Време као и нечије свесне намере одавно су прекриле заборавом чињеницу да се одлучујући бој у Колубарској бици крајем 1914. године, одиграо на Космају.

Да подсећа на тај догађај, на то доба, остала је само у народу изрека: „Дошо Шваба све до Раље а од Раље никуд даље“, као и скромна спомен костурница „Бели камен“, на источном врху Космаја, испод данашњег ТВ репетитора.

Како смо се касније током 20. века односили према најславнијој српској епопеји, према српском ратовању у I Светском рату, најбоље потврђује поређење споменика „Бели камен“ са огромним 30 метара високим петокраким спомеником космајским партизанима, борцима у II Светском рату, који се налази на суседном, западнијем, средишњем вису планине.

Најмање за онолико за колико је споменик из I Светског рата мањи, скромнији од споменика из II Светског рата за толико су биле веће, крвавије борбе у I Светском рату од борби у II Светском рату на истој територији.

Тако је на пример, у „чувеној“ блокади Космаја од стране Немаца у августу 1941. године, погинуло двадесетак партизана док су аустроугарски губици почетком децембра 1914. године на Космају, износили преко хиљаду убијених војника и исто толико заробљених, а приближни су били и српски губици, изузимајући заробљене јер се свакако не заробљавају победници већ побеђени.

Поновним нападом на Србију после царске катастрофе, Поћорек, хабзбуршки војсковођа иначе понемчени Словенац, много опрезније, систематичније, темељитије, продирао је кроз Србију са својом балканском војском од преко три стотине хиљада војника. Српска војска се храбро и упорно бранила али је пред бројнијим и технички опремљенијим непријатељем морала да се повлачи.

Таквом упорном и грчевитом одбраном приморавала је непријатеља да својом крвљу плаћа сваки педаљ освојене српске земље. Због тако високе цене аустроугарски и аустрословенски официри и војници су свој бес и срџбу искаљивали зверствима над цивилним становништвом Србије, над децом, женама и старцима.

Својом упорном одбраном Срби су борбена дејства увукли у зимске услове, у крај новембра и почетак децембра месеца те се непријатељ заглибио у долину набујале реке Колубаре и њених притока и тек што је успео да пређе на њену десну, источну обалу.

Да би скратила линију фронта и тиме побољшала одбрану Српска Врховна Команда жртвовала је Београд, препустила је град непријатељу, а трупе Одбране Београда 30. новембра повукла је јужније на линију Варовница-Космај.

Споро напредовање Поћорекове војске све је више критиковано од стране нестрпљивог бечког јавног мњења, а за сваког борца, учесника рата, нема ничег одвратнијег, огавнијег, бљутавијег од друштвене, цивилне безбрижне позадине, од њене ратнохушкачке „храбрости“ те је несумњиво и она утицала на неке Поћерекове битне одлуке.

Нестрпљива је била и бечка врховна власт јер је желела да сламањем Србије приволи Бугарску и Румунију да уђу у рат на њеној страни као и да се омогући слање војне помоћи Турској.

Критиковани Поћорек брзу и коначну победу над српском војском видео је у одлучном нападу на Космај, чијим освајањем би зашао за леђа српском фронту на потезу од Аранђеловца до Горњег Милановца. Ради извршења тог задатка, северно од Космаја, груписао је огромне снаге величине од преко шездесет батаљона али је тиме за исто толико умањио своје снаге на Колубари.

У исто време, српска Врховна команда је своју победу, разрешење Колубарске битке видела у контранападу I и III Армије ка западу и каснијем напредовању на север. Свакако су имали информације о кретању непријатељских стратешких резерви преко Београда за Космај. Тако је настала кулминација Колубарске битке српским контранападом на запад, а аустоугарским нападом са севера на југ, на Космај. Очигледно је да је исход сукоба зависио од тога ко буде држао Космај.

Дакле, као и сваки други човеков успех, и у послу и у љубави и овај у рату зависио је од времена, од правог тренутка. Питање је било ко ће бити бржи.

Зато је аустроугарска војска 6. децембра започела страховит напад на српске космајсковаровничке положаје. Због конфигурације терена, брдовит и пошумљен, борбе су често биле прса у прса, „радиле су“ бомбе и бајонети и непрестано су вршени контранапади.

Када је настала више него критична ситуација, Српска Врховна команда била је принуђена да ојача космајски фронт, упућујући из II Армије прво Тимочку дивизију I позива, а одмах затим и Моравску дивизију I позива. За команданта Космајског одсека одредила је пуковника Душана Туфегџића и није погрешила јер се он показао као изузетно способан и енергичан командант. (Иако није био Космајац он је после рата сазидао кућу на Космају и у њој је проводио своје пензионерске дане).

Жестоке, крваве и немилосрдне борбе на Космају трајале су три дана закључно са 8. децембром. И поред тога што је у једном моменту овладо врхом Космаја, непријатељ је до краја тог дана био страховито потучен, Космај је остао у српским рукама, а у исто време су I и III Српска армија величанствено напредовала преко Колубаре ка Дрини и Сави.

Колубарска битка решена је у српску корист и докле год буде Српског народа спомињаће се као једна од најневероватнијих победа бројчано и технички слабије војске над много јачим агресором захваљујући храбрости, срчаности, упорности, пожртвовању, способности обичних војника и официра као и мудрости, луцидности, одважности и исправних, правовремених одлука Српске Врховне Команде супротних свим начелима тадашње војне теорије.

И пре и после те битке, па чак и данас, војна теорија учи да војсковођа мора да повуче своју војску, њен фронт, када постоји реална опасност од њеног опкољавања од стране непријатеља док су српске војсковође у таквој ситуацији уместо повлачења, командовали контранапад и извојевали велику победу над бројношћу, наоружањем и опремом кудикамо недмоћнијег непријатеља.

За време Колубарске битке извесни делови Тимочке дивизије I позива били су размештени у Сопоту и његовој околини.

Међу војницима налазио се и један човек из источне Србије који је дуги низ година пре избијања рата радио као слуга у једној од најбогатијих сопотских, сељачких породичних задруга, у кући Алексендрића.

Био је вредан радник те су га Алексендрићи десетак година ангажовали од раног пролећа до позне јесени да ради код њих док би зиму проводио код своје куће, у свом родном крају, у Крајини. У народу се за такве људе користио израз да су они слуге јер су служили код газда док су у ствари то били најамни пољопривредни радници на смештају и исхрани код послодаваца који су радили за паре јер им је на крају пољопривредне сезоне, пред зиму, пред њихов одлазак, газда исплаћивао уговорену новчану накнаду. Такође, и газде већином нису биле праве газде већ су и они били најобичнији, додуше имућнији сељаци који су и сами обављали скоро све пољопривредне послове. И слуга је био задовољан са Алексендрићима јер га нису терали „ко Бог ђавола“ да ради, добро су га плаћали, а имао је и квалитетну исхрану и задовољавајући смештај.

Годинама радећи заједно међусобно су се добро упознали те су чак поједини укућани слугу сматрали малтене чланом своје породице и од њега скоро ништа нису крили. Тако је он поред осталог, сазнао и да Алексендрићи имају у кући поприличну количину дуката.

Када је избио рат, слуга је мобилисан у месту свог рођења те је постао војник Тимочке дивизије. Игром случаја, за време Колубарске битке и жестоких борби на Космају, догоди се да се он као војник нађе са својом јединицом у околини Сопота.

Опште је познато да сваки рат сам по себи руши многе друштвене норме, многе обзире у међуљудским односима и у понашањима појединаца. Преображаји појединаца у ратним условима су непредвидиви, невероватни, зачуђујући и изненађујући. Свакако да је доминантан узрок томе свеопшта присутност, близина смрти и поприлична вероватноћа да ће она снаћи војника или цивила.

Такође, има људи који ратне услове сматрају као одличну прилику за напредак у друштвеној хијерархији или за лично богаћење или за пљачку а често и за освету. Не каже наш народ тек тако: „Неком рат, неком брат“ као и „Ил Пуковник ил покојник“.

Често у својој вечитој беди, сиромаштву, немаштини, једва чекамо да се окористимо друштвеним метежом и да отмемо од онога ко има, правдајући то извршењем божије правде јер се и тај најчешће нечасно обогатио. Без сваке сумње, најмање имућних Срба је своје богатство стекло поштеним радом, а најчешће преваром, мућком, отимачином, коришћењем државних погодности и слично и то од Карађорђа па све до почетка 21. века, а данашњом приватизацијом нечасно богаћење достиже свој врхунац.

Када је током хладне, тмурне, мрачне, праве зимске ноћи војник, бивши алексендрички слуга, сазнао да је наређен покрет његове јединице на борбени положај, он хитро са своја два ратна друга отрча до куће Алексендрића, кундацима развалише улазна врата и са упереним пушкама на готовс упадоше унутра.

Сви укућани су се налазили у заједничкој просторији, у великој топлој кухињи осветљеној лампом на гас. Седели су обучени јер су са зебњом ишчекивали даљи развој догађаја и били су спремни за бежанију.

Грубим осорним гласом бивши слуга затражи дукате од најстаријег мушког члана задруге, домаћина куће, још увек држећег старца. Старина одлучно одби слугин захтев.

Унезвереним погледом војник осмотри целу просторију и угледа колевку и у њој дете од 56 месеци. Био је то најмлађи мушки члан породице, лепа и напредна беба.

Војник приђе колевци, узе бебу у наручје и приђе великом металном шпорету у којем је горела јака ватра од које су се укућани грејали и отвори вратанца од рерне. Принесе већ уплакано дете врућој рерни и рече домаћину да ће да убаци бебу у рерну ако му не преда дукате.

Жене вриснуше, цикнуше, старији мушкарци и голобради младићи скочише на ноге (способни мушкарци нису били у кући већ су били мобилисани у своје ратне јединице), а два пратиоца слугина чвршће стегнуше своје уперене пушке.

Домаћин, свестан ситуације и могућности да настрада и беба и остали укућани одмах нерадо пристаде, оде у суседну просторију, донесе дукате и предаде их свом бившем раднику.

Слуга зграби тешку кожну торбу а чичи даде бебу. Затим отвори торбу и погледа њен садржај и чим се увери да су у њој дукати, затвори је и хитро са својом пратњом истрча из куће у ноћ, у правцу Космаја и положаја своје јединице.

Ујутро је започела крвава битка за Космај нападом АустоУгара и АустроСловена. Алексендрићи су се спасили у последњем тренутку побегавши југоисточно ка Кошутици.

После три дана жестоких, безпоштедних борби српска војска је извојевала на Космају сјајну победу и одлучујуће допринела успеху у целој Колубарској битци. Тимочка дивизија I позива испољила је надљудску храброст и упорност али је и претрпела огромне губитке.

Одмах по завршетку борби, вративши се кући матори Алексендрић, глава породице, пријавио је властима пљачку његове куће од стране бившег слуге, а тадашњег српског војника и његова два ратна друга. И поред детаљне потраге, никада нису пронађена та наша три војника, ни међу живима ни међу мртвима, као ни дукати. Безуспешна потрага настављена је и по завршетку I Светског рата.

Битка на Космају почетком децембра 1914. године велика је српска победа над неупоредиво надмоћнијим непријатељем, у то време светском велесилом, а пљачкање задруге Алексендрића од стране српских војника још је један у низу српских пораза у међусрпским односима.

Има ли у свету народа са више славних победа против неупоредиво већих непријатеља чији су путеви продирања и освајања често водили преко Србије и истовремено народа са више пораза у својим међусобним, унутрашњим односима?

Нисмо се никада двоумили, плашили, већ смо храбро ратовали и постизали победе и поразе против великих Царстава: Византијског, Турског, АустроУгарског, Немачког, Хитлеровог и у најскорије време против АмеричкоЈеврејског. Такође смо се „качили“ и против Стаљиновог царства.

На нашу несрећу, дешавало се, нарочито онда када нисмо имали своју државу, да ратујемо једни против других, да једни Срби буду у Хабзбуршкој војсци, други у Турској, трећи у Српској војсци која се бори за стварање независне Србије а четврти да ратују за себе, ради пљачке, да хајдукују док их политика није интересовала. Нису ли се кроз такву своју несрећну историју Срби острвили на српску крв?

Не само да смо као народ били разапети, истовремено живели и у Србији и у Црној Гори, и у Турској, и у Хабзбуршкој држави, и у Млетачкој републици, већ смо и у самој Србији стално били разједињени и међусобно се нештедимице, зверски, сукобљавали. То најбоље потврђује чињеница да смо у последња два века од поновног стварања српске државе, све своје владаре, сем краља Петра Карађорђевића који је и иначе дошао на трон као стар човек, или протерали из Србије или поубијали. Како ли се осећа данашњи Председник Србије? Такође је поражавајућа чињеница да када смо отерали Турке, преузели власт, окусили је, често смо се према свом народу, према својим саплеменицима, опходили горе него сами Турци.

Где би нам био крај да смо се међусобно више уважавали, поштовали, помагали? Нисмо ли се више међусобно поубијали него што су нам то учинили наши непријатељи? Није ли историјска чињеница да највећи српски непријатељи, крвници, злотвори, нису ни Турци ни Немци ни Усташе ни Шиптари већ сами Срби?

Има ли и једног народа на свету који се више изделио, од којег је настало више нових нација, него што је Српски? Сами себи се у својој међусобној омрази згадимо једни другима те бежимо у друге нације и тамо често постајемо највећи србомрзци, највећи непријатељи и злочинци према народу од којег потичемо.

Због тога што смо такви какви смо једни према другима није онда ни никакво чудо што нас данас има пет до десет пута мање од других народа са којима смо некада по бројношћу били једнаки.

Последице свега тога су више него трагичне, погубне за српски народ а апсурд је још већи тиме што сваки Србин себе сматра за великог патриоту и националисту.

То су такве „патриоте“ и „националисти“ који су у стању да: помажу окупатору у спровођењу масовних стрељања Српског народа; сами кољу и стрељају припаднике свог народа; српске омладинце од седамнаест година после тронедељне обуке шаљу пред немачке ровове без преке потребе; изведу војни пуч у туђу корист а на нашу штету у моменту када је сва Европа од Португалије до Русије и од Сицилије до Норвешке под влашћу и контролом силе чији пакт са нашом Владом руше; последњих девет година својим мерама економски уништавају српски народ, српску државу, српску привреду, а данас се жале и чудом чуде како нема више прилива народних пара у буџет, како нема шта да троше да би лепо, луксузно живели.

„Патриоте“ који Србију уништавају а у интересу Европске Уније којој се клањају као свом идолу, коју обожавају као златно теле.

Јадан је српски народ кад је имао и има такве и толике патриоте и националисте.

Не обожава ли он толико своје истините, праве, осведочене хероје и јунаке управо због тога што је у својим редовима увек имао много издајника, а да зло буде још веће, што је ближе данашњици има их све више?

Дакле, док су у спољашњим односима, у односима са другим народима и државама Срби често знали да постигну зачуђујуће, величанствене успехе, дотле су у својим унутрашњим међусрпским односима стално трпели поразе јер никако нису успевали, или нису хтели, да буду једни према другима добронамерни, праведни, да се међусобно разумеју, поштују, уважавају, воле.

Тиме што најчешће нису успевали да се организују, да се сложе, поставља се питање да ли Срби такви какви су уопште и заслужују, завређују, да уживају тако предивну земљу као што је Србија? Ни њу такође не поштују, не негују, не брину се о њој. Није ли Србија неупоредиво боља од таквог злобног, злурадог, поквареног, завађеног народа? Ни боље земље ни горег народа.

Извор: Србин.инфо – Алекса Мијаиловић

ОВАЈ ЧЛАНАК ЈЕ ДЕО АУТОРОВЕ КЊИГЕ „ПЛИШАНА ПРЕВАРА 2“, КОЈУ МОЖЕТЕ НАРУЧИТИ НА ТЕЛЕФОН: 064/496-18-30, ПО ЦЕНИ ОД 700 ДИНАРА, ИЛИ ЈЕ МОЖЕТЕ КУПИТИ У БОЉЕ СНАБДЕВЕНИМ КЊИЖАРАМА У БЕОГРАДУ (по нешто вишој цени).

Ознаке: Алекса Мијаиловић, историјске приче, Први светски рат, Срби, српска историја, српски менталитет