Прочитај ми чланак

ДЕЧАЦИ у СПАРТИ су морали да преживе ЈЕЗИВО СУРОВУ обуку како би постали ратници

0

Спартанци и данас важе за једне од најхрабријих и најбруталнијих ратника који су икада постојали. Легенде о њиховој вештини иду толико далеко да их људи често пореде са митским бићима. Ипак, за њихову издржљивост и невероватну ратничку вештину заслужне су године и године бруталних и исцрпљујућих тренинга.

660-leonida-sparta-580x0Спартански ратници су још као бебе бирани, а тренинзи су им почињали када би навршили 5 година. Ово су неки од најлуђих и најбизарнијих тренинга који су морали да прођу пре него што би ушли у свет ратова и освајања.

Брутални тренинг почињао је од тренутка рођења

Након рођења све мушке бебе пролазиле су детаљан преглед. Уколико је откривен било какав деформитет, бебе су или даване на усвајање или, чешће, бацане у јаму Апофете где су умирале од глади и жеђи, пише протал Аллдаy.цом.

Дечаци су у војне школе слати са 5 година

Чак иако би дечаци били здрави и једри, то није био гарант да ће преживети детињство. Већ у петој години живота дечаци су подвргавани тешким тренинзима. Тада су удаљавани од родитеља и одвођени у тзв. Агоге – места налик интенатима где су свакодневно тренирали.

Живот на овом месту је био све само не лак. Особа задужена за њихов одгој ту била је нека комбинација учитеља и команданта, са собом је носио бич и немилосрдно тукао дечаке ако нешто згреше или не поступе по наређењу. Дечаци су често охрабривани да се боре међу собом и то око основних ствари, попут оброка.

Дечаци су учени екстремним вештинама преживљавања

Већ са 11 или 12 година, дечаци су увелико били уведени у војнички живот. Били су приморани да уче како да преживљавају. Морали су да иду боси и да дају управницима своју топлију одећу, како би очврснули и навикли се на све временске услове. С времена на време, ово је подразумевало и то да спавају потпуно голи и носе само танку тунику у свим временским приликама.

Додатно, будући спартански ратници су увек били на посебном режиму исхране, јер се у то доба сматрало да ће их то учинити високим и мршавим. Гојазни људи су исмевани, па чак и протеривали из града.

Шибање у част Артемиде

Вероватно један од најузнемирујућих догађаја у јавном животу Спарте било је тзв. „такмичење у издржљивости“. Млади Спартанци би тада били постројени испред светилишта Артемиде Ортије и током такмичења шибани у име духовног ритала преданости. Овај ритуал је служио да тестира издржљивост нових ратника и њихову храброст.

Ако су хтели да једу морали су да краду

Када спартански ратници нису тренирали или били бичевани, углавном су се бавили крађом хране. У школи би добијали минималне порције довољне само за преживљавање, а грађа је била охрабривана. Ипак, ако би их ухватили, били би брутално тучени и одузели би им неколико наредних оброка које су добијали у оквиру школе за тренирање. Они који би крађу извршили успешно награђивани су тако би добијали и додатне порције хране.

И то што су јели било је крајње гадно

Чак и кад су добијали своју дневну порцију, спартанска војничка храна је била и више него одвратна. Један од најчешћих „специјалитета“ је био „црна супа“ – мешавина меса, крви, соли и сирћета. Иако делује крајње непримамљиво, већина Спартанаца је заправо уживала у оваквом јелу.

Спартанци су живели у стању сталног такмичења

Спартанске дечаке су одгајали да живе у вечитој борби. Они су одрастали у окружењу пуном конкуренције и бруталности, а влада је строго регулисала њихов живот, нарочито када је у питању женидба и деца. Могли су да имају жене и да живе са њима до своје 30 године. Међутим, већина њих је живела у војним баракама и није никада имала прилику да се ожени.

Уједи као казна за погрешан одговор

Сваког дана после вечере за ратнике је организован квиз. Постављали су им брза и необична питања типа „Ко је најбољи човек у граду?“, а очекивало се да одговори буду и паметни и лепо срочени. Уколико не би дали задовољавајући одговор били су уједани за шаке.

Убијање људи као спорт

Спартанци су учени како да преживе и поднесу тешке услове, али њихов главни задатак је био да убијају људе. Кад би ратник напунио 18 година, могао је да буде изабран од стране осталих Спартанаца за „посебан задатак“ – да ухвати и убије роба.

Управници су младићима често давали лажне информације како робови планирају побуну како би их додатно мотивисали на убијање. Са бодежима у рукама, они су лутали ван града, у деловима које су насељавали робови и тражили своју прву жртву.

Лако је могла да им буде ускраћена достојанствена смрт

Највећа слава за Спартанце била је смрт у борби. Од њих се очекивало да брину о свом физичком стању и да ратују до 60 године свог живота. Једини начин да након смрти добију надгробни споменик након смрти, био је да настрадају током борбе. Жене нису могле да добију споменик осим уколико нису преминуле током порођаја доносећи на свет новог Спартанца.