Ипак, у јавности је остало неразјашњено зашто у организацији није учествовао београдски Филозофски факултет, на коме више од стотину година постоји катедра за историју Византије. Чуђење је тим веће што је

знатан број учесника конгреса дошао са Филозофског факултета, а посебно је важно што је међу њима велики број младих научника који су први пут излагали реферате на конгресу оваквог обима и научног угледа.

– Нажалост, мада је „велика мајка” византологије, Филозофски факултет у организацији скупа није учествовао као установа, па самим тим ни амфитеатар који с поносом носи име Георгија Острогорског, једног од највећих византолога 20. века, није отворио своја врата најзначајнијим византолозима из целог света. Са Филозофским факултетом благовремено су потписани и уговори о сарадњи, а позиви за укључивање у организацију конгреса више пута су слати, о чему постоје писани докази. Али, садашња управа Филозофског факултета није имала слуха нити способности да схвати колико је за ту установу било природно и важно да се укључи у догађај оваквог културног и научног нивоа – истиче професорка Марјановић Душанић.

Иако смо управи Филозофског факултета још крајем прошле недеље електронском поштом послали питање зашто су пренебрегнути потписани уговори и зашто је одлука факултета била да у организацији овог конгреса не учествује, од декана, проф. др Војислава Јелића, нисмо добили никакав одговор.

Професорка Смиља Марјановић Душанић додаје да нису могле бити заобиђене ни остале тешкоће, типичне за нашу средину.

– Престижна изложба српског рукописног наслеђа у Галерији САНУ остала је без неких важних рукописа, који због бирократске самовоље околних земаља нису стигли у Београд, док је Мирослављево јеванђеље „извучено” из Народног музеја у последњем тренутку, искључиво захваљујући личном залагању новог министра културе. Низ установа и појединаца је личним залагањем успело да нам помогне и да пронађе решење чак и у наизглед безизгледним ситуацијама – појашњава професорка.

Док се слежу научноистраживачки утисци, пажњу заслужује и армија оних који су се, тихо и марљиво, подухватили ове замашне организације, што је трајало пуних пет година. Наше најеминентније институције: Византолошки институт САНУ и сама САНУ, која је у потпуности стала иза овог скупа,  Филолошки и Правни факултет, Београдски универзитет, затим Музеј СПЦ, Археографско одељење Народне библиотеке и многи други потрудили су се да Београд тих дана буде и на научној и на културној мапи Европе

– Задовољна сам што је Организациони комитет сложно радио с великим ентузијазмом и жељом да конгрес у Београду остане запамћен као научно провокативан и садржајима разнолик скуп. Искрени комплименти које смо као организатори добили од многих учесника, као и низ писама која нам непрекидно стижу, сведоче о неподељеном позитивном утиску – закључује наша саговорница.

Треба рећи и да је велики број студената Филолошког факултета (као домаћина скупа) волонтерски обављао низ послова, а њихово залагање и одлично знање језика били су и примећени и награђени бурним аплаузом свих учесника на затварању конгреса.