Када је турски султан Мехмед Фатих 1463. освајао Босну, преко Дрине код Устиколине, превела га је на скели мати тројице браће Кујунџића. Кад је био на средини реке која се тада звала Зеленка и Зеленика, упаде му коњ у воду и утопи се, на што султан повика: „Бу су дерин“ - „Ова вода је дубока“. Од речи „дерин“, веле, постало је име Дрина.

Прешао је Мехмед Фатих реку, и многи су је вековима и пре и после њега скелама савладавали, све док две обале нису почели спајати мостови. Данас их има 25 и сви су сабрани у изложбеној поставци „Мостови на кривој Дрини“ аутора Жељка Марковића, директора ужичког Историјског архива.

Историја памти да је 395. године на реци Дрини подељено Западно и Источно римско царство
– Као крајњи утисак који сам из овога извео то је да постоје разне врсте мостова. Али, имају неки мостови, невидиљиви, чији су темељи дубоко затрпани у нама, нашим карактерима, а ти се мостови граде преко речи. Онолико колико смо као људи вредни да једни другима саопштавамо речи, ако те речи не рушимо, сматрам да ће и ови мостови преко Дрине бити трајнији. Јер, све оно што сам на мостовима видео, сваки пре него што је саграђен већ може да назре када ће у будућности бити срушен – поручио је Марковић који је изложбу реализовао уз помоћ Историјског архива Републике Српске из Бањалуке.

Сви мостови, па и ови дрински, грађени су да споје обале. Опет, и тако вредни, рушени су да другима не би били од користи.

„Мост који је 1577. изградио Мехмед-паша Соколовић уништила је 1896. поплава… Аустријанци су га обновили 1911. а три године касније минирали један стуб правећи одступницу пред српском војском. Наредне године српска војска је срушила још један стуб… Аустроугари су 1916. монтирали привремену железничку конструкцију…“ – причају слике и писана сведочанства о вишеградској ћуприји.

Спајала је, али и раздвајала Дрина државе и војске. Историја памти да је 395. на њој подељено Западно и Источно римско царство.

Први дрински, изграђен 1929, наменски за потребе саобраћаја, био је мост Краља Александра у Зворнику. Планирали су га зворнички трговци и то баш на месту где се 1919. искрцао краљ, који ће, испоставило се, остати једини државник обеју Југославија који је званично посетио Зворник. У Марковићевој поставци је и фотогрографија усташког крвника Јуре Францетића из 1942. како позира на зворничком мосту.

Мост „Бук Бјела“ требало је да служи за потребе градилишта хидроелектране. Због ратова деведесетих одустало се од градње централе, а мост су изрешетале топовске гранате. Оронуо је, утонуо у шуму над Дрином, до њега се тешко стиже, небезбедан је.

Од „Бука Бјела“ остало је само идејно решење, али на Дрини постоје још три хидроцентрале – Вишеград, Перућац и Зворник – које су добиле своје место у Марковићевој колекцији дринске баштине.

„Мост стоји, пољуљана је једино моја увјереност да се трајање мјери водом коју премошћује“, цитат је из песме „Мост на Дрини“ Снежане Букал која прати део поставке. Стихови о Дрини, њеним мостовима, људима које је живот везао за ову реку, крви проливеној за њене обале, заправо су увод у сваки пано тематски постављене изложбе. „У маглама спруг се крије, вода мутна гута хук, носи кладе и крндије, пази да сплав не разбије… Оооо-рук“, песма је старих дринских сплавара, лађара, скелеџија.

– Између два светска рата, Дрином је од Бајине Баште до Сремске Раче дневно пловило 250 сплавова који су ондашњој Привредној банци продавали грађу са Таре. Кад је водостај био мали путовало се и по 11 дана, а сплавари су се кући враћали пешице. Били су препознатљиви јер су иза себе остављали мирис чувеног дувана „бајиновца“ – каже Жељко Марковић.

Да се султанов коњ не утопи, данас бисмо исправљали криве Зеленике…

Најгора клетва

Најгрђа клетва између два светска рата била је „Дабогда Дрином вукао лађу“.

– Лађе којима је од Зворника до ушћа у Дрину за Београд превожено воће, поврће, дуван, 200 метара дугим конопцима вукла су четворица која су ишла обалом реке. Пети је био на лађи и мотком „шпицом“ се одгуривао да се пловило не насуче у плићак – додаје аутор изложбе.

Извор: blic.rs

Ознаке: Дрина, изложба, мостови