Прочитај ми чланак
Пита верни читалац из Немачке: Брате Србине, има ли овај Ципрас брата, да га доведемо да води државу? Нема, брате Србине, одговорих. Какве смо к..е среће, биће да је у мајке јединац.
Разумем што је Немце и гвоздену фрау попанула пена бела и крвава, али шта би нашем вожду да се свађа сам са собом и преко новина ратује са грчким колегом? Оплете, богме, по Ципрасу што обећава, цитирам, лажне куле и градове. Замајава Грк народ да је, кобајаги, могуће да се живи ко људско биће, да се бесплатно оде код лекара и да се има плата достојна човека.
Наш вожд закључи да је то опасна политика и да нису луди Немци, Аустријанци и остали културан свет што им се коса на глави диже од чегеваристе из Атине.
То рече, а без да га је ико питао или тукао по ушима да се петља политичким и економским аналитичарима у посао. Кукуриче, што би рекао његов бивши друг Тома, пре времена и гура се испред папе на Тргу Светог Петра.
![Milan Jovanović]()
О АУТОРУ
Милан Јовановић има своју колумну у франкфуртском листу Вести где објављује друштвено-политичке коментаре у вези Србије и српског народа.
Некако је ова власт прогутала што је Путина у Београду дочекала сила света, док они на своје митинге морају да доводе под претњом оружјем, само им је још фалила еуфорија што је тамо неки јуродиви Грк, па још и марксиста, постао херој туђег, тј. њиховог народа. А, и још понеких, од Шпаније до Италије.
Кукају, што би се рекло, ко Грк у апсу, таман се грађанство, сељаштво и напредна интелигенција помирило са стезањем каиша до последње рупе, кад ето ти диверзије, и то од братске државе! Шта је тај Ципрас умислио, па зна ли он кукавац шта га чека ако буде пишао Европи уз ветар? Па, нисмо ваљда ми у Београду луди, и ми бисмо тако, кад би се могло.
Не може, бре, Ципрасе, дозови се памети, не нервирај Ангелу и не подбуњуј нам народ!
Друг господин Вулин, доказани марксиста неолибералног типа, који је на Аушвицу видео „Рад ослобађа“ па се понудио да, логично, као министар рада представља Србију на комеморацији, грдно се обрадовао победи свог другара Ципраса. Али, нуто Себастијана у сламеном шеширу: уместо да се угледа на београдског другара и поведе своје чланство на државно појило, он запео да испуњава предизборна обећања!
Такав мучки ударац неолиберални марксиста није очекивао – до последњег листића у грчкој гласачкој кутији надао се да пајташ по идеологији није толико блесав да се држи својих речи као пијан плота, али су наде убрзо згасле као звезде над Акропољем…
– Шта ћемо сад, шефе? – зацвилио је сатрвен другарском издајом.
– Не обазирати се на будалу! – командовао је шеф, а онда самом себи дао остав.
У Ципрасових 40 паклених мера наш врховни је видео директан атак на његове реформе достојне Нобела. ВБА и остале службе приметиле су, а богами и чуле, неко радосно комешање у таман заблентављеном народу. Чак се и понеки медиј занео, еуфорично ликујући што се нашао неко да банкарско-окупационој банди са Запада покаже зубе.
Ствар је, укратко, речено, почела да измиче контроли!
Хитно и ванредно је сазван штаб за одбрану од Ципраса. Дижу се бране, ређају џакови са песком, тај лудачки, ултралевичарски талас не сме прећи границу Србије! Општа је мобилизација, министри с премијером на челу и кабаницама на главама напето зуре у даљину, спремни да атак на душу таман усрећеног српског народа сасеку у корену.
Преживели смо Шешеља и Девенпорта, неће га мајци ни тај Ципрас, поручује врховни штаб. Прозор можда и падне, али реформе морају да живе, па макар не остао нико да у њиховим плодовима ужива.
Ако је за утеху, ни тај Грк што се буни ко у апсу, неће дуго, резонује штаб: превише је фронтова отворио, на стоглаву неман се намерио, а у сопствени народ се уздао.
Код нас, богме, тај грчки сценарио – неће проћи.
