Прочитај ми чланак

ТЕРАЗИЈСКИ ЦРНОГОРЦИ У БЕОГРАДУ – где им је домовина (отаџбина)?

0

Чињеница је да је Београд незванично највећа црногорска метропола.

Фото: Н.С.

Одмах испод Зелењака, Црногорском улицом можете – како и приличи – са једне стране стићи у Карађорђеву, а са друге у – Гаврила Принципа. Нећу да набрајам све оне цетињске, беранске и остале улице. Мапа Београда је поприлично црногорски прошарана баш као и становништво српске престонице.

Како црногорска популација Београда, она мања, али гласна, акцентуално препознатљива, или она далеко бројнија, тиха, екавска, криптоцрногорска, доживљава актуелну Црну Гору и њене политичке муке? Рекао бих, онако како доживљава и оно што им је животно ближе – Србију, и њене транзиционе бољке. Људи углавном слежу раменима.

Иначе, екавци црногорског корена најчешће немају непосредно црногорско искуство, јер је ђед био последњи који је говорио чисту ијекавицу, употребљавајући је немилице у причама о родном крају. Међутим, и унуци су Црну Гору доживљавали као своју. Осамостаљење их је узрујало као одбачену децу – дочекали су га одвећ лично, са мешавином неверице и љутње. С временом је то постао тек благи свраб фантомског уда. Тиха помисао на земљу која их је оставила насукане у Београду, сећање на неки југ са којег је стигло презиме. Појави се та сета кадикад у сутон па нестане са сунцем које дуго тоне негдје иза Западне капије.

Велеград их све прогута и свари, потом су већ они, а камо ли њихова деца, ноншалантни Београђани без икакве примисли да је ико њихов дошао однекуд. Тај непотребан наратив остављају фолклорним удружењима и кафанским причама.

Шетам тако Београдом и размишљам о томе колико је стварни црногорски утицај на свеопште стање града. Да ли је то мит или стварност? У књижари „Геца Кон“ набасам на књигу „Црна Гора очима Европе“. На насловници чувена слика Паје Јовановића „Рањени Црногорац“ за коју је он 1882. добио прву награду на годишњој изложби Бечке академије, али и царску стипендију.

Да, та је слика једном дирнула Аустријанце.

Данашње међусобно рањавање Црногораца по Београду не наилази на посебно разумевање. Узалуд све докторске титуле, књижевна дела и високи чинови скопчани са црногорским именима. Таблоиди фокусирају црногорске криминалце и њихове обрачуне. Таква су времена.

Пишем овај текст са чврстом намером да не споменем председничке изборе. Постоје озбиљни људи који тврде да би доживотно председниковање било идеално решење за сиромашне земље. Изабереш једном и траје ти до краја живота.

Демокраси терпимпин, тако је доживотни председник Индонезије Сукарно 1959. описао модел који се потом свидео свим ауторитативним владарима. Усмерена демократија. Усмериш народ да те бира. Па онда све сам одлучујеш. Путину се свидео такав концепт. Изгледа да јужно од Саве па све до Јадрана али и источно од Дунава има много поштовалаца лика и дела покојног Сукарна. Све сами демократори. И стабилизатори. Усмеривачи. Роје се овакве мисли у предизборној тишини док шетам Београдом следећи црногорске трагове. Куд се баш сетих Сукарна размишљајући о Црногорцима?

Учини ми се да колпортер узвикује „демокраси терпимпин“. Нећу да кажем кога сам препознао на насловној страни. И нећу да помињем председничке изборе.

Шетам тако усмерен Београдом. Поглед ми падне на прочеље Хотела Москва. Нешто ми изнутра шапуће да свратим на кафу. Биће да је то онај црногорски рудимент који се ретко јавља. Одолим том пориву јер Москва више није Москва, неки чудан свет, жене напумпаних усана, као из стрипа, а типови иза тамних стакала наочара, избријаног темена. Нигде речитих Црногораца ни ДБ-оваца који држе новине наопако.

Све ово бележим на Теразијама. С обзиром на очево порекло, уз мало добре воље и интерпретативне слободе, могли би ме назвати „теразијски Црногорац“. Морам да признам, мени је то свеједно. Паушализације су ме некада љутиле. Сада ме забављају.

Ипак, помало сам меланхоличан, јер као босансконемачки држављанин не могу гласати. Отац је заборавио да ме упише у црногорске књиге. Али сам и срећан због тога. Ко после да буде крив за исход? Уосталом, рођен сам ту, преко Бранковог моста, па десно. У Земуну. Дакле, Земунац, брате.

Ознаке: , , ,