Прочитај ми чланак

Русија и Турска поново на Балкану

0

putin-erdogan_620x0

(Предраг Ћеранић)

На врата Балкана закуцао је див са огромним економским и војним потенцијалима. Ријеч је о споразуму Русија – Турска, који у потпуности може да промијени геополитичку слику. Бжежински и Хантингтон су сигурно забринути.

Заустављена је глобализација, инструмент великих корпорација наднационалних компанија у наметању економске, правне и културне матрице. Руски и азијски ресурси остају изван њиховог домашаја. Глобализацију је зауставила Русија, а сада и Турска, што ће се одразити и на туркофонско подручје Закавказја. Русија и Турска могу преокренути однос снага на Балкану. Историјске и културне везе балканских народа са Русијом, односно са Турском, могле би се претворити у политичке и војне савезе кроз придруживање Србије, Босне и Херцеговине и других балканских држава руско-турским споразумима. Русија располаже с војном техником која ће омогућити Турској да не зависи од Запада. С друге стране Турска привреда у Русији има тржиште за извоз хране, првенствено меса и воћа, али и неких руда (жељезо, бакар) као и роба широке потрошње. Између Русије и Турске потписани су споразуми о слободној трговини, слободном саобраћају, слободном промету роба, услуга и инвестиција, што може постати образац за склапање уговора у Евроазијском савезу.

Оптерећена бројним проблемима, а што се одражава на њену економску моћ, Европска унија не планира пријем балканских земаља у своје чланство. На Берлинском самиту земљама западног Балкана дат је путоказ у смислу међусобног политичког и економског увезивања уз повлашћен статус Хрватске. Европска унија Србији и Босни и Херцеговини није понудила уговор о слободној трговини већ инсистира на увозу роба из Хрватске, чиме се подрива привреда како Србије тако и БиХ, а што ће допринијети дестабилизацији политичких прилика као и подривању дејтонске позиције Републике Српске. Велику опасност по ЕУ представља сценарио који је све извјеснији, а ради се о изласку Турске из НАТО пакта и њеног потпуног окретања Евроазијском савезу. У том случају, једино што Сједињеним државама преостаје како би задржале стратешку доминацију на Блиском истоку, јесте велики притисак на ЕУ да напокон прими Турску за равноправну чланицу. У том случају Велика Британија би иступила из ЕУ, а затим и Њемачка, што би значило крај за ЕУ. Уједно би била окончана и подршка Кијеву, јер више ни Бајден, који је лично заинтересован за успјех кијевског режима, не би могао обезбиједити милијарде долара потребне за опстанак Украјине.

Прољећна офанзива Кијева према Новорусији могла би довести до отвореног конфликта са Русијом. У том сукобу не би биле поштеђене ни НАТО снаге присутне на украјинском тлу. У оваквом развоју ситуације Вучићева политика балансирања између Русије и Запада могла би Србију оставити изван сукоба, јер ни једна ни друга зараћена страна у Србији не би видјела ни противника ни савезника. Руско одустајање од градње Јужног тока је пацка не само Бугарској већ и Србији. Сада Србија заједно са сусједима мора да гради гасовод према Турској, а Србија је остала и без планираног развојног фонда у износу од 1о милијарди долара. Русија увиђа да се Србија приближава НАТО пакту и вјероватно је Москва процијенила да се власт у Београду спрема признати Косово, а након тога Србију увести у НАТО. Ни Запад није задовољан Вучићевом политиком, јер се циљеви Запада не остварују зацртаном динамиком. Србија клизи у НАТО, Војска Србије се прилагођава НАТО стандардима, али за НАТО то је преспоро. Војна парада у Београду Вучићу још није опроштена. Задовољство које је показао приликом потписивања споразума са кинеским партнерима, такође. Стога се Вучићу припрема Мајдан у Београду.

Медијска хоботница планира да каналише и концентрише незадовољство које је на различитим странама присутно Вучићевом политиком. Док Војислав Шешељ критикује Вучићеву прозападну политику, и у том контексту указује на погубне аспекте Бриселског споразума[1], Бојан Пајтић се фокусирао на економске тешкоће које Влада Србије не успијева ријешити[2]. И Шешељ[3] и Пајтић[4] најављују рушење власти и крај владавине СНС-а у текућој години. Бриселски споразум, који је у основи сличан оном што је Србији нуђено у Рамбујеу[5], јер се ради о одрицању од територије и онемогућавању присуства на Косову у било ком институционалном облику, често је предмет критике у српској јавности. Према Кости Чавошком, који је у више наврата критиковао Бриселски споразум, овај споразум није у складу са српским Уставом и законима, ни са резолуцијом 1244. Као илустрација за наведено може послужити да се у тексту споразума нигде не спомиње Република Србија[6]. Србија, по споразуму одговара за добре односе са властима у Приштини, за тврду граничну инфраструктуру, промет добара и сировина за ЕУ итд. Избори одржани у Лучанима и Мионици, који су потврдили надполовичну подршку коју код бирача ужива СНС, као да демантују Шешељеву констатацију да су „Вучићева кола кренула низбрдо“. Међутим, 12 % гласова које су освојиле Двери у Лучанима указује на пораст подршке партијама и покретима који се отворено залажу за приступање Србије Евроазијском савезу, а противе уласку у Европску унију.

Заједнички наступ Русије и Турске на Балкану подрива америчке планове о позицији пројектоване велике албанске државе. Као одговор може услиједити дестабилизација прилика, а што се може манифестовати ударцима у „меки трбух“ Србије што у политичком смислу представљају Рашка област[7] и три општине на југу Србије са албанском већином. Демонстрације тзв. „меке моћи“ неће се либити ни једна ни друга страна. Након руско-турског споразума позитивно расположење према Евроазијском савезу у Србији, Босни и Херцеговини, и другим балканским државама прогресивно ће расти.

[1] Интервју с Војиславом Шешељем емитован у склопу политичког магазина БН телевизије Црно на бијело 30.12.2014. године http://www.rtvbn.com/emisije/30/crno-na-bijelo

[2] Интервју с Бојаном Пајтићем Биће протеста и на улицама, EuroBlic, 03.01.2015. године

[3] „Вучић понесен подршком коју је привремено добио од Американаца и других Западњака једну ствар мора да схвати: Није он трајно рјешење. Они ће га искористити за реализацију неких својих интереса и отписати. И већ је близу отписивања. У будућности нико не рачуна на њега ни на његову странку. Он је само за једнократну употребу. Цела СНС је за једнократну употребу. Што би они ослонац тражили у некоме ко је био на супротној страни, па променио идеологију, кад могу имати оне који су већ били на прозападној страни, и већ биркају кога ће узети – хоће ли узети Пајтића, хоће ли узети Борислава Стефановића, или неког трећег ко се још није потпуно експонирао у јавности.“ Интервју с Војиславом Шешељем емитован у склопу политичког магазина БН телевизије Црно на бијело 30.12.2014. године http://www.rtvbn.com/emisije/30/crno-na-bijelo

[4] „Актуелној власти не треба опозиција да би пала, јер њени потези доводе до очајања читаве слојеве друштва, од запослених у правосуђу, преко просветара, до полиције.“ Интервју с Бојаном Пајтићем Биће протеста и на улицама, EuroBlic, 03.01.2015. године

[5] Према ријечима бившег америчког државног секретара Хенри Кисинџера: „Текст из Рамбујеа којим се захтева стационирање трупа НАТО на целокупној територији Југославије, био је провокација. То је био изговор за почетак бомбардовања. Документ из Рамбујеа је био такав да га ниједан Србин не би прихватио. Овај ужасан докуменат није требало да буде поднет”. (Dejli telegraf, 27. јуна 1999) Према http://www.politika.rs/rubrike/ostali-komentari/Rambuje-ni-pregovori-ni-sporazum.lt.html

[6] http://www.slobodanjovanovic.org/2014/07/02/kosta-cavoski-neustavnost-briselskog-sporazuma/

[7] Тзв. Поход на Хаџет, одржан у Новом Пазару, остао је без одговора власти Србије. Нико од организатора ове манифестације није позван ни на информативни разговор, а једино што је учињено јесте онемогућавање Братислава Живковића, команданта српске добровољачке јединице Четнички одред Јован Шевић, да организује сличну параду у истом граду.

(Фонд стратешке културе)