Прочитај ми чланак
Када се медијски „спинери“ толико труде да замаскирају чињенице (чему иначе спин и служи) потпуно је извесно да је на полу финансијског картела узбуна!
Пример који доказује претходно јесу преговори око продужења „помоћи“ Грчкој и предлог реформи које треба да потпише новоизабрана Влада Хеленске Републике. Мејнстрим медији брже боље прогласили су пораз Сиризе и победу еврогрупе. Шта се, у ствари маскира, а шта поручује?
Прво, „сила и неправда“ која се са периферија ЕУ блока углавном везује за Немачку не може да се похвали победом. То је, можда међу првима, приметио и конзервативни немачки лист Франкфуртер Алгемајне Цајтунг који је описао немачког министра финансија „забринутог и изнуреног“ после преговора у петак (20. фебруара). Притом, не без разлога се „присетио“ да би из кризе Еврозоне једини победник могао да буде, ни мање, ни више Путин![i]
Стога је овај конзервативни мерач „стања нације“ подсетио да би традиционално од Грка требало тражити још строже мере називајући грчког министра финансија спин доктором[ii], Грчку државом од које је свима „мучно“ у ЕУропи[iii]. Уколико би се могла сажети немачка медијска офанзива у неколико речи, отприлике би изгледала тако. Или, макар слично уколико се баш потрудимо да разумемо „немачки смисао за хумор“. Док је простора за хумор, ипак, све мање и то на свим странама Еврозоне која је изгубила битку пред кризом.
Друго, Јанису Варуфакису, који је иначе највише „спинован“ члан грчке Владе, потпуно је јасно (иако се труди да одговори на медијске „непрецизности“ и „злонамерности“ дајући (без)бројне интервјуе посебно немачким медијима од Шпигла[iv] до „Zeit online“[v]) да финансијски картел не прашта и да ће урадити све или да сломи или да обори Сиризу: „Оно што кажем својим колегама (из ЕУ, прим аут)…ако мислите да имате интереса да срушите прогресивне владе, као што је наша, онда можете очекивати најгоре“ поручио је у интервјуу за Шарли Ебдо[vi], грчки министар финансија. Кад Варуфакис каже „прогресивне“ владе, у њих убраја само оне које се припремају за одговор на неолибералну пљачку поробљене Европе.
О аутору
Марина Рагуш је дипломирани је политиколог за међународне односе.
Ради као саветник у Институту за истраживања српских страдања у 20. веку.
Уосталом, све је то на врло прецизан и недвосмислан начин описао у оба издања књиге „Глобални Минотаур“[vii] постављајући финансијски картел с Вол Стрита у улогу минојског Минотаура коме су према старогрчкој митологији приносили људске жртве у лавиринту из кога је само Тезеј успео да изађе. Или, да поједноставимо: Америка је у послератној Европи подигла из пепела Немачку, ујединила је и уткала у темеље ЕУ (због приоритета спољне политике смањивања совјетског утицаја на тлу Европе), и учинила своју геополитичку позицију хегемонистичком (пад Берлинског зида и рушење Варшавског уговора) уз (увек спремну) претњу силом за непослушне нације и државе које би покушале да одбране суверенитет.
Јер, како пише Варуфакис, Минотаур је смртно рањен! Таквог га, тек, не треба потценити. Стога, преговоре из претходне недеље не можемо подвести ни под победу, ни под пораз Сиризе или ЕУропске испоставе Вол стрита. Пре се ради о „куповини времена“ с обе стране, иако калкулације сасвим сигурно нису исте. Немачка је та која већ мора да рачуна будуће губитке.
Њену ЕУ политику све мање држава чланица (све и да хоће) може да „следи“. Грчка, с друге стране нема шта да изгуби. Напротив! Она је у првој рунди (ипак) успела да избори „конструктивну двосмисленост“[viii] током преговора. Уколико успе у својим маневрима, широм ће отворити врата остатку поробљене Европе: Шпанији, Италији, Ирској, Португалији, Француској…За почетак!
Разбијање ЕУ стереотипа: Неолиберална мантра „ЕУ нема алтернативу“ коју форсирају политичке инсталације (у јавности познатије као „елите“), посебно на периферији ЕУ блока као остваривање стања „цивилизацијског напретка“ кроз стандарде и норме у ствари је урушавање: нација-држава (суверенитет се преноси на ЕУ институције), привреда и монетарних система које су некада биле изведене из државних атрибута. Процеси приступања пост-Мастрихтској ЕУ, тако је постајао поступак колонизације Старог континента. Епилог: у ери свесписутне кризе дуга унутар ЕУ зоне, Немачка бележи трговински суфицит (извоз порастао за 1,3 одсто), увећање БДП за 0,7 одсто, капиталне инвестиције порасле су за 1,2 одсто, потрошња је увећана за 0,8 одсто.[ix] Остатак ЕУ блока (посебно периферија на Истоку Европе) бори се са дефицитима, двоцифреном стопом незапослености, огромним јавним дугом.
Да ли су Немци, заиста, тако über alles, или је у питању (ипак) систематско уништавање других да би се реанимирао сан из последњег Великог рата? Уколико, је 1993 и Уговор из Мастрихта прекретница у наглом успону Немачке онда је та иста година за Грчку била прекретница у вртоглавом паду у дужничко ропство. Само у периоду 1989-2002 спољни дуг Грчке увећао се са 18,7 на 63,4 милијарде долара. Према наводима др Дејана Мировића: „Атина је била принуђена да узима кредите да би одржала привредни раст и високи животни стандард“[x] који је био омогућен средствима ИМП-а[xi], укинутог 1993. То је био први узрок садашње грчке кризе. Прелазак на евро (2002) и ширење надлежности Европске централне банке на грчку монетарну политику, како наводи Мировић, довели су до метастазе спољног дуга: „Грчка је изгубила право да емитује своју званичну валуту и одређује њен курс“[xii] и тај губитак самосталности увећао је спољни дуг Грчке за само четири године (2004-2008) са 67,4 на 504,6 милијарди долара. Или, „Грци купују робу из западног дела ЕУ (највише из Немачке), а то се плаћа кредитима из немачких и француских банака.
Фото: Д. Јевремовић
Увођење евра 2002, омогућава раст продукције индустријских роба великих извозних привреда и држава као што је Немачка. С друге стране, долази до вртоглавог задуживања малих увозних привреда и држава као што је Грчка, које нису биле у стању да издрже конкуренцију у еврозони без самосталне монетарне политике. То је други разлог који доводи до слома Грчке 2009. године“[xiii] објашњава др Мировић. Долазе на ред међународне финансијске институције попут ММФ-а који штити интересе крупног капитала па тако обезбеђује сигурност „великих“ кроз пакете „помоћи“ задуженима до презадужености, односно дужничког ропства. Пакет „помоћи“ у случају Грчке били су нови кредити да би се отплатили стари. По уручивању „помоћи“ ММФ-а спољни дуг Грчке, порастао је са 552,8 милијарди долара (2008), на 576,6 милијарди долара (2012)![xiv]
Као и сваки картел, тако и ЕУ трговински картел функционише на уобичајене начине: лобира (подмићује), руши конкуренцију, изазива потресе а све у циљу остваривања екстра профита за своје незасите пориве. Овде само треба подсетити на скандал када је немачка компанија „Краус-Мафај-Бегеман“ подмитила са 10 милиона долара високог функционера грчког министарства одбране како би обезбедила продају (и ремонт) немачког наоружања (ремонт немачких подморница који је коштао више него куповина истих).[xv]
Онда је потпуно јасна архитектура ЕУ блока под управом трговинског картела. Када се, притом, додају и конкретни подаци који показују одлив капитала из Грчке, у смислу пораста буџетског и трговинског дефицита: буџетски дефицит порастао је (1998-2012) са 2,6 на 24,6 милијарди долара; спољнотрговински дефицит (2001-2011) порастао је са 22 на 38 милијарди долара.[xvi] Хуманитарна, економска и политичка криза која је довела до крвавих обрачуна на улицама грчких градова био је логичан епилог систематског уништавања ове земље.
Стога, одговор на питање: да ли је Грчка (како немачки медији) пишу „лења“ и „преко главе свима“ или је систематски уништавана од стране неолибералног картела(?), не би требало да буде тешко докучив, зар не? Оно што је сигурно, јесте да су опције сведене на избор: или ће картел увести Европу у рат или ће капитал кренути у супротном смеру избегавајући крвави епилог.
Нажалост, све су прилике да је хладноратовска реторика у односу према Москви сигнал да Вашингтон намерава да кризу сопственог дефицита и овај пут реши „proxy“ ратом. И зато не треба да изненади линија „ватре“ која се све чешће чује као позив на коалициону мобилизацију против Истока предвођеног Руском Федерацијом. Јер, како је већ рекао Варуфакис, Минотаур је смртно рањен! И то је за такво неолиберално чудовиште најопаснија фаза која доводи у питање сам опстанак цивилизације којој припадамо.
УПУТНИЦА:
[i] У српској медијској сфери о томе је једино писала Ружа Ћирковић, економски аналитичар (види: лист Данас, „Мој избор“,23. фебруар 2015.)
[ii] http://www.faz.net/aktuell/wirtschaft/eurokrise/griechenland/yannis-varoufakis-als-spin-doctor-13441327.html
[iii] http://www.faz.net/aktuell/wirtschaft/eurokrise/griechenland/wolfgang-schaeuble-fassungslos-ueber-giannis-varoufakis-13451490.html
[iv] http://www.spiegel.de/international/europe/interview-with-greek-finance-minister-giannis-varoufakis-a-1018443.html
[v] http://www.zeit.de/wirtschaft/2015-02/yanis-varoufakis-greece-finance-minister-eng/seite-3
[vi] http://eu.greekreporter.com/2015/02/25/greek-finmin-varoufakis-interview-in-charlie-hebdo/
[vii] Прво издање књиге (2011) „Global Minotaur -America, the True Causes of the Financial Crisis and the Future of the World Economy”; друго прерађено издање (2012) „Global Minotaur-America, Europe and the Future of the Global Economy.
[viii] http://www.blic.rs/Vesti/Svet/537693/Cipras-11-sati-smirivao-poslanike-Sirize-objasnjavajuci-dogovor-sa-Evrogrupom
[ix] http://www.bloomberg.com/news/articles/2015-02-24/german-economy-gets-boost-from-consumers-and-exports
[x] „Последице ЕУ интеграција“ др Дејан Мировић, Catena Mundi, Београд, 2014, страна 15
[xi] Интегрисани Медитерански Програм.
[xii] „Последице ЕУ интеграција“ др Дејан Мировић, Catena Mundi, Београд, 2014, страна 16
[xiii] Исто, страна 16
[xiv] Исто, страна 17
[xv] Исто, страна 17
[xvi] Исто, страна 18
