Прочитај ми чланак
Победом Сиризе Србија је исијавајућим тачкама отпора дословно опкољена на својим границама или не тако далеко од њих
1.
Победа Сиризе – много већа и значајнија од моћи Грчке да промени и капитализам и Европу – запалила је још једну велику ватру у непосредној близини Србије. На ватри, наравно, може се огрејати, ватром се може осветлити пут, једнако као што се може и изгорети. Како год, Србија се нашла на европском „коридору отпора“, који почиње у Грчкој, преко Србије наставља се у Мађарској, и иде даље до Словачке и Чешке. Међу тим земљама, за Грчку, Мађарску и њихове владе може се рећи да су на путу отпора без повратка; за Словачку и Чешку да свој умерени отпор вешто балансирају у служби својих економских и националних интереса. А Србија?
Било би нетачно Србију описати као земљу попут Мађарске, у којој је отпор узео маха, једнако као што би било неправедно тврдити како је реч о земљи у којој је сваки отпор угушен. Са једне стране, Србија је у Савету Европе, гласајући за Русију, потврдила да не размишља о увођењу санкција; са друге, својим изјашњавањем о Сиризи Вучић је показао да га промене у Грчкој више плаше него што му буде наду. Зато Србија није ни део оне друге групе земаља са „коридора отпора“ – то су Словачка и Чешка – јер своје балансирање није ставила у службу нацоналних интереса, већ дневних калкулација. Речју, Србија тумара и пипка у мраку.
2.
Одушевљење победом Сиризе у Америци – где је чак и Пол Кругман тријумф Алексиса Ципраса описао као „крај ноћне море“, замерајући му, веровали или не, „што није довољно радикалан“ – веома је прагматично. Грчки левичари довољно су мали и довољно далеко да би могли да угрозе иједан интерес Волстрита, али довољно велики и – што је још важније – довољно заразни да створе нове проблеме Европи.
Отуда су глупости – какве смо овде чули и какве само може да породи дуг боравак унутар накарадних система – како ће Ципрас веома брзо морати да прихвати услове Берлина и Тројке и да ће наставити да дере кожу с леђа Грцима, уредно исплаћујући дугове. Још већа је заблуда како ће му Берлин и Тројка понудити реалне уступке. Уствари, неке можда и хоће, али само до мере колико неће моћи да их прихвати, односно онолике чије би га прихватање учинило прозаичнијим и мање заразним.
Зато ће Ципрас бити велика прича иако ће под њим Грци наставити да пате јер прихватљивог договора неће бити. Знајући начин на који Немци традиционално размишљају, Ципрас ће морати да буде политички задављен што пре и што тише, пре него што било ко у Европи помисли да би његова Сириза могла да му се исплати.
Придавити Ципраса неће Меркеловој бити лако као кад је придавила Папандреуа. Јер, за разлику од Мађарске и Украјине, где су конфронтирани, Руси и Американци ће у Грчкој бар неко време бити на истој страни. Позиција Москве ту је доследнија јер ни преко једне друге политичке снаге у Грчкој не може да оствари већи утицај на том делу Медитерана, који Британци и Американци традиционално сматрају својом кућом. Американци ће га подржавати – боље рећи толерисати – све док тресе Берлин и еврозону, и придавиће га чим озбиљније угрози капитализам, од чега је далеко светлосним годинама.
3.
Можда највећи српски добитак од победе Сиризе – што би вероватно већи део српске владе описао као највећи проблем – јесте отварање новог балканског правца утицаја Русије, ојачаног децембарским договором о Турском току. То говори да килави руски правац преко очајно непоуздане Бугарске – који се за Србију показао претешким – неће више бити и једини. А то, наравно, говори и да Русија после пада Јужног тока дефинитивно није напустила Балкан.
Победа Сиризе зато је упалила нове рефлекторе и Немачке и Америке над лагером Србија, још више јој смањујући ионако мали маневарски простор, још више јој скраћујући рокове за извршење самоубилачких задатака. Зато је Вучићево јавно жаљење због победе Сиризе и разумљиво и двоструко проблематично. Прво, велико је питање да ли уопште било каква шанса за Србију из једног од нестандардних праваца – незападних дакле – у Београду може да буде препознато као шанса, а не као опасност којој треба јавно затворити врата. Друго, Вучићево изјашњавање против Ципраса данас се може читати само као изјава лојалности Немачкој. Тешко да може имати смисла питање колико то данас може да буде целисходно кад светом не влада инвестициона клима и кад се моћ земаља поново више везује за број бојевих глава него за БДП. Речју, Немачка и Европа данас су центри који себи и својим клијентима много више производе проблеме него шансе.
4.
Украјина, централно поприште у Европи, показала је да Американци – после Босне, Косова, Либије и Сирије – још једном нису успели, ако су уопште хтели, да од локалаца направе војску кадру да реализује њихове геополитичке интересе. Јесен и зиму нису успели да искористе за консолидацију украјинске војске, тактички и оперативно једнако примитивне као летос. Отуда ће наставак тог конфликта више слабити Немачку него Русију, утолико пре што се Берлин, преко свих очекивања, показао као мање незвисна метропола чак и од једног Београда. У ситуацији кад украјински сукоб, ако не у тотални рат, може да води само у правцу нове поделе Европе између Америке и Русије – где отварање нових кризних жаришта није искључено – везивање за Немачку тешко да може бити везивање за победничку страну, осим тога, наравно, што то никад није било везивање за пријатељску страну.
Ударци које Вучић данас трпи преко војске, наравно, долазе му од Американаца и Британаца. Тешко је, међутим тврдити да је то резултат искључиво домаћих ствари и његовог одбијања да окрене леђа Русији, има ту и казне његовој пронемачкој политици због истих оних разлога због којих је „утралевичарска“ Сириза награђена макар привременом подршком из Вашингтона због своје антинемачке политике.
5.
Вучићева формула задржавања власти помоћу четвороугла медији – новац – службе – странци можда јесте прагматична, али је данас мање одржива него јуче и више него што ће бити сутра. Наиме, показује се да није могуће држати, како се то данас каже, нулти ниво конфликта са странцима, а у исто време контролисати службе и медије, чак и онда кад суштински проводиш саморазарајућу политику, коју од тебе захтевају ти исти странци. То показује да ће се ниво друштвеног и политичког сукоба у Србији у сваком случају повећавати, а не смањивати. Такође показује да тачка ескалације тог сукоба неће бити резултат, колико год брзог, економског пропадања, већ кулминације међународних околности. Победом Сиризе Србија је исијавајућим тачкама дословно опкољена на својим границама или не тако далеко од њих. Нема сумње да ће обрачун у Мађарској до краја пролећа дати нови политички квалитет, као што ће га дати и украјински сукоб, који се све више преноси у сам Кијев.
Овогодишња искушења за Србију већ су дакле епохална. Човек који у сутон битке, која ће га стићи колико год да је избегава, за свој сто постави Јелену Триван, лика који је Тадићеву власт персонификовао јасније од сваког ондашњег и данашњег барона ДС, не показује само да би сутра за свој сто могао да прими и самог Тадића. Он симболички показује – а језик политике јесте симболички – да му у тој бици није потребна чак ни његова странка, којој се, заједно са Тривановом наругао. Неће му бити потребно ништа што персонификује било какав отпор, да не говорим да за тим столом неће бити места ни за једног Обилића. А и шта би тамо.
У сутон велике битке фатализам је владајућа идеологија у Србији, и то онај фатализам који је све ставио у Божје руке, далеко од тога да сам нешто добро учини за себе, чак једнако далеко и да Богу гласно саопшти своје молитве.
