Прочитај ми чланакПотребно је дефинитивно установили на каквом решењу ћемо инсистирати када се за то буду створили услови.
Најпре да кажем да испрва нисам имао намеру да се укључим у унутрашњи дијалог о Косову, јер сам га видео као искључиво унутрашњополитички мотивисан – као трик његовог иницијатора да о овом питању подели опозицију, а сопствену владајућу коалицију стави под још чвршћу контролу. Но, након што је замисао очигледно успела, јер је гомила актера из власти, опозиције, али и ванполитичких друштвених кругова – сем, разуме се, иницијатора самог – изашла у јавност са својим предлозима, схватио сам да даље ћутање у чекању да се и иницијатор изјасни може да буде само контрапродуктивно.
Да разрешимо одмах дилему зашто је Косово важно за Србију. Оно пре свега има геополитички значај. На њему се налази развође три главна балканска слива – црноморског, јадранско-јонског и егејског. Класик геополитике Халфорд Макиндер својевремено је користио морске сливове за дефинисање подручја значајних за регионалну и светску владавину. Нема разлога да од тога одступимо и кад је Балкан у питању. Ко контролише Косово, можда не контролише аутоматски цео Балкан, али јесте најзначајнија сила на Балкану. Ту лежи један од разлога зашто су нам Американци узели Косово – јер им се јака Србија не уклапа у балкански дизајн, па ју је требало осакатити од могућности да икада више буде регионална сила.
Постоји и други разлог – уједно и други значај Косова за Србију – идентитетски. Косово је укорењено у српски идентитет, те је Србију и Србе као такве најлакше напасти и деморалисати преко Косова. Пре неколико година писао сам о томе да је лоше што смо дозволили себи да нам Косово постане толико идентитетски значајно онда када смо мит о косовском боју из геополитичких разлога претворили у мит о Косову као средишњој територији за нас, да смо себе учинили рањивим преко њега.
Совјетски лидер Никита Хрушчов својевремено је рекао да Берлин представља тестисе Запада: „Кад хоћу да Запад завришти, ја притиснем Берлин“. Исто се у последњих век и по може рећи и за Косово – кад год би нека империјалистичка велика сила хтела да Србија завришти, урадила би то преко Косова. Али, да ли то што смо стицајем историјских околности стекли ову слабу тачку значи да би требало да се подвргнемо кастрацији да више не бисмо били рањиви? Наравно да не, напротив – самим тим што знамо америчке мотиве зашто су нам отели Косово, требало би да гриземо још жешће да за њега постигнемо решење које нам одговара.
ЗАМРЗНУТИ СУКОБ НИЈЕ РЕШЕЊЕ
Сложио бих се са оценом изнетом од различитих актера да замрзнути сукоб није решење. Због простог разлога што он то по својој дефиницији није – замрзнути сукоб подразумева оружани сукоб који је окончан фактичком територијалном поделом, али без општеприхваћеног и правно утемељеног политичког решења. У том смислу је решење косовског сукоба боље од његовог замрзавања – али само уколико се ради о стварном решењу, које би представљало компромис којим се обе стране одричу нечега у односу на своје првобитне замисли, али зато обе нешто и добијају. Решење у коме само једна страна добија, а друга губи све, или можда добија неке мрвице, није решење. То је капитулација једне стране пред другом. Ако се испостави да је то последња реч Албанаца и њихових западних ментора, онда је замрзнути сукоб бољи од таквог „решења“.
Министар спољних послова Ивица Дачић стога је изашао са предлогом у коме би и српска страна нешто добила. Идеју о подели Косова, односно разграничењу српских и албанских територија, он међутим не износи први пут. Кроз медије се провлачи да је он то први пут урадио 2011, али то није тачно. За ову идеју Дачић се први пут заложио, додуше у нешто завијенијој форми (мада ни ова сада није до краја отворена) 2008. године, у кампањи за парламентарне изборе. Зашто сам тако сигуран у то? Па зато што је логично да ћу добро да запамтим моменат који ме је онда и определио да гласам за СПС на поменутим изборима, јер сам онда и сам био присталица те идеје о решењу косовског питања, а нико сем СПС се за такво решење ни у назнакама није заложио.
Прилике су се, међутим, у међувремену промениле. Оно у чему замерам Дачићу је што потпуно исти предлог износи поново, као да се у међувремену није догодило лето 2011, када је Тадићева (с којим је Дачић био у коалицији) политика „мир нема алтернативу“ довела до прећутног прихватања да је и Север Косова Косово, да би тако нешто било и правно верификовано Бриселским споразумом из 2013, у чијем закључењу је управо Дачић урадио лавовски део посла. Данас ми више немамо адут који смо имали пре ових догађаја – фактичку независност Севера од остатка Косова – коју бисмо могли да користимо као адут за постизање оваквог решења.
КРЕТАЊЕ КА КАПИТУЛАЦИЈИ
Као једини адут преостало нам је то што Косово није члан УН, али чисто сумњам да столица у УН Албанцима толико значи да би за њу предали део територије. Стога они Дачићев предлог неће прихватити, и не само његов већ било који предлог који би подразумевао било шта више за Србију сем признања једнострано проглашене косовске независности. И Дачић то одлично зна, самим тим зна и да је продужење замрзнутог сукоба нешто што нам не гине, осим уколико не капитулирамо – како предлажу Чеда Јовановић, Ненад Чанак, али и Расим Љајић и Вук Драшковић.
Нажалост, постоји бојазан да се ка капитулацији заправо већ извесно време и крећемо, и то по систему кувања жабе. Од 2008. наовамо, наши званичници понављају како Косово неће признати, а у пракси чине уступак за уступком, који води ка томе да на крају од нашег непризнавања остане празна љуштура, нешто са чиме ћемо моћи да се „сликамо“, јер ћемо у међувремену косовску независност признати фактички. Како то да никоме није пало на памет да би решење могло да се крије управо у супротном поступању?
Мој предлог за решење косовског проблема полази од претпоставке да у 21. веку није битно чија је територија формално, већ ко је контролише. Рецимо, САД већ више од века нису прошириле своју државну територију, али су у међувремену ставиле под контролу велики део света, и тренутно раде на томе да јој подвргну и читав свет. Зашто не бисмо научили нешто из тог примера и, уместо да тврдоглаво инсистирамо да Косово у било ком решењу мора формално да буде део Србије, макар утицај Србије на њему био нула, не урадимо обрнуто – понудимо Албанцима формално признање независности, али под таквим условима који би, ако буду прихваћени, значили да ће та независност и остати само формална, јер ће фактички Србија контролисати Косово.
За условну независност Косова, као што рекох, залагао сам се још у време када је Дачић први пут изашао са предлогом о подели. Сматрао сам да треба бити реалан и узети оно што се тада могло добити, а то су били Север Косова, широка аутономија за енклаве и екстериторијалност за цркве и споменике, демилитаризација Косова, забрана уједињења са Албанијом и решење питања имовине у корист Србије.
Након што су се околности промениле и показало се да Албанци и њихови ментори не желе никакав компромис, па ни овај који би био више у њихову корист, те да нам продужавање замрзнутог сукоба не гине, ништа нас не спречава да услове пооштримо. Јер тиме уједно градимо платформу за оно што Србија жели од Косова, коју ћемо остварити када се за то буду стекли услови. Мислим да је унутрашњи дијалог, без обзира на његове првобитне мотиве, добра прилика за то. Следе, дакле, моји услови за формално признање независности Косова, уједно и мој предлог решења косовског проблема.
СЕДАМ УСЛОВА
Први услов је да се држава зове Косово и Метохија да би се нагласио и њен српски, а не само албански карактер (иако је и реч Косово српска, само што то Албанци не признају).
Други услов је – део територије, али овога пута не само Север Косова, који ионако историјски никада Косову није припадао, већ и део косовског Поморавља. Зашто? Па због сличног геополитичког значаја који има Север. Као што он раздваја Албанце од већински бошњачког Санџака, тако би косовско Поморавље стратешки раздвајало Косово од Прешевске долине. Признање независности, дакле, може да добије само овако територијално крње Косово и Метохија.
Трећи услов јесте поменута широка аутономија за преостала српска подручја на КиМ, по моделу Републике Српске. Верске и културно-историјске објекте би директно контролисала Србија. КиМ би након тога могли да уђу у Унеско, јер више не би имали надлежост над српском културном баштином.
Четврти услов је демилитаризација – дакле нема ништа од Војске Косова, али још нешто, и то је можда најважнији услов – повлачење свих страних трупа са КиМ, расформирање америчке базе у Бондстилу и наместо ње формирање базе Војске Србије, као и присуство гарнизона Србије и на другим местима на територији КиМ, укључујући и погранична подручја. Ово је кључно за контролу над КиМ, јер би Србија испуњењем овог услова фактички учинила територију својим вазалом.
Пети услов је да нема уједињења КиМ са Албанијом, али не само то већ и са било којом другом суседном државом (рецимо ЦГ или Македонијом), док би са било каквом променом граница морала да се сложи и Србија. Уз то би се Приштина посебним уговором са Србијом одрекла претензија ка Прешевској долини или било ком другом делу Србије.
Шести услов је решавање имовинских питања у корист Србије, уз обештећење расељенима и прогнанима и стварање материјалних услова за оне Србе који желе да се врате, да то и учине.
Седми услов је да Србија и КиМ буду без границе, као у Шенгену, да имају јединствено тржиште и чак заједничку валуту. То не мора да буде динар, већ може и потпуно нова валута – предлажем назив кос, пошто у окружењу већ има држава које валутама дају име по животињама (куна, лав).
НА ТРАГУ МОРГЕНТАУА И ТУЦОВИЋА
Косово и Метохија под овим условима било би, дакле, само формално независно од Србије и у потпуности контролисано од ње, што би се огледало и у његовом спољнополитичком понашању, где би Србија фактички имала право вета на одлуке Приштине, тако да КиМ рецимо не би могли у НАТО, док би њихов представник у УН гласао у складу са интересима Србије. Наравно да ће Албанци и њихови ментори одбити овакав предлог, али у томе јесте поента – ако одбију, имаћемо формално покриће да наставимо замрзнути сукоб, уједно ћемо их лишити илузија да методом кувања жабе могу да нас наведу на фактичко признање независности и потпуни губитак контроле над Косовом, а посебан значај овог предлога огледа се у томе што бисмо дефинитивно установили на каквом решењу ћемо инсистирати када се за то буду створили услови, тј. када се ментори Албанаца буду повукли са Косова. Будите сигурни да ће овај предлог онда изгледати много остваривије, јер историја показује да, кад год смо са Албанцима били један на један, увек смо успевали да превладамо. Они су били јачи само кад су имали велику силу која би их погурала.
Знам које питање сада следи – ако се буду створили услови да наметнемо решење, зашто онда да им дамо макар и формалну независност, зашто не бисмо узели све, тј. поново учинили Косово делом Србије? Зато што би то онда не би било решење већ капитулација Албанаца пред нама. И то није добро, јер доћи ће опет нека велика сила која ће нам узети Косово, дати њима, и тако у недоглед. Са тим мора једном да се стане – као што они игноришу нас и наше интересе када имају подршку велике силе, тако и ми игноришемо њих кад останемо с њима један на један.
А чувени познавалац међународних односа Ханс Моргентау рекао је да се о сопственом националном интересу не може водити рачуна без вођења о интересима других. Ми смо и пре Моргентауа имали нашег Димитрија Туцовића, који је то исто имао у виду кад су српско-албански односи у питању. Он је још у време Првог балканског рата увидео како стране империјалне силе користе Албанце против нас, зато што ми с њима нећемо и не умемо да се споразумемо.
Уосталом, решење које би подразумевало Косово у Србији значило би и учешће милионске популације Албанаца у нашем политичком процесу, а нисам сигуран да је то оно што желимо. Зар није боље да они на нашу политику не утичу, а ми на њихову да? Као што, поновићу то, САД контролишу многе друге, а они немају право гласа у избору њиховог председника. Алтернатива – етничко чишћење Албанаца са Косова да би се отклонио овај проблем – јесте нешто у чему ја нећу да учествујем, јер картагинско-усташки модел није нешто што приличи традицији српског народа.
