Прочитај ми чланакЗанемаримо ли све друго, од издаје па преко подмићивања, уцењивања, лажних обећања, све до личних разлога, предводници и поборници, присталице уласка својих бивших социјалистичких земаља у Европску Унију крајем 20. века испољили су неизмерно, колосално незнање, глупост и наивност. Толика количина незнања, глупости и наивности скоро да није забележена у светској историји.
Све то најбоље доказује случај Ирске са самог почетка 19. века. Ирски Парламент је 1801. године донео одлуку о уједињењу Ирске са Енглеском. Међутим, уместо очекиваног развоја, напретка, бољитка, Ирска је ускоро доживела катастрофу, а захваљујући пре свега енглеској политици према њој. Толико су их Енглези „усрећили“ присаједињењем да и данас постоји огромна мржња Ираца према Енглезима као и притајени, тињајући оружани сукоб у Северној Ирској.
Наиме, енглеска политика према Ирској састојала се у спречавању, онемогућавању развоја индустрије и занатства у тој земљи а са основним циљем да се Ирска сачува као сировинска база за енглеску индустрију као и да она буде слободно тржиште за енглеске индустријске производе.
Деценијама су Енглези своје циљеве према Ирској успешно спроводили у дело те је и даље 90% становништва земље живело од пољопривреде док се истовремено у самој Енглеској догађала индустријска револуција неслућених размера. Али, и од пољопривреде су Ирци имали слабу вајду.
Годишња вредност пољопривредне производње у то време износила је у Ирској 36 милиона фунти али је произвођачима, ирским сељацима, од тога на крају остајало само 6 милиона фунти. Све остало тј. 30 милиона фунти одлазило је на ренте, порезе, банкарске камате, трговачке марже, црквени десетак и слично. „Нормално“ међу велепоседницима као и међу најкрупнијим закупцима земље било је много Енглеза.
Када се на такав однос Енглеске према Ирској економији 1845. и 1846. године надовезала и болест кромпира, основне хране Ираца, уследила је неминовна катастрофа оличена у глади становништва. Од укупно 8 милиона становника колико је Ирска у то време имала, један и по милион је помро од глади као и од болести које она проузрокује. Нешто мање од 2 милиона Ираца једини излаз из безнадежне ситуације у којој су се нашли видели су у масовној емиграцији у прекоморске земље. Ирска је постала буквално опустошена земља.
Колико је енглеска власт била безскрупулозна, немилосрдна, несаосећајна са Ирцима довољно потврђује и то да је за време највеће глади и Ирској, у исто време, скоро половина укупне пољопривредне производње извожена из земље у вредности од око 17 милиона фунти. Дакле, док је Ирски народ масовно умирао од глади истовремено су велепоседници и крупни закупци земље извозили огромне количине хране из Ирске.
Нешто касније слично се дешавало и у западноевропским колонијама у Африци, у Азији и у Латинској Америци. Док су Европљани, плантажери, колонисти, своју целокупну пољопривредну производњу извозили у Европу, јер је она била у складу са европским потребама, истовремено је домородачко становништво умирало од глади. Тако је на пример Низоземско Трговачко Друштво у 19. веку у Индонезији на острву Јави спроводило ПРИНУДНИ план производње пољопривредних сировина (кафе, шећерне трске, зачина, јужног воћа). Свакако свега тога има и данас у савременом неоколонијализму.
Какви су тада били, Енглези су остали и до дана данашњег. А какви су Енглези такви су и Немци и Французи и Шпанци и Американци и сви остали народи Запада, а пре свега када је њихов економски интерес у питању. Такав је одувек био, нарочито од момента када је стекао светску доминацију, а такав је и данас цео Западни свет. У евроатланским интеграцијама основни циљ Запада је да сачува своју економску супериорност, а да му новопридошле чланице служе као сировинска база за своју индустрију као и да му буду отворено тржиште за њихове индустријске производе.
Дакле, случај Ирске из прве половине 19. века непобитно нам потврђује постојање огромне количине глупости, незнања и наивности код свих оних који бандоглаво срљају у такозване евроатланске интеграције али нас и најсуровије, најозбиљније упозорава на могућност да све новопримљене чланице ЕУ као и земље кандидати за пријем, могу веома лако да се проведу као некада Ирска тј. да доживе свеопшту друштвено-економску и социјалну катастрофу и да буду буквално опустошене.
Да су ти набеђени европејци знали за тужну судбину Ирске у 19. веку због њеног добровољног присаједињења Енглеској, што и није било тако давно, знали би такође да ће уласком у Европску Унију њихове земље постати само сировинске базе и тржишта за развијене земље Запада као и да им због тога неминовно следи уништење сопствене индустрије и спречавање, онемогућавање привредног развоја што ће неминовно да проузрокује и масовни одлазак радно способног становништва из земље и то управо у исти тај Запад. Да тамо раде и да њега развијају.
Први случајеви умирања од глади и међу становницима данашње Србије, међу онима који нису могли да напусте земљу, већ су се догодили.
