Човеков пут ка спасењу је веома узан. Идући путем спасења у сусрет Спасу често наилазимо на рскрснице искушења. Тада нам се лукаво намеће могућност скретања са уског пута спасења на широке путеве – леви или десни. Лукави нам пажњу преусмерава на процену који је пут од та два шири, комфорнији и просперитетнији. Чему наставити даље право по уском и клизавом путу спасења на којем често падамо у блато и блатњави устајемо!? Намеће нам се лажна дилема – лево или десно.

Аналогно томе, подела на политичку левицу и десницу је једна од највећих заблуда и лажи које растакају човечанство ево већ трећи век. Већ сама дефиниција да је политичка левица посвећена овоземаљском односно хоризонтали, а политичка десница вертикали је обмана једних и других. Заправо политичку левицу можемо поистоветити са штапом који је без ослонца и увек пада у блато док је политичка десница само један обичан колац пободен у земљу који стрчи у небо. Само народи са вером у Бога могу хоризонтални штап издићи из блата и поставити га тамо где му је и место творећи крст са вертикалом. Крст као символ чине хоризонтала у виду чистог и поштеног овоземаљског труда чврсто везана за вертикалу која нас држи на путу ка спасењу.

Постоји ли социјална правда?

Нека све буде по Божјој Правди! Не само данас, већ вековима уназад многи људи на ову изреку само одмахну руком док јој се прагматичари отворено ругају и подсмевају. Божја Правда исходи из живота по Божјим Законима, док социјална правда може имати упориште само у држави слободној да брине о благостању народа. А такву државу планета Земља још није породила.

У данашњем свету социјална правда представља само безлично право појединца на „социјалну помоћ” која заправо има за задатак да “дезинфикује” маргинализоване тако што ће их учинити подношљивијима остатку заједнице – односно припадницима олигозаједнице. Наравно, “дезинфекција” се издаје за “левичарење” које верно служи очувању “хигијене” успешних и остварених чланова заједнице док се “десничарење” огледа у бризи за некаквог апстрактног а не конкретног живог човека. И једни и други су успоставили санитарни кордон према маргинализованим групама грађана. Кордон је све чвршћи и све се теже може пробити.

Ни левичари ни десничари чланове друштва не виде као своје ближње већ само као присталице каобајаги њихових “левих” или “десних” идеја осмишљених у једном те истом пропагандном центру. Отуда је свима јасно да само “опредељени” чланови заједнице могу и смеју рачунати на кришкицу социјалне правде. Оно који не стигну до кришкице, или им се она ускрати, падају у очима ближњих као губитници или по нашки постају “социјални случај”.

Бити “социјални случај” или социјални предузетник?

Алтернатива социјалној помоћи постоји и треба је тражити у економској сфери. Нажалост, државне политике у економској сфери се не заснивају на начелима солидарности, заједништва и служења појединца свом ближњем и друштву у целини, већ за стварање повољног амбијента за богаћење елита. Јачи грабе туђе, а слабији отуђују сопствене ресурсе. У тако креираном амбијенту не постоје услови за развој друштвене (социјалне) економије као принципа привређивања у широј заједници са већом узајамном помоћи ослобођена од отворене или прикривене маргинализације.

Из тог разлога је и могућност избора “социјална помоћ или социјално предузетништво” још једна лажна дилема. Могућност избора за сиромашне и маргинализоване не постоји. Социјална помоћ је једино чему је сиромашнима дозвољено да стреме. Инсистирање маргинализованих на социјалном предузетништву је унапред осуђено на пропаст, не због њиховог сиромаштва, нестручности, незнања или лењости, већ због тога што иза њих уопште нема намеру да стане Држава!

Треба ли развијати друштвену (социјалну) економију?

Капитал садржан само у финансијској моћи је ништа друго но пренадувана смрдљива мешина. Са друге стране, капитал садржан у интелектуалној моћи оличен је у развоју радних вештина и могућности да се новим генерацијама путем учења продужи и даље развијају делатности битне за друштво у целини. Интелектуални и хумани капитал чини темељ друштвене (социјалне) економије и њој својственог социјалног предузетништва.

Вредности друштвеног (социјалног) предузетништва су пре свега равноправност, праведно награђивање, братска и другарска подршка, што је одлика не само радне већ и друштвене (социјалне) организације. У оквиру тих социјалних организација, па и шире, није неопходно плаћати само новцем већ је то могуће и пожељно чинити и разменом добара. На овај начин би упослени у оквиру социјалне економије били изузети од утицаја једног нехуманог аксиома политичке економије – “опстанка економски најспособнијих”.

За то је потребно да са једне стране постоји добра воља и подршка државе која има моћ и новац, а са друге друштвени (социјални) предузетник који би сопственом инвентивношћу и/или иновативношћу покренуо и организовао малу друштвену заједницу посвећену не само економском већ интелектуалном и духовном напретку.

За маргинализоване више не постоји дилема треба ли развијати социјалну економију већ како је развијати у условима немоћи интелектуалне, и потпуне дезоријентације политичке елите. Заиста, како развијати социјалну економију у условима дужничког ропства и потпуног изостанка макар симболичне државне помоћи? Беспредметно је непрестано кориговати пали систем вредности. Потребно је и неопходно спалити посрнули систем вредности и на његовом пепелу изградити нови.

Интелектуални или финансијски капитал?

Што пре прихватимо чињеницу да је од економске смрти друштва далеко опаснија интелектуална смрт друштва то ће нам губитак финансијског капитала бити подношљивији и неће нас паралисати. Једно друштво се релативно брзо може економски сломити, за свега пар година, али уништавање интелектуалног капитала друштва траје и по неколико деценија.

Интелектуални капитал чине сва акумулирана знања и вештине једног друштва која се стављају у службу реализације друштвеног производа а не само она оличена у тзв. интелектуалним и политичким елитама. Знање тих елита представља само подскуп свеукупног интелектуалног капитала друштва, тј. води са на само једном рачуну (конту) обимног друштвеног рачуноводства. Чему пун воз научника, економиста, политичара и уметника када немате машиновођу који уме да покрене и управља локомотивом?

Даље, друштвена (социјална) а не економска ефикасност представља највећи извор друштвеног легитимитета. Економска ефикасност представља само најрационалнији пут до друштвеног производа. По економској теорији она се постиже саморегулацијом “слободног тржишта”. Али кад богати говоре о “слободном тржишту” они под тим заправо подразумевају “слободну дистрибуцију бенефиција а не добара”. На тај начин се тржишни систем трансформише у политички систем. Ова трансформација етику и народну демократију доводи до бесмисла јер политика не познаје јавне и слободне разговоре већ само затворене и изнуђене преговоре.

Како снага рационалних и етичких аргумената није довољна да иницира преговоре остаје да само претња изазивања кризе постаје битан предуслов за комуникацију. С тога не можете са никим преговарати уколико немате снаге да га приморате на преговоре. Иницирање преговора на бази добре воље је нешто што свет још није видео. Имају ли заговорници социјалне економије, будући да су и сами маргинализовани, снаге да изврше довољно снажан притисак на политичке актере који би их до те мере уплашио и тако приморао да отпочну преговоре?

Које људске вредности баштинити?

Човек западне цивилизације настоји да живи нововерни живот по 3Д формули: 3Д = достојност + доследност + достојанство. Производе те и такве цивилизације дефинисао је велики српски философ Предраг Драгић Кијук као 3П тријаду – профит, престиж и прогрес. На достизање тако захтевног и истина непотребног производа цивилизације, човека Запада покрећу јаке силе страха и похлепе.

Страх од “социјалне смрти” учвршћује човека Запада у уверењу да је достојан само док је богат, доследан само уколико се одржи на страни добитника и достојанствен само уколико је победник. Похлепа му као право јачега даје за право да по потреби достојност трансформише у надчовечност, доследност у прагматизам и достојанство у гордост. У данашњем свету надчовечност је дефинитивно прегазила достојност а прагматизам доследност.

Од потпуног слома цивилизацију Запада још увек држи само танка нит достојанства. Само то мало преосталог достојанства у човеку Запада још увек не признаје апсолутно право јачег и самим тим спречава да људско друштво Запада од садашњег контролисаног не прерасте у најобичнији неконтролисани зверињак. Монолитно достојанство је безусловно и не зависи од животне ситуације и тренутних околности. Нажалост, човек Запада се у овом веку убрзано опрашта од људског достојанства будући да је већ увелико атомизирано. Са њим престаје да постоји још један од кључних доказа да је човек Божје створење.

Православни Хришћанин живи по формули Човек = љубав + разум + осећања . Цивилизацију Истока покреће још и сила љубави уз палом човеку неизбежне две поменуте силе страха и похлепе. Човек Истока није имун на страх и похлепу али он није пао у блато и окаљао достојност, доследност и достојанство као што је то пожурио да учини човек Запада. Хришђанин ни на самом крају овоземаљског пута ка спасењу није у стању да самоспознајом сазна јели заиста достојан живота у Царству Божјем. Ту одлуку предаје у руке своме Творцу. Зато себе овоземно увек сматра недостојним. Доследност види само на истрајавању на путу ка спасењу дубоко свестан да никаквом заслугом не може задобити спасење осим милошћу Божјом. Разумом настоји да контролише осећања која би без такве контроле веома лако достојанство преточила у потрошну робу са ценом која се формира по законима понуде и потражње или још горе, ко да више.

Социјална правда никада не може бити ни налик правди Царства Божјег. Само правда која налази дом у срцу појединца може творити правдољубиву заједницу. Правдољубивог човека сиромаштво не притиска тако трагично као човека свиклог да угађа само себи. Немање га мобилише да нешто коначно предузме покрећући тако и себе и заједницу на делатну акцију. Њему за покретање на акцију неће бити пресудан финансијски капитал само уколико је заиста достојан сопственог хуманог и интелектуалног капитала.

Данас су заиста ретки достојни људи који слободно и свесно жртвују своје интересе ради добробити заједнице. Достојне не покрећу страх или похлепа, достојне једино покреће љубав. А љубав, на чудесан начин решава све социјалне проблеме. Међутим, они који су државу располутили на лево и десно “мудро” ћуте и као сваки искусан боксер чекају достојног човека да сам налети на “левицу” или “десницу”. Којом ће га нокаутирати хируршки прецизним ударцем – њима је свеједно.

Зоран Тасић за Србин.инфо
У Суботици, на Јовандан просте 2015 године.

Ако Вам се свидео овај текст
можете нас подржати слањем СМС поруке.

 

Ознаке: Божија правда, десница, Зоран Тасић, левица, православље, православна поука, хришћански морал