Прочитај ми чланакПОВЕЋАЊЕ тензија знатно теже преживљавају Срби јужно од Косовске Митровице. Окружени Албанцима, свели су своје кретање на минимум, а већ с првим мраком повлаче се у своје домове.
То најбоље знају свештеник Ненад Стојановић и његова петочлана породица. Они су једини Срби у јужном делу Митровице. Опасани бодљикавом жицом, која штрчи с високих бетонских ограда, свили су своје породично гнездо у делимично обновљеном парохијском дому, код Цркве Светог Саве.
Са страхом ослушкују информације које свакодневно стижу из Приштине, али се надају и Богу моле да се мартовски погром 2004. године, када је овај храм уништен и оскврнављен, никада више неће поновити.
– Речено ми је да није безбедно да излазим у мантији и ја сам то послушао. Седимо у кући, слушамо вести и верујемо да ће ова криза проћи. Саветовано ми је и да се деца не приближавају огради како не би дошло до неког инцидента – каже нам Ненад.
Размишља, вели, да децу и супругу пребаци у северни део града.
– Мени је место овде у светињи и овде сам са Божјим и благословом Светог Саве. Уздам се у њих и верујем да ће да нас заштите и спасу.
У црквеном дворишту, које више подсећа на логор, детињство проводе Ненадови синови Димитрије (8), Филип (5), Марко (4) и једногодишњи Лазар. Неретко, уместо жагора својих вршњака, слушају звуке оружја из касарне тзв. Косовских безбедносних снага, смештене тик уз ограду храма.
– И то што спавамо, то је само на једно око. Ипак, привилегија је живети на овој светој земљи и молити се вишњем Богу – смирено нам говори свештеник, глава једине српске породице у јужномитровачком гету.
ТАТЈАНА ЗА ПЕВНИЦОМ
– Веома често литургију држимо сами. Деца ми помажу, а супруга Татјана стоји за певницом – преноси отац Ненад тужну атмосферу из храма који су Албанци спалили у мартовском дивљању 2004. године, али који се полако диже из пепела.
