Прочитај ми чланак
(архимандрит Сава Јањић)
Ово је веома важно питање коме треба приступити са доста пажње. Као што сам већ претходно говорио постоје суштинске разлике и разлике које су резултат различитих хришћанских менталитета која су се искристалисала у току специфичних историјских процеса на хришћанском Истоку и Западу. Његова Светост је у својој изјави посебно имао у виду чињеницу да су својеврсне разлике између Истока и Запада постојале и пре 11. века и званичног почетка раскола.
Већ сам раније нагласио да јединство не подразумева униформност, посебно не униформност обичаја и обреда, и да су разлике у богословском приступу постојале од најранијих времена.
Сматрам да је ово згодна прилика да са вама и осталим читаоцима поделим један мој текст који сам пре пар година прибележио у вези са овим питањем и који одражава моје виђење ове проблематике. Надам се да ће овај текст барем донекле дати одговор и на ваше питање:
Раскол хришћанског Истока и Запада – суштинске разлике или разлике два хришћанска менталитета
„Велики Раскол“ између хришћанског Истока и Запада, чији је почетак формално обележен међусобним изопштењима римског кардинала Хумберта и цариградског патријарха Михаила Керуларија 15. јула 1054. године, вишевековни је процес постепеног отуђења Западне, Римске цркве од Источне Православне Цркве и њеног предања. Иако су настанку раскола погодовале бурне историјске околности и све веће разлике у језику и култури, посебно после германских најезди на Западу у 5. веку и муслиманске експанзије на Истоку од 7. века надаље, у богословској и литургијској свести Истока и Запада настао је до сада непревазиђен јаз.
Од времена Јустинијана Ромејско царство са седиштем у Константинопољу имало је све мање снаге да очува привремено васпостављени orbis romanus поновно успостављен у 6. веку. У западним провинцијама царства, које су преплавиле хорде германских варвара, једина луча светиља остала је Римска црква која је уједно била и једина спона западних Римљана са својом источном браћом и римским културним наслеђем јелинског Истока.
О АУТОРУ
Архимандрит Сава Јањић је игуман манастира Високи Дечани.
Међутим, већ од краја 8. до почетка 11. века германска струја у Римској Цркви постепено је потиснула ромејску (византијску). Подршком династији Каролинга папе су задобиле не само духовну власт над некад утицајним западним црквама, већ и поседе који су постали основа будуће папске државне моћи тзв. Patrimonium Sancti Petri.
Дух франачког феудализма све се више одражава и на организацију Римске цркве, у којој папа игра улогу монарха, а бискупи улогу њему потчињених феудалних племића. Секуларизација Римске цркве кулминирала је нарочито у периоду између 15. и 16. века, у време необузданих ренесансних папа, што је довело до Реформације и нових раскола, који се настављају до данас у виду многобројних секти и атеистичких идеологија.
С друге стране, Црква на Истоку је била више окренута богатом хришћанском богословском и културном наслеђу јелинског Истока, које је свој највећи допринос дало у периоду седам Васељенских сабора од 4. до 8. века кроз дела бројних источних светих отаца. Као црква царског града, патријаршија Новог Рима је природним током ствари узведена на равночастан ниво са црквом старе престонице царства, што је изазвало додатна подозрења. Падом источних провинција под власт муслимана у 7. веку Цариград је коначно постао најутицајнији духовни центар источне икумене и активно се посветио христијанизацији Словена. Западни и Источни Римљани све су све теже могли да разумеју једни друге, јер су се већ оформила два потпуно различита црквена и културна менталитета.
Посебно дубок раздор међу црквама створило је једнострано уношење додатка Filioque у традиционални Символ вере на сабору у Толеду 589. године. Главни носиоци филиоквизма били су германски теолози који су своје учење донели у на двор Каролинга где је оно прихваћено као званично црквено учење. Крунисање Карла Великог 800. године у Риму за „римског императора“ био је не само непосредан изазов византијском схватању јединствене хришћанске икумене на чијем је челу цар Новог Рима, него и отварање врата за постепени тријумф филиоквизма и поред противљења неких италијанских папа.
Од друге половине 9. века односи између Старог и Новог Рима ушли су у фазу драматичне конфронтације. Патријарх Новог Рима свети Фотије (820-886) био је први православни богослов који је аргументовано образложио заблуде франачких богослова и упозорио Римску цркву на опасности које произилазе из њихових новотарија. За време Фотијево одржан је IV Сабор у Константинопољу (870/880) као последњи заједнички сабор источних и западних отаца који су потврдили јединство православног веровања и осудили промену символа вере, и самим тим учење о Filioque.
Године 1009. свргунут је папа Јован Осамнаести (последњи православни папа, кога су званично признавали сви источни патријарси). На римску катедру долази низ папа који су под јаким германским утицајем, да би већ 1014. папа Бенедикт Осми под притиском цара Хенрика Другог увео Filioque у римску литургију.
Сукоби између Старог и Новог Рима крајем 9. и почетком 10. века око јурисдикције на југу Италије, неслагања око мисије међу Словенима и други неспоразуми, све су више продубљивали јаз између две сестринске цркве. У намери да политиком диктата разреши ове спорове папа Лав Девети шаље кардинала Хумберта у Константинопољ на преговоре са цариградским патријархом Михаилом Керуларијем. Преговори не само да нису уродили плодом, већ су на видело изашле многобројне старе несугласице поводом филиоквистичке јереси, папског примата и других литургијско-правних питања.
Сукоб арогантног кардинала и непопустљивог патријарха завршио се међусобним изопштењима. Иако овом догађају у то време није придавао претерано велики значај, њега су историчари касније означили као почетак тзв. Великог раскола, који је, као што видимо, још од раније био узео маха. Премда су 1965. године Васељенски Патријарх Атинагора и папа Павле Шести укинули анатеме из 1054. овај символични акт остале Православне цркве нису званично признале, нити се од тада до данас однос Православне Цркве према латинским учењима суштински променио. Чињеница да интеркомунио није успостављен и поред напретка у међусобном разумевању показатељ је да озбиљне богословске препреке још постоје.
Иако до 13. века постоје повремени примери местимично непрекинутог или васпостављеног општења у тајнама и уверења да теолошке разлике нису непремостиве, коначан печат расколу дао је Четврти крсташки поход који се претворио у највећу пљачку у историји хришћанства и стравичан покољ становништва Цариграда од стране франачких хорди.
Априла месеца 1204. крсташи су заједно са франачким бискупима и опатима у ратним оклопима варварски опустошили престоницу Ромејског царства и убрзо покореном православном становништву једног дела Империје наметнули паралелну латинску јерархију са незаконитим латинским патријархом. Папе су Латински патријархат свесрдно подржале, као што ће касније подржати и присилно унијаћење у Источној Европи и на Блиском истоку. Унијатска политика и прозелитизам остали су до наших дана карактеристични за политику Рима на традиционално православним територијама. Без обзира на бесуспешне покушаје васпостављања црквене уније по римском диктату, у Лиону (1274) и Ферари-Фиренци (1431-1445), за православни Исток Римска Црква остала је у расколу, а за многе православне и у отвореној јереси.
Иако је у разним периодима било више или мање компромисних ставова, Православна црква до данас не дозвољава римокатоличко причешће својим верницима, иако је са римокатоличке стране након Другог Ватиканског Сабора (1962-1965) прихваћена валидност православних Светих тајни. Ово општеприхваћено литургијско предање понајбоље указује на предањски православни однос према валидности осталих римокатоличких светих тајни.
„Велики раскол“, дакле, у православној традицији није само несрећна коинциденција историјских збивања, културног удаљавања германизованог Запада од православног Истока, или пак лингвистичких неспоразума, него и видљива пројава многобројних суштинских теолошких разлика између учења Православне и Римокатоличке Цркве.
На Западу је папа од епископа Рима и првог по части међу осталим патријарсима проглашен за Христовог заменика на земљи и „главу целог света“(caput totius orbis). По учењу Првог ватиканског сабора (1870) папа је такође ex cathedra, као универзални учитељ и пастир, незаблудив „сам по себи, a не по сагласности Цркве“ (ex sese, non autem ex consensu Ecclesiae). Папски примат, који је историјска институција, пошто је Рим био престоница царства, на Западу се тумачи искључиво као божанска институција. Она почива на произвољном учењу да су Папе ексклузивни наследници Петрови, као да Господ није обећао да ће сазидати Цркву нa стени (гр. petra) вере Петрове, тј. вере у Христа као Сина Божијег (Мат 16, 18).И поред покушаја да се нагласи идеја „примата у љубави“ о коме говори и Св. Иринеј Лионски, званична западна еклисиологија по овом питању остаје и даље сасвим ригидна.
Православна Црква је сачувала аутентичну саборност епископа чијим помесним црквама председавају првојерарси, који су само по части виши од остале сабраће. Такозвана колегијалност епископа о којој је било посебно говора на Другом Ватиканском Сабору остала је и даље у сенци сувереног ауторитета папе. Исток је сачувао Христа као главу Цркве, док је на Западу глава де факто постао сам папа као главни кохезивни елемент јединства Цркве.
Филиоквистичка јерес у основи потиче од неразликовања односа између три Божанска лица у вечности и у икономији спасења. Православни Исток тријадолошко јединство превасходно види у личности Бога Оца из кога се вечно рађа једносушни Син и из кога вечно исходи (=ἐκπορεύεται) једносушни Дух, који је по суштини једнако својствен Сину и њиме се у икономији спасења шаље у свет. Средњовековни Запад јединство лица Божијих пре види у метафизичкој божанској суштини, а у намери да потврди јединство суштине Оца и Сина, проглашава да Дух Свети „исходи из обојице вечно као из једног принципа“ (ex Utroque aeternaliter tamquam ab uno principio et unica spiratione procedit, Лион 1274). Filioque, дакле, није само неканонски додатак православном Символу вере, већ такође доводи у питање ипостасну разлику између Оца и Сина и Духа Светог своди свезу њихове узајамне љубави (nexus amoris).
Озбиљне разлике постоје у схватању човековог спасења од греха и смрти посебно од времена Британца Анселма Кентерберијског (11. век) који сотириологију своди са онтолошке равни на психолошки морализам. Анселмо је грех протумачио као „увреду Божијег достојанства“, која се искупљује одговарајућом правно-регулисаном „задовољштином“ (satisfactio), а спасење од егзистенцијалне смрти се свело на моралистичко учење о оправдању моралним заслугама. Ове и сличне богословске девијације су широм отвориле врата другим новотаријама: учењу о чистилишту (Purgatorio) и новчаним „опросницама грехова“ (Indulgentiae). Папе не само да проглашавају ова учења и обичаје као званично црквено учење, већ у 13. веку уводе и Инквизицију, која је свирепо мучила и спалила хиљаде људи „у велику славу Божију“ (ad majorem gloriam dei), и која никада није експлицитно осуђена, већ и данас постоји под својим званичним именом Sanctum Officium.
Подвижничко богословско предање Православне цркве, засновано на апофатичкој методи и активном молитвеном и светотајинском животу, на Западу се своди у уске рационалне оквире схоластицизма. Док је Запад све више хитао у загрљај рационализма, световних универзитета, правних регула и егзактне науке, православни Исток је до 14. века извршио креативну синтезу богословског предања које се до данас непрестано динамички развија у литургијском и богословско-аскетском животу Цркве. Православљу је био и остао стран дух западних богословских реформи и тзв. еволуције догме.
Запад се непрестано мучи како да протумачи творевину Божију и аналитички дефинише друштвене односе и појаве, док се Православни Исток више бави личним познањем Творца и васпостављењем благодатног односа са Њим (обожења) у Цркви као радионици спасења.
Имајући у виду читав низ поменутих и других озбиљних богословских разлика које су се пројавиле у периоду од краја првог миленијума до данас тзв. „Велики раскол“ 1054. године представља само један од догађаја који символички обележавају вишевековни процес постепеног отуђења римокатоличког Запада од Православља. Православне цркве не траже доминацију над Западом, већ само очекују од се у њихову благодатну заједницу западни хришћани врате обновом сопствене древне традиције Римске цркве првих векова и одбацивањем новотарија. Тај процес захтева смирено урастање у православно предање и не може се остварити реформом или декретом, већ васцелим преумљењем сваког појединца.
Данас смо сведоци покушаја да се раскол једноставно превазиђе компромисом да Запад задржи своје традиције које неће бити опште-обавезне за Исток, а Исток да задржи своје традиције и предање. Проблем у овом приступу и теорији тзв. два плућна крила јесте што би се остварила мирна коегзистенција два потпуно аутономна система, а не органско јединство. Покушаји да се суштинске разлике превазиђу синкретистичким екуменизмом, пијетизмом или заборавом никада неће довести до жељеног циља и пуног јединства Једној Светој Апостолској и Католичанској Цркви Православној. Потребан је озбиљан богословски рад и пре свега чврста воља и искреност да хришћански Исток и Запад поново нађу пут ка заједничком сведочанству хришћанске вере у данашњем свету глобализма, галопирајуће секуларизације и све веће индиферентности према аутентичним духовним вредностима.
