Активиста Центра за људска права и демографију из Ниша, Драган Крстић, чији текст објављујемо у овом броју, покушао је у више наврата да скрене пажњу највишим државним институцијама о плановима Албанаца да колонизују и поделе Србе на северу Косова, али на то нико није реаговао. Изиграли су га и премијер Вучић и директор полиције Вељовић, и то на начин који указује да су и они умешани у савезништво са криминалним подземљем у региону. Јер, ћутање о корупцији у нишкој полицији и о мрачним албанским плановима да истерају преостале Србе из региона Косовске Митровице, значи одобравање.

У петак 28.08.2015 био сам у Београду пословно, у Вишем тужилаштву у Београду и у Сектору унутрашње контроле МУП-а Србије, због кривичне пријаве и поднесака о коруптивном раду полиције у Нишу и Лесковцу. Неколико пута, звао сам директора полиције и затражио састанак. Секретарица је рекла да ће ми се јавити касније, да је директор на састанцима, који су планирани до касног поподнева и да ће ме звати. Нису се јавили. Рекао сам да ћу директора полиције сачекати када може, на 10 минута, на шта је она рекла да не долазим. Отишао сам после 15 часова у дирекцију. У међувремену, дежурном на портирници је од стране секретарице саопштено да је „директор отишао“.

Имао сам неке важне информације и тражио сам увид у мој предмет у УКП бр 34/14 од 9.јануара 2014. године. Хтео сам да питам, докле се стигло у раду и да ли је уопште распакован. Наиме, у предмету је реч о корупцији двојице највиших функционера из извршне власти, о такозваном деливерy униту, као шифри за колонизацију Арапа у Србији (што сам указивао и слао дописе јос 15.08.2014. године), али и о шеику из Емирата који је купио оранице где ће подићи избегличка шатор-насеља, а касније и читаве градове са инфраструктуром у којима ће живети имигранти из арапских земаља. Реч је о шеику који жели да купи и београдски аеродром Никола Тесла, да би неометано довозио Арапе ЕР Србијом и вршио планско масовно насељавање. Такође, и о Мохамеду Дахлану, као главном извођачу овог прљавог посла и о Тонију Блеру, који је био главни мешетар за све прљаве послове на Блиском истоку, као и информација о потенцијалној колонизацији Албанаца на северну Косовску Митровицу. На жалост, директор за све ово није имао времена. Вероватно зато што је био „почетак викенда“ или мој „лош тајминг“. Надам се, можда ћу имати више среће неки други пут.

Али, ако не директор полиције, онда би било поштено да председник Владе, кад следећи пут отпутује на север Косова и Метохије, каже Србима да ће ускоро добити нове комшије у близини и да су дословно продати самопроглашеној албанској надридржави.

Наиме, границе општине Јужна Косовска Митровица иду ка северу, са источне стране још 12 до 13 километара на горе, где се границе са општином Лепосавић и спаја са општином Звечан. Та међуопштинска тромеђа долази на свега 500 метара од Ибарске магистрале, која повезује Србе из северне Косовске Митровице и Звечана са Лепосавићем. На тој тачки, уз америчку помоћ и логистику и преко фирме Бехтел, Албанци желе да изграде комплетну инфраструктуру, за нови мали град на 4 до 5 квадратних метара површине. То је тачно пола пута, где малтене избијају и пресецају коридор северна Косовска Митровица-Лепосавић. Тако би поделили Србе са севера Косова и Метохије на два дела.

Северна Митровица би остала малтене изолована енклава или обично гето у коме би народ убрзано одумирао или се одатле исељавао.

Продор ка Копаонику и Панчићевом врху би се убрзао. Град са око 10.000 становника какав планирају америчко-албански „стратези“, био би психолошки шок, а убрзали би се и распродаја српске имовине и исељавање. Тај нови град имао би јаку саобраћајну повезаност на према свим битним правцима у региону.

Нешто слично ономе што сада граде у Грачаници (мењајући етничку и демографску структуру). Насеље Маригона, уствари, о којем се у београдским медијима и међу политичком елитом ћути. Тако ће убрзо и Грачаница изгубити српску већину коју још увек има.

Сличан сценарио се предвиђа за подручје Северне Косовске Митровице, као симболу и бастиону српског отпора и пркоса према албанском насиљу и планираној демографској експанзији.

Како је дошло до овога?

Треба се вратити само неколико месеци уназад на преговоре Албаније и Србије о „заједничким пројектима и улагањима“ на подручју југа Србије и Косова и метохије, али и шире у региону. Све ово је Александар Вучић претходно добио као задатак од Вашингтона и спреман је да спроведе у дело уз подршку Немачке.

У међувремену, док „велики вођа“ уздиже Албанце до небеса (па чак и тврди да су они као и Срби, „већинска нација на Балкану“), Србија је постала земља безнађа, изумирања, привредне и политичке катастрофе, репресивног и ауторитативног режима. Медија који су ЕУ-таназирани и који пишу хвалоспеве о „успеху и напретку, путу и визији једног „вође“, који уместо да служи грађанима, ради против свих њих. Свака његова одлука је мач над главом народа. Нови намет, нова пљачка, ново сиромашење, које се приказује као велики успех и победа (над народом) ка неопходним реформама. Зашто ? Па банкари су увидели да Србија изумире галопирајућом метастазом. Данас се у Србији увећавају само гробља. Месна, сеоска, општинска, градска.

Једна од многих породица на чијој се кући вијори црни барјак и где је црнина део свакодневница је и моја породица која је директна жртва похлепе властодршца, пљачке, отимачине и неправде која влада од доласка Вучића у Владу Србије. Он и његове продужене руке власти, поклопили су све локалне институције у Нишу и Лесковцу (полицију, тужилаштво и суд).

Имао сам прилике да уђем у кабинет овог антихриста, заједно са својим оцем још у децембру месецу 2013. године, и то преваривши његово обезбеђење, Преторијанску гарду из Немањине 11.

Ушавши ненајављено у његов кабинет, затекао сам три жене како су поседале по столу и играле карте и које су напрасно завршиле партију и почеле да галаме и вичу. Неке и да зову обезбеђење. Дошао је неки Ненад Ђокић који се распитивао телефоном о неком ветеринару, како је постао негде директор. Али, рече он саговорнику, дискретно, да не сазнају, да се „кабинет распитује“. Он нас је обмануо заказавши нам лажни састанак са Вучићем за седам дана.

Наравно, њега у заказано време нигде није било, само нас је измалтретирао, понизио и бацио на непотребан финансијски трошак. Тада сам упознао и специјалног саветника, извесног Ђоковића, елегантног господина, обученог по последњој моди. Енглески крој и крокодилска кожа. Прича он мени како је правосуђе наше превише споро и тромо, па још рече да се и он суди са некима дуго.

Упознао сам и секретарицу Јовану итд. Увидео сам још тада да то није као из прича за ТВ и штампане медије, где све пршти од Вучићевих изјава о напорном раду, штедњи и самопрегору запослених. Већ све супротно.

Смисао нашег доласка је био тај што смо и претходно, на адресу премијера Србије, слали више дописа о криминалу и корупцији, па смо сматрали да ће то бити боље схваћено у личном контакту.

Али, ништа се позитивно није дешавало, већ је са сваким дописом опструкција локалних система била све жешћа и све тврђа.

Данас је Србија руина и развалина, зарасла у коров и шаш. Као кућа породице Александра Вучића код Бугојна. Само лаж до лажи у бескрајном низу обмана и превара, овог опсенара и опасног манипулатора.

Извор: Драган Крстић / Таблоид

Ознаке: Александар Вучић, Косово и Метохија, Србија