Прочитај ми чланак„Моји ближи преци су из Билец́е. Отац се родио у Високом, кад се породица из Билец́е покренула према својима поседима на североистоку Босне."
„Селимовиц́и су пореклом из Врањске на граници Херцеговине и Црне Горе, од дробњачког братства Вујовиц́а. Шефик Пашиц́, који је испитивао порекло наших породица, пише о томе, на основу докумената које је пронашао у архивским и породичним документима.
„Наводно је било девет брац́е и двојица пређу на ислам, да би штитили једни друге, и од њих су Селимовиц́и и Овчине. Селимовиц́и се јављају у Херцег-Новом пре 1690. године, јер је тада њихова земља са Ублина додељена млетачким поданицима. Такође у Црној Гори је било Селимовиц́а, наводно су од Бабахетовиц́а ове породице – Селимовиц́и, Ц́ориц́ и Овчине. У Једношима један локалитет назива се Селимовина и Селимова Бистијерна, а у Плаву спомиње се 1710. године Џуба Селимовиц́. Књижевник Меша Селимовиц́ потиче из ове породице.“
… Кад сам 1972. године навео овај податак (из нормалне радозналости и жеље за откривањем свог корена), неки интелектуалци из Босне су ми то оштро замерили. Рекли су отприлике: „Многи од нас тачно знају своје хришц́анске претке, и могли бисмо да покажемо и директне документе. Али чему то? Шта бисмо тиме постигли?“ Ова замерка и овакво питање могло би се поставити поводом откривања сваког историјског податка. У име чега затварати очи пред истином?
Тиме се ништа не мења, као што се никаква љага не баца на босанско-херцеговачке муслимане ако се укаже на њихово порекло. Код мене је остала и јака носталгија за завичајним кореном, мада и Београд веома волим. Ја сам везан за своје босанско и муслиманско порекло, и уверен сам да је наша сложеност (због дугогодишњих туђих навика које смо прихватили, због чудне историје, због створених комплекса, због хиљаду сплетених чворова) изузетно богата стваралачким могуц́ностима.“
… Ето тако (да се вратим на порекло породице), негде ваљда почетком 17. века мој далеки предак Вујовиц́ из Врањске окупио је око себе синове, девет их је било, па су се договорили да двојица приме непријатељску веру, да бране осталу брац́у и родбину. Ко зна да ли су их жртвовали, одликовали или бирали одока. Изгледа да моји часни преци нису били сувише крути што се тиче религије, а ни сувише искрени: више их је интересовала могуц́а корист, или мања штета, него вера. За нас, за своје непознате потомке, нису много марили. И можда су ту равнодушност према свакој вери пренели до мене у крви моји каснији рођаци, а можда су своју преверу плац́али вец́ом ревношц́у у новој вери.
И десило се оно што је предачки савет замислио, па су два брата, један Селимовиц́, један Овчина, бранили брац́у и рођаке, генерацијама памтец́и да су род. Кад су рођаштво почели да занемарују, па да заборављају, па да презиру, и кад се сасвим затрла родбинска веза, тешко је рец́и: то је део наше тешке и неиспитане историје. Некадашња жеља да се помогне рођацима полако се претварала у црну мржњу. Можда су Селимовиц́и побегли из Црне Горе у Билец́у да се спасу од истраге потурица, можда су се закрвљени рођаци тукли и затирали што су могли жешц́е, и није прошло ни двеста година, а Селимовиц́и и Вујовиц́и нису више ни знали да су исте крви, а можда су настојали да то што пре забораве и сакрију (…).
Моји ближи преци су се задржали у Високом, ту се родио и мој отац Алија. Поседовали су огроман комплекс шума и имања, од Завидовиц́а до близу Тузле, и неколико куц́а, од који је најлепша била она у Трештеници код Тузле, велика, на три боја, лепо уређена, окружена воц́њацима и великим шумама, погодним за лов. Знам ту куц́у кад више није била наша: можда ми је зато изгледала лепша. Купио ју је богати сељак Нухан, име сам запамтио, и изглед, и глас, зато што је био потпуно другачији од свих људи који су долазили у нашу куц́у.
Моји преци су били аге, пучког порекла. Отац је, бранец́и Нухана, знао да каже: И ми смо доскора били сељаци… Породична традиција је знала за четири градске генерације Селимовиц́а, у Билец́и, били су трговци и златари. Даље од тога се није знало, па сам претпостављао да се тим заборавом прикривао хришц́ански корен. Не знам како су се обогатили, ни када. Знам кад смо осиромашили: пред Први светски рат. Али је отац после рата опет имао велику шталу лепих коња, и успешно се бавио трговином. Отац је био крупан, висок, снажан, весео, жив, пуст, немиран, неукротив.
Како се каже у Босни, он је истутњио и свој и мој тал немира. Кад му је било 18 година, оженили су га, да се смири. Али млади женик Алија, који је покушао да види може ли живети са женом коју су му други изабрали (трагови тог покушаја су остали), изненада је побегао од куц́е, од невесте, од родитеља и нежељених обавеза и обрео се у Тузли, код неких далеких рођака. Из тог брака од неколико ноц́и, родило се женско дете, моја полусестра, Ханумица, која је живела с нама. Нена и деда убрзо су дошли у Тузлу за немирним младиц́ем и, наравно, све му опростили. Да нису учинили тако, изгубили би га.
Купили су велику Дедајиц́а куц́у (која и данас постоји) и постали Тузлаци. Данас изгледа тешко објашњиво како то да деда и отац нису ништа радили: живели су од продаје породичних имања. Било је то почетком вијека. (1936. после очеве смрти, ја сам продао последње што је остало, коње, кола, хамбаре, а 1945, после рата, и куц́у с баштом.) Године 1902. богати младиц́-пустахија загледао се у сиромашну лепотицу Пашу Шабановиц́ из непосредног комшилука, делила их је само баштенска ограда. Није пристао на прву девојку коју су му изабрали родитељи, на другу коју је он изабрао сам, нису радо пристали родитељи. Али је он увек односио победу.
И тако је моја мајка дошла у куц́у у којој је нису желели, мада то нису показивали.… Не знам зашто је отац продао стару куц́у, у којој смо се родили мој најстарији брат Шефкија, старија сестра и ја (1910). Дуго сам жалио за њом, јер је заиста била лепа и ведра. Изгледа да је то учинио због љубоморе, јер је куц́а целом предњом страном слободно гледала на пространу мерају, преко које су људи непрестано пролазили, а увече седили, пили ракију и певали кузајуц́и уз саз. Верујем да му је то сметало.…
Према деци отац је био строг, или најчешц́е равнодушан. У његову собу смо улазили само кад нас позове, и тад смо ишли као на страшни суд. Двапут годишње морала су сва деца да уђу, на два Бајрама, због честитања. Није био религиозан, али смо славили главне верске празнике. По националном осец́ању био је Србин, и знао је за неразговетно породично предање о пореклу из источне Херцеговине или северне Црне Горе.
