Penzionisani univerzitetski profesor Vladeta Janković izjavio je da bi vlada koja bi nasledila vlast Aleksandra Vučića morala imati strogo ograničen mandat, nakon čega bi se, u fer i ravnopravnim uslovima, organizovali izbori na kojima bi svako mogao da učestvuje samostalno ili u koaliciji. Takvi izbori bi jedino mogli utvrditi stvarnu političku težinu svakog aktera.
Он је нагласио да је у народу нестало страха и апатије, а јавила се свест да неправда, крађа и бахатост могу бити заустављени. То га, како каже, уверено држи у ставу да ће се притисак наставити и добити конкретније и снажније облике – што све води ка изборима.
Јанковић истиче да Србија више није иста земља од пре трагедије у Новом Саду, нити су грађани више исти. Посебно то важи за СНС, који као покрет све више делује мртво. Вучић више не одржава скупове, већ се, под јаким обезбеђењем, шета од једног импровизованог градилишта до другог. Отвара незавршене пројекте и прети „временом одговорности“, не схватајући колико је у праву. Са страначких телевизија вређа, шири поделе и све више прибегава темама националног разора. Нови Сад, каже, више не сме ни да посети.
Говорећи о хапшењима на дан када се навршило девет месеци од рушења надстрешнице, сматра да су у питању потези који говоре да Вучићев режим улази у озбиљну кризу. Ако је циљ тих хапшења да се студентски покрет угуши, онда је то бедно. Ако, пак, значе да правосуђе коначно показује зубе – онда је то већ опасност по власт.
О опозицији и студентима каже да један фронт није исто што и једна листа. Свако ко се не нађе у заједничком фронту, практично је на страни режима. Као најбоље решење наводи модел из Зајечара и Косјерића, где је власт победу куповала и отимала. Он предлаже да се направи једна опозициона листа, коју би састављала академска заједница, али са укљученим политичарима који могу бити од користи. После краткотрајне владе, дошло би до нових избора, а нова Скупштина би бирала стварну владу за будућност Србије.
У вези са ревизијом бирачког списка, сматра да времена нема, те да је реално организовати строгу контролу уз што више домаћих волонтера и страних посматрача. Неопходан је бар један слободан ТВ канал са националном фреквенцијом. Такође, сваки изборни резултат са бирачких места мора одмах бити достављен у опозициону централу, како се не би поновиле досадашње изборне крађе.
Коментаришући полицију, каже да, иако је било инцидената, ствари су могле бити много горе. И даље верује да ће се већина полицајаца, када дође тренутак, поставити на страну народа.
О Београду каже да никада није био у горем стању, осим у ратно време. Да је опозиција имала јасан договор на прошлим изборима, данас би бар Стари мост био у употреби, не би било „Ћаћиленда“, ни одвратних боја трамваја.
Као главни проблем Београда наводи неутољиву жељу Вучића и његових људи да се „овековече“ и обогате тако што ће изместити историјски центар града на обале река, оградити их кичастим грађевинама и одвојити од народа.
Да има могућност, Јанковић би прво отказао ЕКСПО, вратио Стари мост у функцију, заштитио Генералштаб и Сајмиште, угасио измишљена јавна предузећа и очистио остала од страначког утицаја. На крају, оформио би тим финансијских форензичара који би детаљно испитао све уговоре и дуговања.