Прочитај ми чланак"Немам решење”, “помозите ко бога вас молим”, “држава то не може да реши”, “немам снаге” неколико пута смо чули од старог-новог премијера Aлександра Вучића током представљања експозеа и расправе са посланицима у парламенту.
Било је то неочекивано много песимизма и дефетизма у дану када премијер треба да говори о стратешким циљевима и будућности земље.
Јавност може имати разумевања за премијерове дилеме у вези са проналажењем алтерантивних извора снабдевања гасом будући да је реч о оскудном ресурсу и много тога не зависи од нас. Није, међутим, јасно зашто премијер нема решење за подстицање наталитета, приватизацију рудника и спортских клубова, или хулигане на утакмицама, када у развијеним земљама сигурно има пракси и политика које су успешно тестиране, а које бисмо могли да копирамо.
Опште је познато да премијер јако цени искуства западноевропских земаља и воли да пореди Србију са њима. Утолико више чуди да Вучић у баш овим областима не зна за страна искуства, а имао би кога и да пита с обзиром да има више саветника из иностранства о којима с поносом говори. У исто време, не би морао ни да иде далеко по савет, јер се проблемима који море премијера баве и бројне научне институције у Србији. Треба можда само затражити њихов савет и мишљење. Или се коначно одлучити да се отвори суштински дијалог око кључних тема у земљи.
Ресавица
Јавно предузеће за подземну експлоатацију угља Ресавица је рак рана јавних финансија. Менаџмент ових рудника свестан је лоше ситуације због чега очекује турбулентну и неизвесну пословну годину. И то с пуним правом. Ресавица годишње из буџета на име субвенција добија 4,5 милијарди динара што одговара расходима за запослене, али ни то није довољно да на време измирује своје обавезе. Само две трећине запослених у руднику чине рудари, док су остали из редова администрације, што је према оцени Фискалног савета простор за смањење броја запослених. Савет очекује и да Влада што пре направи план за реструктурирање Ресавице који би, између осталог, обухватио и затварање рудника који су остали без руде. Премијер очигледно не хаје за препоруке Фискалног савета и драматично апелује:
Отворени парламент, 11. 8. 2016. године
„Aко имате неко решење, помозите нам. Aко имате било какво генијално решење за Ресавицу, молим вас дођите код мене, сутра сам у Aустрији, за викенд, кад год хоћете и дајте да то решимо. Биће сви министри, биће сви директори, биће сви који одлучују о том процесу. Дајте да то решимо пошто га ми не видимо, ми не видимо добро решење. Ко год га има, дођите код нас, одмах ћемо то да урадимо, само нам га дајте.”
Бела куга
Демографска статистика за Србију је заиста мрачна, и незаобилазна је тема за сваког српског премијера. Окршај са белом кугом премијер Вучић обећао нам је пре тачно годину дана, али ако је судити према последњем експозеу, данас је мање одлучан да се ухвати у коштац са популационим изазовима.
Б92, 5. 8. 2015. године
„За 2016. најављујем велике промене и реформе у систему школства, здравства и пре свега бригу и решавање, односно почетак решавања наших демографских проблема.”
Према подацима Републичког завода за статистику, прошле године је рођено више од 65.000 деце, а умрло је 103.000 људи.
Отворени парламент, 9. 8. 2016. године
„Чак ни оно где сам говорио о демографији, врло прецизно сам рекао да не знамо решења и да их немамо. Да их имамо и да су та решења јасна, цео свет би их користио и употребљавао јер добар део посебно модерног и богатијег света има велике проблеме са тим. Кад слушам глупости по нашим телевизијама и читам у нашим новинама како због малих примања и малих права породиља и не знам чега имамо мање деце, одмах знам да причамо са незналицама, пошто прво не знају колика права овде имају, колика у другим земљама, а друго, не знају да је управо то најизраженији проблем у најбогатијим земљама Европе и света, да морамо нешто да мењамо у свести. Како да мењамо? Не знамо.”
Премијер очито не прати добре изворе, иначе би прочитао да финансијска давања за мајке подстичу будуће родитеље да брже добију дете, али да број деце зависи од неких других стимуланса као што је усклађеност рада и родитељства, односно веће улагање у јаслице и вртиће како би мајке могле да раде и остваре професионалне планове. Добар пример у том смислу су скандинавске земље. Стручњаци које премијер не прати предлажу и увођење сексуалног образовања у школе, не би ли се утицало на свест младих о репродуктивном здрављу.
Приватизација спортских клубова
Премијер је у експозеу 2014. године обећао приватизацију клубова, али сада признаје да нема снаге ни за то, ни за борбу са хулиганима. Нови закон о спорту усвојен у фебруару 2016. године само у једној тачки каже да ће “приватизација бити решена новим законом”.
Отворени парламент, 10.8. 2016. године
„Замислите Берлусконија који прода Кинезима или овај који прода Тајланђанима или не знам коме и да каже – ја сам ти то продао, али ја хоћу да ми заједно са навијачима одлучујемо о свему, а ти управљај па тамо зарађуј паре ако можеш, а ако не зарађујеш ми ћемо да те сменимо. То је велики, велики проблем код нас и ја не видим у овом тренутку решење, а свако ко ми каже други да би то решио, немојте да вам говорим шта су радили и како су их Aнтићу одводили у Звезду да би престало навијање: „Спаси Србију!“, па плати шест милиона овамо, па плати пет милиона онамо, па плати овако, па плати онако. Ја бар никоме не плаћам да не виче: „Вучићу, педеру!“. Вичите колико хоћете. Нећу да плаћам ништа за то. Aли, да ли смо урадили неке друге ствари лоше? Јесмо. И сам сам за то крив.”
Гас
Премијер је у скупштини забринуто саопштио да Србија сада добија гас само преко Берегова у Украјини, али и да га брине ситуација у тој земљи, због чега би могла бити прекинута та линија снабдевања.
Отворени парламент, 11. 8. 2016. године
„Немамо решење одакле да доведемо гас. То је наша велика стратешка мука и проблем. Aко неко има предлог да нам укаже где има гаса. Дакле, имамо ми довољно резерви, имамо ми увек за три, четири месеца, није никаква паника и зато се старамо и бринемо о народу у Србији. Него вам говорим да немамо политичко решење. Нема тога у експозеу зато што немамо политичко решење. Узгред, Зорана се залагала за Јужни ток. Није се залагала за неке друге ствари, а за Јужни ток се залагала.”
И тако се у овом приказу премијерових немоћи крећемо у широком луку разлога и последица – од одрицања од правне целовитости земље и предавање делова поретка у руке “недодирљивим” интересним групама, лоцираним у управе фудбалских клубова и навијачко-хулиганске групе, преко ниподаштавања домаће памети и знања и неспремности да се отвори истински дијалог о најтежим друштвеним проблемима, када је наталитет у питању.
Да ствари буду горе – у овом другом случају премијер иде и даље, па пориче решења и знања не само наших стручњака, него и она која развијене земље одавно примењују – од предлога демографа да треба финансијски подржавати рођење првог и другог детета, а не сваког следећег, јер већина парова у Србији има “мало више” од једног детета. Прескочио је премијер да проговори и о стимулансима за рађање који би дошли из радног законодавства, или многим другим добрим примерима из европске праксе, о којима би било готово невероватно да није обавештен.
Зато се човек тешко може отети утиску да се премијер заклања иза тобожњег недостатка добрих примера у свету, које би и његова влада могла да преузме, и тиме оправдава неактивност у вези са споменутим изазовима.
И на крају – да закључимо: све ово, о чему смо у овом чланку говорили – де фацто су примери лошег управљања и као такве их треба третирати и поправљати. Избегавање суочавања са реалним и крупним, чак кључним проблемима земље из било ког разлога јесте потпуно неоправдано, за било коју Владу, па и за Вучићеву.
Према томе, некоме ко се толико заклиње у упоран и предан рад, председнику Владе би морало да буде јасно да јавност од њега и његове Владе очекује акцију и решења и на овим пољима. Што пре. Уколико то изостане, биће јасно да смо земља у којој постоје двоструки политички аршини – једни за незаштићене запослене и пензионере и други за презаштићене управе и власнике фудбалских клубова. Да постоје и две врсте проблема – једни које Влада спремно решава – као што је питање спољног дуга и други, као што је одумирање нације, на које се не реагује.
