Прочитај ми чланак
(Владимир Димитријевић, Двери)
Усвајањем платформе реалистичне ко Вук Бранковић, наши политичари трансформерси постали су „платформерси“.
Наши политичари (њихови, наравно, Империјини, ово „наши“ је само присвојна заменица) одавно горе од жеље да се „безболно“ напусти сопствени идентитет, да се постане неко други, коме ће бити „лакше“ (турчили су се, по Његошу, увек, „плахи и лакоми“). Завет верности Богу и себи подразумева светосавско живљење „изнад Истока и Запада“ (Владика Николај) и светолазаревско сазнање да је земаљско пролазно, а небеско вечно, то јест да се све даје за образ, а образ ни за шта. Само ако је крст страдања частан, народна слобода је златна.
Ко није хтео да живи „косовском мишљу“ („Нека буде што бити не може“), о којој је, поводом Његоша, Андрић написао један од својих најбољих есеја, увек је тврдио да је српски завет ирационалан, а да је његово бекство од идентитета „разумно“ и „одговорно“. Тако смо дошли до Ивице Дачића који, у своје лично име и у име својих ћутљивих, по том питању, коалиционих компањона (ћуте и раде шта им Велики Брат каже) непрестано иронише на рачун Небеске Србије и тврди да ће водити „реалистичку политику“ (која значи пузање пред Империјом вашингтонско-бриселском). А где је ругање Небеској Србији, ту је и Вук Бранковић.
„Платформерси“
Наши политичари, познати „трансформерси”, који данас причају једно, сутра раде друге, а прексутра лажу о трећем, сада су стигли до једне „реалистичке платформе” за Космет, која подразумева укидање „паралалених инстиутуција” државе Србије на Сееверу Косова, озакоњење свега што је Борко Стефановић безаконо потписао и даље хрљење ка ЕУ пропасти. Тако су „трансформерси” најзад претворени у „платформерсе”, који су нам понудили резолуцију у стилу „закукуљено, замумуљено, задевећено, задесећено”. Све је писано у стилу „мож да бидне, а не мора да значи”, да се Власи не досете. Али, Азем Власи, рецимо, одлично схвата о чему је реч. И Хашим Тачи. И Рамуш Харадинај. О њиховим НАТО покровитељима да и не говоримо. Они подржавају Дачићев реализам у политици.
Али, ту је и србијанска „реал-политика” и привреди. Пут српске економије под Динкићем и његовим коалиционим партнерима из СПСа и СНСа је прост: све треба одузети Мишковићу (старом кадру Удбиног Генекса) и све дати Арапима, којима је насушно неопходна ораница у Србијици. Зато су сви медији одушевљени шеиком из Емирата. Шеик у Београду, Косово Шиптарима, Турску у Рашку област, и ствар је решена. Марко Краљевић би рекао: „Ој, давори, ти Косово равно, а што ли си дочекало тужно!
После нашег кнеза честитога, да Арапи сад по теби суде”… Али, Марко Краљевић је, као и много пута до сада, поражен на мајским изборима 2012, па се он ништа не пита, а нема ни медија где би могао да објави своју тужбалицу…Зато се враћамо Вуку Бранковићу, реалисти.
Реализам Вука Бранковића
Вук Бранковић, историографски „оправдан“, али „историософски“ и даље крив за издају, у драми „Бој на Косову“ Љубомира Симовића има своју визију, невероватно сличну рационалној визији савремених „еуротичара“. Ево како је Вук излаже, светогорском монаху Герасиму, свом рођеном брату (и то у обе верзије Симовићеве драме, и оној, национално „романтичној“, и у оној, постпетооктобарски „политкоректној“):
„Ова соба је велика седам са осам!
Онај бор је висок тридесет метара!
Онај во, пред ковачницом, тежак је седамсто кила!
Над нама је таван за четрес кола сена!
Звоно на торњу у четири избија четири,
у седам сати избија седам пута!
Ето шта је моја визија!
Подрум је камени, буре је дрвено, рукавице су вунене!
Змија је отровна, бресква је слатка, пелен је горак!
Срба је мало, Турака је много!“
То значи то: фактичност је фактичност, и ми ћемо да пузимо да бисмо остали „верни чињеницама”. Зато је Ивица Дачић ових дана, у специјалном броју „Недељника” на крају 2012, посвећеном патриотизму, тврдио да је патриотизам рећи истину народу. Истина је, како рече Вук Бранковић, да је Срба мало, а Турака много, и да је, како зна Ивица Дачић, Америка са ЕУ јача од Србије, па платформа за одбрану Косова и Метохије мора да буде довољно јадна да се они који су јачи не увреде. Јер, јачи тлачи. То знају и Дачи и Тачи. Сваки са своје стране преговарачког стола.
Одакле оволики бранковићевски реализам?
Реализам Вука Бранковића наставио је, вековима, своје постојање у многим облицима, а нарочито међу највећим „реалистима”, српским титоистима, који су и главни кривци за данашње стање на Косову и Метохији. О њиховој улози, у наступу искрености, говорио је песник Танасије Младеновић, бивши партизан који се освестио. Он је рекао: „Мора да се призна да смо ми српски комунисти били највећи догматичари. Најправовернији комунисти су били српски комунисти. Данас, када размишљам какву смо ми улогу одиграли у својој сопственој земљи и свом сопственом народу, морам да кажем да смо ми, српски комунисти, ОБЈЕКТИВНО издали свој народ. Наглашавам објективно, јер субјективно смо се борили за неке друге циљеве и идеале. Данас се све своди на то да смо одиграли једну лошу улогу” („Погледи” 20. новембар 1989. године).
Ведра чела и образа чиста познаје се ко је комуниста?
Заиста, Младеновић је потпуно у праву. Пре Другог светског рата, а после НКВД-овског убијања Срба – комуниста свесних значаја националног питања (попут Симе Марковића), чланство у КПЈ је све више било условљено борбом против „великосрпског хегемонизма“, а у Другом светском рату и додворавањем Титу.
Победила је титоистичка струја, која је оданост револуцији доказивала презиром према националном интересу Срба. У јесен 1944, у Београду, одржава се Антифаштистичка скупштина ослобођења Србије (АСНОС), на којој се „антифашистички Срби“ утркују у давању поданичких изјава. Они кличу Титу, називајући га: „понос Југославије“, „највећи син Југославије“, „наш предводник и неимар“, „ратни геније“, „наш узвишени друг“, „наш велики вођа“, „наш љубљени друг маршал“, „генијални војсковођа“, „наш омиљени друг“, „највећи син свих Јужних Словена“, „велики гигант“ који је Србе спасио од „братоубилачког рата“.
Инжењер из Лазаревца, Павле Алексић назива Србију (коју су основали Свети Сава и Симеон!) новорођенчетом, тражећи од Тита и његових сарадника да „остану поред колевке новорођенчета док новорођенче не одрасте и постане силан грм народне слободе и народног јединства. Не треба нам никаква тетка, не треба нам никаква стрина, никаква маћеха, поред колевке овог новорођенчета… Потребни су јој родитељи који су то створили, а то је Народноослободилачка војска и њен славни вођа маршал Тито.“
Самолустрација
Универзитетски професор, Синиша Станковић, у наступу самолустрације, узвикује: „Србија је главни стуб реакције на Балкану и у читавој Европи“, а студент из Ужица, Добривоје Видић, правда Павелићеве злочине: „Шест стотина и педесет хиљада стрељаних Срба у Босни и Херцеговини, то је дуг који је српски народ платио за злочиначку политику београдских властодржаца.“ Распоп Владимир Зечевић, Титов министар полиције, каже да су представници бивших странака, који траже да у новој земљи буде опозиција, на страни окупатора и издајника.
Мајор из Краљева, Душан Ристић, прети: „Морамо пречистити са свима онима који данас нама чангризају, те причају: „Не знам докле ће границе бити, чије ће Косово бити, надвладаће нас Хрвати! /…/ Свесне народне масе прегазиће све тешпекулације.“ Тако су, дакле, говорили они којима није било важно шта ће бити с Косовом, оптужујући „своју“ буржоазију да је крива за злочине усташа над Србима.
О Богу који не плаћа сваке суботе и о онима који га заборављају
Њихови настављачи данас заборављају Јасеновац и Јадовно да би „стигли у Европу“. Заборављају жртве Срба у Сарајеву (преко 6000 људи зверски уморених од џихадиста) Крајини, Вуковару, и широм бивше СФРЈ. Пишу кукавичке платформе за Косово, заборављајући толике Србе којима су, живима, вадили органе да би их продали на САД-ЕУ тржишту.
А новчићи од распродаје Србије и ММФ пројеката за даљу транзицију Срба из јада у очај звецкају у домаћим џеповима. И у Београд стижу емири да купују нашу земљу. И наши политичарчићи покрећу нову акцију типа „Сабља” (Мишковић ћоркиран, Шарића ће ухапсити помоћу америчке обавештајне службе, а он ће „све рећи”) да би замазали очи народу. А заборављају да осим народа, коме је могуће замазати очи, постоји и Бог Коме су се наши свети преци на Косову заветовали. Бог не плаћа сваке суботе, али плаћа. И то озбиљно плаћа. Зато се с Њим не треба играти.
Косово је Његова света земља, и то се мора имати на уму. Ко хоће да сачува ум, а поготову душу, и своју и Србијину, треба да је тога свестан… Јер, Србије без ума и душе неће и не може бити. „Платформерси”, пазите шта радите!
