Pročitaj mi članak
Фото: Магацин
“Историју треба ипак препустити само историчарима“ – пише г. Лазански. Да, али тамо где историја, тј. историографија – постоји. На жалост, она у тоталитарним режимима, као што је била социјалистичка Југославија, не постоји, јер у њима нема слободе говора. Слободно бављење историјом Другог светског рата тада је било строго кажњиво. Постојао је вербални деликт, злогласни члан 133 Кривичног Законика СФРЈ.
Постојала је забрана протока информација: књиге и новине из иностранства, у којима се иоле критички пише о комунистима, сматрани су актом непријатељске пропаганде, због које се ишло на робију. Постојао је чак и Закон о заштити имена и лика Јосипа Броза Тита.
Ако све ово можемо разумети, јер тоталитаризми су такви какви су, заиста је тешко објаснити како је могуће да је и 2015. године на катедрама за историју у Србији за Други светски рат у употреби уџбеник писан 1978. године?
Дакле, писан у време када је диктатор био жив. И када се историја писала по следећој шеми: диктатор одржи говор на Конгресу КПЈ, а “историчари“ то после разрађују.
Исто тако, тешко је разумети толике повике против “историјског ревизионизма“. Кажу: Историја је већ написана, а ревизионизам је негативна категорија. Као да смо ми заборавили сва она довијања из 1980-тих, на тему како померити границу слободе за макар један посто, а да се не доспе на робију.
И сам г. Лазански, када каже да историју “препустимо историчарима“, очигледно мисли на историографију (тј. пропаганду) из Титовог доба. Очигледно, јер је у његовом чланку тешко наћи макар један тачан податак, што је управо обележје поменутог доба.
Тако, не да је неспорно како је генерал Михаиловић сарађивао са Немцима и Италијанима, већ је обратно: Тито је сараћивао са Немцима од априла до 22. јуна 1941. и од марта до 17. маја 1943, као и са усташама, готово током целог рата. Састанак Павелићевог личног изасланика Николе Рушиновића са Титом јануара 1943. представља контант на највишем нивоу забележен током целог рата између две стране (Осовина/Савезници). Контакт је био пријатељски: Павелић је тражио од Тита само да не дозволи да Срби преузму контролу у КПЈ и имаће сву његову “потпору“.
НИН је пре неколико дана објавио још један новооткривени споразум између усташа и комуниста.
Постоји барем 5 немачких докумената да су се усташка Црна легија под командом Францетића и 1. и 2. пролетерска бригада под командом Коче Поповића, марта и априла 1942. године бориле “раме уз раме“ против четника мајора Јездимира Дангића и капетана Драгослава Рачића у Источној Босни. Усташе су притом редовно снабдевале партизане муницијом. Подсетићу г. Лазанског да се никада није десило да се четници и усташе заједно боре против партизана. Јер су четници и усташе били и остали највећи непријатељи.
Априла 1941. војска није капитулирала. То је била само немачка пропаганда, коју су касније комунисти прихватили. Генерал Калафатовић је био заробљеник и његов потпис је зато био неважећи. А потписао је само то да овлашћење за преговоре о примирју, дакле не о капитулацији, преноси на Цинцар-Марковића (тада без функције) и генерала Јанковића (још један заробљеник).
Краљевина Југославија и њена војска постојали су током целог рата: били су међународно признати, имали су слободну територију, итд. Међутим, у верзији г. Лазанског, Краљевина је била легитимна само оног момента када је краљ рекао генералу Михаиловићу да стане под Титову команду. Што је ускоро, иначе, порекао, али ни тај податак није познат у историографији коју признаје г. Лазански.
Нису се Михаиловићеви четници легализовали код генерала Данкелмана 6. септембра 1941. У ствари, тога дана је почела немачка Операција “Михаиловић“ на Равну Гору. “Антикомунистичку добровољачку милицију“ Италијани су основали после низа молби српских лидера из западних крајева. Преко 100.000 Срба потписало је петицију да се Босна и Херцеговине прикључе Италији, тј. извуку из састава НДХ. Ова петиција није уважена, али је основана поменута милиција како би се, по речима генерала Лузана, Срби заштитили од Павелићевих хорди. Због Немаца, пише даље Лузано, милиција је морала бити маскирана антикомунистичким именом. Наравно, она се касније борила и против комуниста, тј. против још једне хрватске формације: тзв. Народноослободилачке војске Хрватске. Коју су до краја 1943. већином чинили Срби, али којом су командовали Хрвати, усмеравајући је на друге Србе.
(Политика)
