Прочитај ми чланак
Протекла дешавања још једном су показала да је Балкан простор узаврелих страсти. Довољни су дрон, застава, повратак једног човека и његова изјава да би се ниска температура праћена леденим кишама одразила и на регионалне политичке односе.
Ако сагледамо националну политику према региону, многе ствари су кренуле набоље у последњих пар година. Србија је препозната као лидер у стабилизацији политичких односа на Балкану. Свим суседима пружена је рука сарадње на основама обостраног интереса. Сукоби из прошлости готово су престали да оптерећују односе нових генерација. Након 68 година, један албански државник позван је у званичну посету Београду. На самиту у Берлину, премијер Србије представио је низ пројеката који би могли да уједине земље Западног Балкана и шире, почев од изградње путева до иницијативе за стварањем међудржавног програма размене младих.
О Аутору
Стефан Сурлић је студент докторских студија политикологије на Факултету политичких наука у Београду. Ту је завршио основне студије политикологије и oдбранио мастер рад на тему „Примена консоцијативног модела демократије у етнички подељеном друштву“. Академске 2010/2011. године похађао је додипломске студије Београдске отворене школе. Био студент продекан ФПН и члан Сената Универзитета у Београду. Тренутно је ангажован као сарадник у настави на предмету Упоредна политика.
Епилог ове позитивно усмерене политике јесте јавно понижавање Србије од стране Едија Раме и осуда власти Србије коју је иницирала Хрватска у оквиру усвојене Резолуције Европског парламента о Шешељу. Основна је дилема да ли је Србија у својој политици према региону лоше поступила, изабрала погрешан моменат, или јој је пак послата јасна порука. Зазвучаће конспиративно, али потези појединих представника земаља у региону немају логично објашњење уколико није по среди да се Србији онемогући да изађе из улоге „лошег момка“ на Балкану.
Дрон са заставом Велике Албаније био је довољан да обесмисли историјски сусрет српског и албанског премијера. Ни то није било довољно, па се премијер Рама осигурао изјавом да би Србија требало да призна независност Косова. Сагледајмо неколико чињеница. Посета након више од пола века је свакако посебан, али и осетљив моменат. Протоколом је јасно утврђено шта су теме разговора. Ниједан званичник раније, укључујући светске лидере попут Ангеле Меркел, Џозефа Бајдена, Хилари Клинтон и баронесе Ештон нису говорили о неопходности да Србија призна независност Косова, већ само да је потребна „нормализација односа“. Али је зато премијер Рама решио да нам саопшти „велику истину“. Албанце у Албанији и на Косову до сада нису могли на улице да изведу велика незапосленост, корупција, криминал у свим порама друштва, али их је покренуо дрон и неколико запаљивих политичких порука. Еди Рама је остварио своју мисију – осујетио је идеју да се успоставе релаксиранији односи између Србије и Албаније, отежао је атмосферу преговора Београда и Приштине, а што је још важније, осигурао је да у албанском политичком дискурсу „угроженост“ од Србије буде основа за политику страха и параван за неуспелу демократизацију и либерализацију друштва.
Идеја о Великој Србији, ако замре у модерној Србији, свој вечни живот осигурала је у Хрватској. И наредни избори који се тичу будућности хрватских грађана засниваће се на утварама из прошлости. За не веровати, Шешељ ће одлучити будућег становника на Пантовчаку. Лидерима у Хрватској је изгледа досадна и политички штетна улога чланице ЕУ која има задатак да помогне земљама Западног Балкана у даљим евроинтеграцијама. Оштре поруке праћене иницирањем Резолуције Европског парламента – која није обавезујућа, али свакако носи одређену симболику – у наредном периоду су пореметиле односе Србије и Хрватске. Хрватска није задовољна односом власти Србије према изјави човека који у овом тренутку није никакав релевантан политички фактор и лидер је ванпарламентарне странке. Шешељ је пуштен из Хага безусловно, у одсуству координације са Београдом, након 11 година проведених у притвору без пресуде. Захтева се осуда изјаве која ни на који начин не одудара од његовог уобичајеног политичког обраћања у протекле више од две деценије.
Разумљиво је да се у Хрватској захуктава изборна кампања, у одсуству правих порука, изражена национална реторика може обезбедити сигурне гласове. Ипак, требало би имати меру. Једна од најгласнијих заговорника Резолуције у ЕП била је Ружа Томашић, позната по изјави да је Хрватска држава Хрвата, а да су сви остали у њој гости. Шешељ је у Србији прошлост, Томашићева је у Хрватској садашњост.
Србију као државу помирења и сарадње не желе да виде поједини центри у региону. Тренутан положај у коме се налазимо сликовито је описао премијер Вучић цитирајући текст из филма „Балкански шпијун“. Ђура ће нам опростити што нас је тукао, Даница ће спремити ручак помирења, а ми ћемо морати да још неко време изигравамо лошег момка у крају. На далеком штапу је идеја о региону без сукоба и захлађених односа, а такви смо многима и ван Балкана најпогоднији.
