СТАТУС КОЈИ СРБИЈА ШЕРУЈЕ И ПЛАЧЕ: Речи доктора Ђурића од којих ћете се најежити

6

Сећам се размишљања како сам већ и пре свега овога знао да понекад у „Лудници“ можете видети најнормалније људске особине и најлепше емоције... Љубав... Понос... Захвалност... Искрен осмех... Дељење... Пријатељство... Оданост... И људскост...

Доктор Владимир Ђурић својом објавом на Фејсбуку о „Лудници“, како је написао, скренуо је велику пажњу јавности а његов пост многи деле на друштвеним мрежама. Др Ђурић, психотерапеут и специјализант психијатрије, опосао је сцену из једне душевне болнице која је на њега оставила најјачи утисак од свега што је досад видео током 15 година рада у здравству. Др Ђурић је и раније скретао пажњу на проблеме у здравству и друштву, а његове објаве су веома популарне јер добро скенира нашу реалност.

Његове речи преносимо у целости:

„За ових петнаест година колико сам у медицини… Присуствовао сам бројним фасцинатним призорима…

Додуше…

Фасцинантно лепим…

И још фасцинантније ружним…

Успешним и неуспешним порођајима…

Успешним и неуспешним реанимацијама…

Успешним и неуспешним покушајима суицида…

Успешним и неуспешним последњим удисајима…

Међутим…

Ништа на мене није оставило толики утисак као једно најобичније поподне у време посете… У „Лудници“ на крају града…

Малена соба, максимално сређена за српске услове… Уредна по хируршким, а камоли психијатријским стандардима…Чисте завесе, један болнички кревет, једна столица, једна комода са неколико прастарих руских класика и позајмљеним прекјучерашњим вечерњим новостима, у потпуној дискрепанцији са тек донешеним бананама…

Домаћин обријан и уредно потшишан, у пиџами, насмејан…

Мушкарац и жена у господској гардероби, забринути, у посети…

Он срећан што му је неко дошао у посету “чак и на овакво место“ и што је то неко „његов“…

Они растужени и забринути што виде само сенку свог друга из гимназије…

Друга, који је једном био тако леп, тако млад и згодан, полетан и несаломив…

Интелигентан, са свим петицама… Капацитет и потенцијал…

Увек расположен и насмејан…

Све до ИИ године ЕТФ-а када је почео да тражи неку чудну симболику и повезаност у бројевима и формулама и да има утисак да се ту налази нека посебна порука за њега…

И када је параноидна схизофренија почела да остварује своје злослутне циљеве записане у његовој несрећној генетици…

И када је први пут хоспитализован на психијатрији, на одељењу за агитиране пацијенте…

Па убрзо и други…

Па за тили час… И двадесет и други пут…

Друга, који је ускоро почео да пропада свеобухватно, телесно и психички…

Друга, који је за двадесет година лечења постао само сенка…

Само љуштура претходног себе…

Сећање на могућност да буде срећан…

И друга који је био толики баксуз да поред све муке на крају остане и без мајке која се једина бринула о њему, хранила га, купала, облачила и „терала“ да пије лекове…

Једине особе која га је једном речју… Волела…

(Сви су се додуше и чудили како је толико издржала са муком највећом од свих, осуђена на свакодневно гледање болесног сина…)

И који је потом врло брзо завршио на улици, као бескућник… Без хране и, још важније, лекова…

Али друга који је ипак једног јутра имао таман толишно среће да га жена, која је управо у посети, случајно сретне у Ташмајданском парку на клупи са две кесе, тадашњом целокупном имовином… Брадом од две године и косом неопраном барем једну… И да му понуди делић кифле који јој је био превише, што и иначе ради када види неког мање благословеног…

И да у трену препозна Његове Очи… И ожиљак на бради са матурске екскурзије у Будимпешти када ју је бранио од оног пијаног слепца из четвртог три што је касније постао министар…

 

И да се шокира, потпуно замрзне… Додуше, на рекордно кратак временски период за такву спознају, а да се још брже мотивише…

Да организује одељење…

Да телефони зазвоне…

Ипак је она била председник одељенске заједнице у том одељењу, а то одељење је било чувено у целом Београду, по свему добром…

И позове благајника који је сада у Канади да прикупи новац… Како зна и уме…

Контактира секретарицу одељенске заједнице, сада врсног адвоката, да помогне око преузимања старатељства над другом…

И најгорег ђака из одељења, како би га замолила да дозволи другу да неко време проведе у једном од тих силних станова по Врачару које издаје, како би се макар мало опоравио, нахранио, окупао и угрејао… Јер ко зна да ли би све те станове и имао да није завршио другу годину гимназије тако што му је Друг акон својих урадио и његове задатке и послао му их на пушкици… На последњем контролном те године…

И на крају и највећу штреберку одељења, сада већ доценткињу, угледну начелницу одељења на клиничком центру, која је након неколико недеља консултација дошла до предлога за дуготрајно решење…

„Распитала сам се… Ми ћемо му плаћати смештај на психијатрији, постоји то једно одељење на периферији града где је то све супер организовано… Малтене као у Европи… Имаће тамо све што му треба, храну, негу, лекове, лекаре… Моћи ће тамо да се одмори од свега и да спаси своју душу, а и ми ћемо пуно урадити за наше“…

Одељенска заједница је била једногласна као и увек…

Направили су жиро рачун и распоред посета. Сваке недеље по двоје из одељења, уз евентуалне ненадане посете другова који долећу из иностранства и годишњице матуре, које су се од тог тренутка некако славиле јаче и срећније…

Сећам се тог најежа, док ми је колегиница причала све ово…

Осећаја како пропадам у фотељу у лекарској соби и сећам се да сам следећих пола сата само гледао кроз прозор…

И размишљао…

Да ли је ово могуће у нашој земљи?

У 2010-тим?

Након свега што смо прошли?

Да ли овакви људи стварно постоје још увек?

Људи са великим Љ…

Исправни… Честити… И добри…

Алтруистични и емпатични…

Који хоће да помогну…

Људи због којих вас је срамота, колико год да сте до тада урадили…

И који показују да је све могуће уколико нешто желите…

И уколико тражите начине, а не изговоре…

Сећам се размишљања како сам већ и пре свега овога знао да понекад у „Лудници“ можете видети најнормалније људске особине и најлепше емоције… Љубав… Понос… Захвалност… Искрен осмех… Дељење… Пријатељство… Оданост… И људскост…

Оне су и направљене да би се заштитили они који то не могу сами…

Они за које је Прави Живот прегруб…

И мислио се…

Како породицу у којој се родимо не можемо да бирамо…

Као ни генетику…

Нити болести које та генетика носи…

Нити тежину судбине која нам је намењена…

Али пријатеље можемо…

Макар тако што ћемо ми некоме бити пријатељ…

Некоме ко не може ништа да нам да заузврат…

Некоме ко ни на један једини начин не може да нам се одужи…

Осим очима пуним захвалности…

Ма колико те очи болесне биле…

И на послетку…

Како „Лудници“ много боље пристаје термин Душевна Болница…

Јер…

Ретко где ћете видети Људе са више Душе…“