Огромни напори домаће безбедности у Пекингу су усмерени првенствено ка гушењу протеста кинеске ниже класе. Али, нису сви извори савремене нестабилности укоријењени у економским неједнакостима. На пример, дугогодишњу забринутост ствара сукоб око моћи унутар елита.

Посљедње страначко препирање се одвило између тзв. принчића (дјеце истакнутих револуционара), фракције Младе лиге (савезника бившег предсједника Hu Jintao-а) и Шангајске банде (сарадника бившег предсједника Jiang Zemin-а).

Раздор између такмичарских фракција елита разликује се од трења између елита и најниже класе, али два нивоа конфликта се могу ујединити када припадници елите увиде могућности за манипулацију општим незадовољством, у своју корист. Ово је, на пример, забиљежено између 2009-2011, када је Bo Xilai, принчић из лозе Chongqing ширио наоколо бијес поводом корупције у циљу добијања подршке за свој покушај да престигне свог ривала принчића Xi-ја и позиционира себе као следећег вођу земље. Боов гамбит је пропао: он сада седи у затвору. Истовремено, подигавши се на врх, Xi сада користи антикорупцијску кампању како би подигао сопствену популарност и оборио супарнике.

Један од знакова несигурности унутар елита је настојање многих да пошаљу своје богатство и породицу у иностранство. Многи богати Кинези су емигрирали посљедњих година или су бар предузели кораке да олакшају своју емиграцију у будућности; Аустралија, Канада, Хонг Конг и Сједињене Америчке Државе су омиљене дестинације. Број кинеских студената из истакнутих породица који су послати на студирање на Запад се увелико повећава, паралелно са приватним инвестицијама Кинеза у некретнине у Сјеверној Америци. Становници Хонг Конга су се такође пожалили да су породилишта у локалним болницама претрпана породиљама са кинеског копна, које настоје да обезбиједе својим бебама аутоматска локална резидентска права.

Кинеска војна бирократија је мање транспарентна од њеног цивилног пандана, али се чини да је једнако подложна корупцији и унутрашњим супарништвима. Опасност од војне непослушности је индиректно сугерисана кроз упозорења цивилних вођа (укључујући и Xi-ја) против било каквих сличних активности. Кина има мноштво снажних регионалних идентитета – у Гуандонгу, Сечуану, на сјевероистоку и другдје – и деценијске обрасце освртања ка Пекингу, или глумљења послушности док се заправо слиједи сопствени пут. Упркос томе, становници ових регија не оклијевају када се идентификују као Кинези; њихове локалне активности представљају малу пријетњу националном јединству и стабилности комунистичке владавине. Према томе, кинеска унутрашњост није у опасности од распадања. Али захтјеви за аутономијом од стране Тибетанаца, Уигура и становника Хонг Конга и Тајвана, представљају изазов за званични концепт националног идентитета.

За Тибетанце и Уигуре, жеља за самовлашћу је примарно укоријењена у разликама у етницитету, језику, култури и религији. За Хан-Кинезе који живе у Хонг Конгу и Тајвану, овај импулс потиче из историје и политике прошлог вијека, који су им дали осјећај самосталног идентитета. Обзиром на то да партијска идеологија подразумијева да се све мањине третирају једнако и да воле своју отаџбину, сецесионистичке тежње Тибетанаца и Уигура срамоте власти у Пекингу и представљају пријетњу њиховим тврдњама о легитимитету. Економски и друштвени успјех Хонг Конга и Тајвана представљају другачију врсту пријетње кроз доказивање да западна демократија може да функционише сасвим добро међу кинеским грађанима, супротно званичном ставу Пекинга.

Одговор Пекинга на сва четири случаја је био исти, у суштини изјављујући да је свака регија дио Кине, жељели то њени становници или не. Комунистичка партија је користила све четири да стимулише националне осјећаје унутар Кине и да се позиционирају као чувари националног поноса. Оно што се може чути од партијских званичника, супротно од фигура као што су Далај Лама, прогнани вођа Уигура Rebiya Kadeer, бивши предсједник Тајвана Chen Shui-bian и студентски активиста из Хонг Конга Joshua Wong, јесте да имају једну заједничку црту: жељу да „подиеле отаџбину“.

Популарно западно виђење Кине као самопоуздане нарастајуће моћи је опасно површно. Земља је сигурно богатија него што је била прије четири деценије, а њена војска, дипломатски статус и међународно економско присуство су знатно снажнији. Животни стандард је побољшан, а стотине милиона Кинеза су изашли из сиромаштва кроз сопствени напоран рад. Како год, испод површине, несигурност је раширена међу свима, од фармера сељака до чланова привилеговане урбане класе. Људи се плаше контаминиране хране, воде и ваздуха, а раширена корупција и преваре погоршавају опште расположење и нарушавају повјерење. Ширење интернета и спремности обичних људи да се траже своја права, отежало је Влади да држи друштво у оном реду у коме је било прије двије генерације, у вријеме Маовог режима.

Чинило се да је Ху, који је одступио 2012. са мјеста врховног лидера, посљедњих неколико мјесеци свог мандата губио подршку. Његов насљедник, Xi, преузео је дужност свјестан чињенице да се Кина суочава са кризом и да он мора покушати нешто другачије. Његов одговор је био да одустане од од познатих револуционарних идеја генерације његових родитеља. Његов отац, Xi Zhongxun, био је Маов сарадник током ’40-их и ’50-их. Снажно је вјеровао да спартанска, непоткупљива Комунистичка партија, под јединственом командом може „служити народу“ (као што каже тада уобичајен слоган) и донијети му срећу. Мао је касније прогонио Xi-ја старијег, а „маоистички“ пројекат је доживио неуспјех на спектакуларне начине. Млађи Xi је био свједок тих неуспјеха, али је ипак кренуо сличним путем. Од 2012. године, поистовјећивао се са Маом – централизовао моћ, покретао антикорупцијске кампање, изазивао противнике и чак показао помак ка култу личности.

Ово је опасно вријеме, из више разлога. Xi није Мао, при том мислећи и на интелигенцију и на харизму, а и друштво којим влада је далеко склоније отпору него оно којим је Мао владао. Иако је Xi-јева антикорупцијска кампања освојила већу подршку и нашкодила некима од његових непријатеља, њен наставак би значио да би ускоро морао да иде против својих савезника, укључујући и родбину и старије војне званичнике, што би произвело зазор довољан да сруши његов режим. Међутим, немогућност да напредује – што изгледа као највјероватнија перспектива – означиће Xi-ја као још једног конвенционалног владара и узроковаће пад његове популарности. У овој области, као и у другим, поуке из 1950-их су показале ограничену савремену корисност.

Учењак Џонатан Спенс насловио је свој изврсни рад о историји своје земље Потрага за модерном Кином. Ријеч „потрага“ је био инспирисан избор. Скоро два вијека, велика древна кинеска цивилизација је тражила начин да се иновира за модерно доба. Овај процес је подразумијевао уклапања, почетке, али и преокрете; узроковао је трауме и довео до неприродне смрти најмање 70 милиона људи.

Кључно питање је да ли ће пројекат Комунистичке партије о ревитализацији кинеске ауторитарности успјети; ако успије, какве ће бити његове посљедице по Кину и остатак свијета. Узимајући у обзир и глобалну и локалну историју, могао би се прогнозирати неуспјех; упркос повременим застојима, дугорочан тренд популаризовања политичке партиципативности се чини извјесним. Међутим, како је кинеска Влада посљедњих деценија остварила успјех на многим пољима, могли би да изненаде и на овом. Ако се то оствари – тј. ако се успије у фабриковању ретроградне политичке визије на домаћем терену, а извоза ауторитарности у иностранство – и Кина и свет ће испаштати, остајући да чекају неку визију кинеског идентитета погоднију за данашње време.

(Foreign Affairs – превод: Бојана Миодраговић)

Ознаке: индетитет, Кина, комунизам, национализам