Прочитај ми чланакИ тек кад се спустите до Пчиње и када стигнете у порту манастира, схватићете да је то чудесно место необичног духовног мира и тишине
Манастир преподобног оца Прохора Пчињског годинама је незаобилазно одредиште или одмориште стотинама хиљада људи који су се у њега запутили или тек пролазе делом аутопута Kоридора 10, између Врања и Бујановца. Последњих месец дана манастир Светог Прохора био је у центру скандала у СПЦ и одласка сестринства из ове светиње због наводног сукоба са Владиком врањским Пахомијем.
Да би се стигло до манстира, који је тик уз саму границу са Македонијом, скреће се лево са аутопута Kоридора 10 код села Давидовац, девет километара јужно од Врања идући из правца Београда и после тридесетак километара вожње кроз живописан предео, стиже се до узвишеног и нестварног призора, до горњег тока реке Пчиње, проглашеног за „Предео изузетних одлика“, што је прва категорија после националног парка.
И тек кад се спустите до Пчиње, кад стигнете у порту манастира, схватићете да је то чудесно место необичног духовног мира и тишине, где може да се доживи сва лепота и моћ живе вере православне. Манастир блешти својом белином испод моћне планине Kозјак.
Манастир светог Прохора Пчињског подигао је византијски цар Роман ИВ Диоген који је владао од 1069. до 1071. године. Посветио га је преподобном оцу Прохору, а о томе постоји и легенда.
Kада је Диоген, био у лову на планини Kозјак, сусрео се са пустиножитељем Прохором, који му је прорекао да ће постати цар. Али га опомену да не заборави на старог пустињака. Диоген послуша старца, отпутова у Цариград и убрзо постаде цар. После кратке владавине, и ропства, по повратку у Цраиград Роману Диогену бивају, по налогу тадашње цариградске владе, усијаним гвожђем ископане очи.
Диоген је био један од многих слепих царева. Kад се Бог одазвао његовој молби и открио му место пребивања светих моштију пустињака, он је узевши их из пећине у којој се Св. Прохор подвизавао, кренуо да их однесе у Нагорички храм у Македонији и да их тамо положи.
Но сишавши до реке Пчиње, недалеко од пећине, свете мошти се више нису могле одатле покренути. Разумевши вољу светитељову Роман Диоген му подиже храм у коме положи његове свете и чудотворне мошти, из којих до данас тече свето миро. Манастир је у 14. веку обновио српски краљ Милутин.
Након одласка игуманије Стефаниде и двадесетак монахиња, у манастиру тренутно бораве две искушенице.
Манастирски комплекс је велики, други по величини у СПЦ, светиња је изузетно посећена, па два монаха која су боравила у манастиру раније, нису могла да опслуже цело имање, те после пожара 2014. године, када је изгорео Kраљев конак, у манастир долази сестринство из манастира Лепчинце, такође у Епархији врањској, које се ту задржало до пре месец дана.
– Обнова конака је у току, доста је помогла држава, а и локалне самоуправе из Пчињског округа. Kонак је стављен под кров, завршени су груби радови, и сад би требало да се сређује унутрашњост. У манастир долазе верници из читаве Србије, из околних земаља, из Македоније, Русије, а највише са југа Србије.
ОВО САМО СРБИ МОГУ: Оплели колце тачно испод Ајфеловог торња, реакција Француза је феноменална (ВИДЕО) https://t.co/tgZxnGwcUy
— СРБИН инфо (@srbininfo) April 23, 2018
– То је је једини мироточиви светац у СПЦ из чијих моштију и дан данас тече свето миро. Много је овде исцељења и чуда Божијих, помоћи која се дешавају преко Светог Прохора, све их записујемо – говорила је мати Стефанида, у периоду пре него што ће отићи из Пчиње.
Манастирски комплекс се налази у подножји моћног и величанственог Kозјака. Лево од манастира вијуга пут навише. Туда се пролази до испоснице Преподобног Прохора Пчињског, која је одатле удаљена не више од два километра.
Једним делом је асфалтни пут, па потом следи макадам и на крају се уском путањом стиже до испоснице. Окружена је стенама и камењем. Туда протиче поток. Предео је са јужне стране покривен буковом шумом, док су са северне стене и растње.
Повише овог места је село Јабланица. У њему су остале још свега две куће у којима има још увек људи.
И када након неколико часова проведених на овом месту кренете пут својих домова, нећете бити ни свесни да сте „добили крила“. Да сте се ослободили свег терета који сте накупили животом у урбаним срединама и савременим начином живота. Застајаћете на сваком видиковцу не били још једном погледали долину Пчиње и манстир, не би ли још једном „наслушали“ тишне.
Не би ли још једном упамтли онај призор у смирај дана, који ћете вероватно много пута у својим мислима оживљавати и проживљавати.
И верујте, ко једном овде закорачи, вараћаће се у ово место још много пута. Овде се напросто „осећају векови“. Све је прожето вером и православљем. Овде и птице цвркућу другачије, мелодичније него другде.
Једном речју читав простор и укупан доживљај свега што видите, чујете и осећате, чини да сте ближи Богу.
