни немачки Шпигел (Дер Спиегел) га назива „луткаром из Београда“ и упозорава на то да се ради о диктатору и режиму који је „фактор нестабилности на Западном Балкану„. Амерички ЦНН који је дуго (у време Бајденове владе) о Вучићу говорио позитивно, сада критикује западни приступ „који не види дестабилизујућу улогу српског председника“, наводећи да Запад у њему „не види зло које дестабилизује Балкан„.
Угледни немачки Франкфуртер Аллгемеине Зеитунг (ФАЗ), све чешће га помиње као велики проблем и „болесника“ у Европи. Британски Гардиан, који је до недавно говорио о њему као „јаком човеку на Балкану„, сада пише овако: „Нада да ће се Вучић развијати у процесу приступања ЕУ је дисфункционална.. Ништа више не може да се поправи са његовим режимом ни кроз његове наводне преговоре о чланству у ЕУ“.
Амерички Вашингтон пост („Wасхингтон Пост“) процењује да је америчка политика која га је подржала „све неуспешнија“ и сугерише да је „вероватно време за нови приступ“ према Вучићу. Доајен америчке политичке сцене Боб Менендез, више пута је јавно упозоравао и бившу и садашњи владу САД да је време да осујете „покушаје“ Вучићевих даљих „ескалација“ у региону.
И чланови немачког Бундестага, у последње време све чешће захтевају да се „затвори славина аутократском режиму у Србији„, да се прекине са финансирањем пројеката у Србији и другим земљама које не поштују слободу медија и демократска правила.
Не заостаје у оштром тону ни Русија, преко истакнутих личности, попут Александра Дугина, незваничног „идеолога“ Кремља, који је више пута јавно осудио Вучићеву аутократију, па је између осталог казао како је „и последњи траг легитимитета Вучићевог режима нестао„. Далеко је одјекнула његова реченица: „Нема компромиса, Вучић мора да оде!“
Игор Коротченко, главни уредник руског војног магазина „Национална одбрана„, на првом и најгледанијем руском ТВ каналу, (Русија-1) изјавио је у сред најгледаније емисије „60 минута“ да Вучићу више нико у Европи не дозвољава „поправни испит“, те да „ни Британци ни Немци више не виде у њему никаквог партнера“… Упадљиво је да о Вучићу све најгоре мисле гласноговорници војног естаблишмента Руске федерације, а да га дипломатија ове велесиле више уопште не помиње.
У таквим околностима, сваки дан и месец дуже који одлазећи српски диктатор буде провео на власти, биће испуњен новим пљачкама, преварама, ширењем верске и националне мржње, дељењем Србије на „праву“ и „криву“, хушкањем на грађанске обрачуне и даље излуђивање грађана ове земље. Што брже падне његова криминална пирамида, брже ће се сазнати за тешка кривична дела која је Александар Вучић са својом радикалском бандом починио против Устава и против закона Републике Србије.
Али, са чим ће се Србија суочити кад дође „дан после њега“? Има ли Србија свога Винстона Черчила, који је 1945., после победе над фашизмом казао да Британцима обећава само „крв, зној и сузе“, како би изградили нову државу и друштво?
Народ ове старе европске државе, кључне земље централног Балкана, чека суочење са страшном истином: продати су, поклоњени, уступљени, рентирани, опљачкани и уназађени економски и социјално барем пола века, а културно гурнути у мрак ксенофобије и подела.
Ипак, најгоре од свега тек следи: према подацима Међународног монетарног фонда (ММФ) за 2024. годину, бруто домаћи производ (БДП) Србије у номиналном износу износи мање од 63 милијарде америчких долара, од чега половина одлази на дугове и дивљачке хирове Вучићевог режима (само Еxпо 2027, кошта за сада једну трећину бруто БДП). Добар део тога чини производ страних фирми у Србији од кога ова држава има врло или нимало мало користи. У многим случајевима, има само ненадокнадиве штете.
Долази време кад ће се сазнати шта је све режим бившег радикалског водоноше отео Србији и дао странцима на управљање? Чију подршку је у Европи и ван ње имао за тако темељну девастацију државе… Примера разбојничких акција директно уперених против интереса Србије има на стотине.
Једна од највећих је била она кад је личном акцијом упереном против једног од три примарна државна ресурса, „превео“ је Електро-проивреду Србије (ЕПС) из државног јавног предузећа у акционарско друштво, чиме је отворио пут унапред договореним страним компанијама да постану његови власници. Тако је омогућио да америчка оффсхоре компанија УГТ Ренеwаблес ЛЛЦ потпише некакав „Споразум о стратешкој сарадњи“ којим стиче право да купи до 49 % акција ЕПС-а, уз обавезу инвестирања око 17 милијарди евра у претходној фази (пре финалног преузимања потпуне контроле).
Да буде јасније: годишњи профит ЕПС је милијарду евра, а поменути амерички гигант добија такав ЕПС на поклон, чим формално „прошета“ свој новац са свог рачуна на свој рачун. Ради се о компанији која барата са стотинама милиона евра и то што ће сама себи да „инвестира“ 17 милијарди евра, за Србију не значи ништа. Али, српски диктатор је баш тако замислио провидну превару под обландом коју је назвао „стратешка сарадња“. Укратко, Србија више неће бити власник свог електроенергетског гиганта.
Омогућио је српски диктатор својим „мађарским пријатељима“ да додатно повећају свој удео у деловима ЕПС и учествују „у подели плена“. Наиме, мађарска државна компанија МВМ сада контролише виталну енергетску инфраструктуру на територији Србије и управљање коповима Дрмно, Колубара и Костолац, кроз наводно „финасијско консолидовање“, а уствари, подизање цене вредности приликом преузимања од стране америчке компаније. Да профит „броје“ и Вучић и Орбан, а да и Американци буду „сити“.
Србија је захваљујући окупаторском режиму полуделог радикала, остала и без власништва над хидроенергетским потенцијалима. Бране и акумулације на Дрини, Ђердапу и Бајиној Башти, кључна су„роба“ у преговорима са будућим акционарима. Ђердап сигурно преузима америчка компанија блиска Пентагону, након договора са румунском страном који је већ направљен као вид „геостратешког“ посла.
Такозвани „страни партнери“ које је режим АВ довео у Србију, већ су изабрани као будући власници дистрибутивне мреже и паметних бројила, кроз Енерготехнику и Електромонтажу. Према сазнањима извора МТ, амерички власници ЕПС задржаће функцију главног снабдевача електричном енергијом.
Суочиће се грађани Србије са шокантном истином да су највреднији делови српског електроенергетског система (производња, транспорт и дистрибуција струје) препуштени страним компанијама. Мораће свргнути српски диктатор да одговара због његове личне иницијативе за реформу законског оквира под којим су створени услови за потпуни губитак контроле над националним енергетским ресурсима.
Подсећања ради, на сличан начин опљачкао је од државе и за смешан новац (105 милиона које нико није видео у буџету Србије!) одобрио “ преузимање“некадашњег српског и југословенског гиганта ПКБ-а, од стране арапске компаније Ал Дахра која је успоставила потпуну контролу над највећим и највреднијим површинама обрадивог земљишта у Војводини.
Довео је Вучић и америчку компанију Цортев Агрисциенце (САД) у Србију, која се није јавно посебно представила али је познато да је „глобални лидер“ у производњи семена и заштитних средстава. Захваљујући искључиво политици Александра Вучића, она данас држи монопол у Србији од кога зависе домаћи произвођачи свих сорти усева (држи под контролом житарице, са капиталом и управља стовариштима и тржиштима у Војводини).
Режим одлазећег диктатора без ичије сагласности (струка, парламент, влада…) довео је стране компаније у Србију да управљају целокпуном водопривредном инфраструктуром. Наводно је основно управљање остало јавно, али само на папиру: за изградњу и обнову хидротехничких објеката ангажују се искључиво страни извођачи као што су Цхина Роад анд Бридге Цорпоратион (ЦРБЦ) код изградње канализације и постројења за пречишћавање отпадних вода, затим, Синохyдро (Кина) која контролише 100% хидроенергетске пројекте Ђердап 3, реверзибилна ХЕД „Бистрица“, изградње брана и тунела…
Италијанска компанија води инжењерско-пројектантски и радове на мањим бранама објектима и наводњавању, аустријски Страбаг је власник свих послова на регулација тока река (Сава, Тиса), насипа и каналских системи широм Србије, а такође, аустријска коропорација Алпине Бау (Аустрија) изводи радове на изградњи акумулација и насипа у западној и централној Србији. И не само то, него уговорима које нико није видео, још деценијама ће имати искљућчиво право да зарађује у Србији од тих послова.
Извесни Гама Холдинг из Турске има врло чврсте дугогодишње уговоре за пословно-консултантске и грађевинске радове на наводњавањима у Моравском коридору, а узгред су и овлаштени добављачи опреме…
Многи велики регионални и међународни конзорцијуми учествују кроз студије, пројектовање и опрему у српској водопривреди. То су АЕЦОМ, Јацобс, Арцадис (америчко британске фирме), те пројектовање сложених система за наводњавање и градске водоводе којима данас руководе Грунер (Аустрија), Тетра Тецх (САД). Исте компаније раде савремени мониторинг и моделирање водних система. Компанија Миyа Wатер (из Израела) уводи у Србији такозвана паметна бројила (водомере) и системе за оптимизацију губитака у дистрибутивној мрежи. Ефекти тог система донеће Израелцима у Србији огромне профите. А, грађанима Србије високе цене сваке потрошене капи.
На мафијашки начин, је режим Александра Вучића отео водопривреду Србије из руку државе и њених домаћих компанија, а у јавности његови „стручњаци“ упорно лажу да је управљање водопривредом и водоснабдевањем у Србији остало „у јавној сфери“.
Јавни је само државни, буџетски, народни новац којим се то све скупо плаћа. Тврди српски диктатор да ниједан важан „водни“ оператор није продат или дат на дугорочну концесију страним компанијама, што је такође ординарна лаж, јер стране компаније пројектују и реализују хидротехничке објекте и раде на унапређењу техничке и дигиталне инфраструктуре. И све то уредно наплаћују.
Али, не постоји водопривредни објекат или плански пројекат у коме није страни капитал, већински или партнерски. У том смислу Србија је своју водопривреду већ предала странцима. Јасније речено, поклонио им је или у бесцење продао полудели диктатор Александар Вучић.
Исто то се дешава са пољопровредном индустријом где држава Србија скоро да нема ништа своје. У агроиндустрији Србије за време владавине Вучићчевог режима, шест од седам највећих пољопривредних комбината завршило је у већинском страном власништву.
На пример, након што је његов режим продао и препродао компанију Царнеx доведени су инвеститори из САД, Велике Британије и Европе да наводно унапреде технологију говедарства и товних фарми у Банатском океану равница.
Чиме данас у Србији господаре остале стране корпорације? На дугачком списку нових „власника Србије“ коју је продао Александар Вучић, налазе се сви стратешки делови српског агро-прехрамбеног ланца, од обрадивог земљишта и сточарства до прераде хране и пића. Све то је данас под контролом великих међународних компанија.
Сазнаће Србија, али касно, како је компанија Пет Фоодс (италијански произвођач хране за кућне љубимце) постао власник фабрике сточне хране код Београда, и колико му је шеф напредњачке мафије „донирао“ новца за добродошлицу. Чуће се на неком јавном суђењу како је на криминалан начин омогућио да Цоца-Цола Хеллениц Боттлинг Цомпанy – Србија д.о.о. (грчки/швајцарски гигант у безалкохолним пићима), преузме монополску производњу јестивих уља и какве је и са ким правио билатералне уговоре.
Или, како је АД Имлек приватизован од стране инвестиционог фонда Мид Еуропа Партнерс, који сада управља млекарским капацитетима широм земље, како је Фриком – некадашњи део Унилевера, постао власништво британске Номад Фоодс, а који данас прерадом и замрзавањем воћа и поврћа стопроцентно покрива не само српско већ и регионално тржиште.
За 13 година бескрупулозне тираније, личном владавином Александар Вучић је кључни кривац због кога су данас сви главни српски привредни сектори под страним власништвом. Он и његива мафија, мораће да објасне зашто су енергетика и рударство, пољопривреда и прехрамбена индустрија, банкарски и финансијски сектор и телекомуникације пали у руке страних компанија па и страних држава и њихових државних корпорација, те колико су од тогса лично „приходовали“.
Користећи само државне, дакле контролисане изворе, попут Народне банка Србије (НБС) или Агенција за привредне регистре (АПР), довољно је погледати два документа: „Годишњи извештај о пословању економских целина у привреди Србије 2023″ и „Спољнотрговински и девизни биланс 2024″…И један и други речито говоре да милијарде евра И долара одлазе преко страних компанија иуз Србије, а да су приходи државе од њихових послова у Србији, тако рећи мизерни.
Наводно ратујући против грађевинске мафије, режим опаког диктатора помогао је и тој мафији да се прошири и легализује своје послове, доводећи их у партнерске односе са страним компанијама којима су продавали на криминалан начин стечену имовину.
Држава (читај: АВ), легализовала је на хиљаде таквих „инвестиција“ како би без проблема биле продате страним држављанима и њиховим фирмама. Провизије од таквих „трансакција“ мере се стотинама милиона евра. „Специјални консултанти“ Александра Вучића, проналази су све теже нове сигурне локације за депоновање таквог новца. У збирци докумената британске владе који се односе на борбу против домаће и међународне корупције (анти-гов-цорруптион-гоив.ук <хттп://анти-гов-цорруптион-гоив.ук/>), налазе се резултати неких истрага вођених трагом путева овде поменутог новца.
У последњој деценији Вучићеве владавине, сви стратешки делови домаће грађевинске индустрије, од саобраћајница и великих инфраструктурних објеката до стамбених и пословних комплекса, налазе се у рукама међународних концерна. Главни страни улагачи по земљама порекла и врсти ангажмана.
Кина, на пример: (Коридор 11: тунели, мостови, деонице од Чачка до Прељине, пројекат „Чиста Србија“, канализације и постројења за пречишћавање отпадних вода, хидроенергетски објекти ХЕП Бистрица, тунели и бране на Дрини, стамбено-пословни комплекс „Београд на води“ у партнерству са арапским Емаар Пропертиес, затим, све јавне зграде и логистички центри широм Србије).
Турски конзорцијуми: (Моравски коридор, ауто-пут до Крушевца, регионални путеви и дистрибутивни центри, индустријски погони, постројења за прераду отпада и ветропаркови, сви тунели и подсистеми на Коридору 10 и много тога још)…
Аустријски и немачки концерни (регулација река, насипи, мостови, авионске и железничке платформе у Београду и Нишу, акумулације, бране и ретензиони базени у Западној Србији, индустријски објекти и јавни хангари на аеродромима).
Италијански и шпански инвеститори (тунели и мостови дуж Коридора 11, пројекти на пругама за брзи воз, бране, наводњавање и специјализована решења, канализациони системи и градски инфрасктуктурни радови…)
Компаније из Уједињених Арапских Емирата: (Београд на води, луксузни стамбено-пословне куле и променадни тржни центри, модели урбане регенерације и комерцијални паркови и други гигантски пројекти).
Француске државне и приватне компаније (Београдски аеродром и будући метро, војна индустрија)
На овакве и сличне начине, режим Александра Вучића је понизио српску грађевинску индустрију и свео је на „агенције за рентирање“ помоћне радне снаге, која за већину ових страних компанија ради робовске послове на ауто-путева, хидроелектранама, стамбено-пословним зонама и канализационим системима…
Све набројано данас је у рукама великих међународних корпорација. Још дубља анализа би показала да Србије више није власник скоро ничега, а њени грађани само сопствене имовине, а и за њу многи имају разлога да брину. Наиме, режим Александра Вучића (на примеру случаја Рио Тинто и кинеских компанија у источној Србији), спреман је да одобри рушење кућа, уништавање имања, загађење животне средине, те исељавање становништва, као што су то радили само најсуровији окупатори у бурној прошлости.
Пред крај јула 2025. године, поводом отварања нове деонице аутопута Паковраће – Пожега (450 милиона евра, кинески кредит), у организацији нацистичке разгласне станице под именом „Информер“, веселио се под инстсалираним шатором и српски диктатор, а запевао је и његов кловн, у својству министра полиције „ван радног времена“.
Ухватио се и АВ микрофона, на самом крају равногорског весеља, и према уобичајеној пракси, мало је „праштао“ а више претио унутрашњем и спољном непријатељу. Казао је, поводом студенстких демонстрација и општенародне побуне: „Ко је крив, ићи ће у затвор“. Ако не иде друкчије, ту је војска. Не тако давно, у врху масовних демонстрација говорио је да треба „да подигнемо ниво наших одбрамбених способности, и све што радимо радимо због грађана Србије, а не да би показивали ко је снажнији“.
Али, како ће се те снаге одмеравати у блиској будућности, то је сада ствар народа. А, народ нико није победио. Посебно не битанге и психопате које умисле да су фараони и Наполеони. Такви први беже са мегдана.
Друга битка чека Србију након година тираније и понижавања: суочење са стварним стањем на рачуну. Претресање тајних уговора, укидање на криминалан начин датих концесија…Много тога да би се повратило макар нешто од опљачкане државне имовине. Јер, на дан кад садашња власт и формално престане да постоји, Србија неће бити власник највећег дела своје имовине.
Битка за повратак опљачканог, успостављање здравих институција и здравог друштва биће тежа и дугорочнија од рушења диктатора и његове криминалне империје.
