Прочитај ми чланак
Фудбал је прешао дуги пут од чувеног окупљања у Слободнозидарској таверни у Лондону 1863. године до данас. Тај историјски састанак фудбалских клубова из британске престонице на реци Темзи био је не само тренутак када је настала Фудбалска асоцијација у Енглеској (у даљем тексту: ФА), већ и тренутак када су се људи коначно договорили око неких општих правила игре која ће у наредних век и по постати најважнија споредна ствар на свету.
Студенти су на Кембриџу, а потом и момци из Шефилда, имали пре овог догађаја своја сопствена правила тако да је у недостатку стандардизације “ногомет” и даље свако играо онако како је хтео. Рецимо, пре тог састанка у горепоменутој кафани, лопта је могла да се заустави рукама, могла је да се удари руком али није смела да се држи у рукама, гурање противника је било прихватљиво али не и саплитање и хаковање (ударање испод колена), и томе слично.
Многа од тих ранијих правила су међутим нашла свој пут до инагуралних из 1863. Рецимо, извођење са центра, начин на који се постиже погодак, то да не смете да вучете и држите противничког фудбалера, и тако даље.
Тим Блекбурн Олимпикса 1882. године
Нису сви били одушевљени, наравно, и нису сви прихватили да уђу нови савез, ФА. На пример, Ф.К. Блекит је одбио да прихвати избацивање хаковања па је на крају формирао Рагби фудбалску унију из које је настао савремени рагби. Преосталих 11 клубова су се међутим договорили и под вођством Ебенизера Коба Морлија усагласили 14 закона који ће убудуће сви морати да поштују.
Међу њима било је и правило за офсајд, које је увезено из кембричких и шефилдских закона игре, које је било далеко од онога што је нама познато. Било који противнички фудбалер који се налазио испред лопте био је технички у недозвољеној позицији, што значи да су рани тактички системи у себи укључивали и до осам нападача, због чега су ондашњи фудбал и рагби били јако слични спортови. Примера ради, једини начин да се екипа пробије напред према голу било је дрибловање и пробијање силом.
Гомила се тиска поред терена током финала ФА купа 1923. године
Међутим, три године доцније ФА је одлучила да направи велику промену у овоме и усвојила је правило које је омогућило играчима да буду у онсајду ако испред себе имају три противничка играча. На тај начин је напокон могла да почне да се развија пас игра.
Упркос стандардизацији правила, у Шефилду се и даље наставило са игром по њиховој мери; проблем је потрајао све до 1882. године када су сви фудбалски савези у Уједињеном Краљевству – дакле енглески, шкотски, ирски и велшки – усагласили правила и формирали Међународни одбор фудбалских савеза (ИФАБ, Интернатионал Фоотбалл Ассоциатион Боард) у коме ће седети по два представника сваког савеза и који ће убудуће, и до дана данашњег, водити рачуна о правилима. Четири година касније имали су и свој први састанак. И тада, као и сада, потребна је трочетвртинска већина за промену правила.
Меч између Чилеа и Француске 1930. године
Тих раних година фудбал је коначно почео да поприма својства која ми данас узимамо здраво за готово. Уведен је голман као играч који брани гол и може да хендлује лопту на било ком делу терена, потом је 1869. уведено извођење лопте од стране голмана након гол-аута, док су ударци из угла уведени три године касније.
1878. судије су по први пут почеле да користе пиштаљку.
Спорови су се на почетку решавали тако што би се два капитена договорила о његовом исходу, због уверења које је постојало да џентлмен никада неће намерно начинити фаул; све док више нису могли да се договоре, све док фудбал у једном тренутку није престао да буде спорт и постао питање живота и смрти, постојања и непостојања, бога и ђавола. Све док није постао религијско питање.
Тим Шефилд Јунајтеда 1901. године
Прво се покушало са двојицом арбитара, по једним за сваки тим, којима би играчи могли да се жале, али је то доносило велико одугловачење јер често нису могли да се договоре; онда је судија уведен као крајња инстанца која ће поред тога мерити и време.
И то је, испоставило се, било привремено решење, пошто је 1891. године уведена институција казненог ударца, кога су првобитно колоквијално називали “ударац смрти”, а пошто је неко морао да га досуди усвојен је предлог Ирске ФА и судијама је дозвољено да уђу на терен. Од тада, постојање једне надлежне особе са овлашћењем да избацује играче са терена, додељује једанаестерце и слободне ударце без обавезе да чује мишљење играча постало је стандард. Два додатна арбитра су постали линијске судије, да би данас носили назив помоћних судија.
Фудбал у Португалији 1909. године
Исте те године уведене су још неке ствари без којих се фудбалски меч не би данас могао ни замислити. Једна од њих је била мрежа на голу, чиме је изглед коначног циља фудбалске игре добио данашњи лик и чиме се завршило његово “шминкање” које је почело 16 година раније када је пречка заменила траку. Центар игралишта се кога се креће добио је круг од десет јарди у коме су могла да буду само двојица фудбалера.
Занимљиво је поменути и то да, када је уведен, пенал је могао да се изведе са било које тачке на 12 јарди далеко од гола. Бела тачка какву данас знамо појавила се тек 1902, када је уведен и шеснаестерац на 18 јарди од гол-линије и од 44 јарде ширине и када је одлучено да ће сваки фаул у том простору бити казнени ударац. Првобитни петерац је тада заменио полукруг испред гола, али је свој данашњи изглед добио тек 35 година доцније.
Меч између Француске и Швајцарске 1905. године
Пошто је фудбал постајао убрзано популаран широм Европе, маја 1904. године оснива се ФИФА од стране седам првобитних чланова: Француске, Белгије, Данске, Холандије, Шведске, Швајцарске и Шпаније, коју је представљао Ф.К. Мадрид (тада још увек није имао ласкаву титулу “краљевски” по коме га знамо данас).
Премда је испрва постојало неслагање у Британији да се нова асоцијација укључи у регулисање правила, 1913. године ФИФА је ипак постала члан ИФАБ-а. У новој поставци снага, ФИФА је као целина добила иста гласачка права као и четири британске асоцијације заједно: четири. 75 одсто гласова је и даље било и јесте неопходно да би до било какве промене дошло.
Финале ФА купа 1893. године између Волверхемптона и Евертона
Правило донесено годину дана пре тога, које је забранило голманима да ван шеснаестерца додирују лопту руком, повећало је ефикасност нападача и број голова, као и оно донесено 1920. које је укинуло офсајд после убацивања из аута. 1925. уводи се још један амандман у правило за недозвољену позицију и број потребних противничких играча између нападача и голмана се смањује са три на два, чиме се полажу темељи за ново уздизање магичне игре.
1958. године уводе се замене играча у току утакмице; ипак, само у случају да су повређени голман и један играч. Тек доцније ће се увести могућност било које две замене, а потом и три. 1970. уводи се систем жутих и црвених картона, на Светском првенству одржаном у Мексику.
1990. поново се мења правило за офсајд: нападач је од тог тренутка у повољном положају зато што се сматра да је у онсајду док год је у линији са последњим одбрамбеним играчем противничког тима. Истовремено, прекршај у тренутку у коме противник има јасну шансу за постизање гола постаје фаул за директни црвени картон.
Светско првенство у Италији је због своје неефикасности показало да ипак није довољно учињено. Зато је две године касније голману забрањено да прима лопту рукама ако му ју је његов играч намерно упутио, а две године после тога за победу су почела да се освајају три бода уместо два, све како би се охрабрио нападачки фудбал.
Утакмица између Маритима и Бенфике 1936. године.
1998. године, фудбалски законодавци увели су правило да је старт с леђа по ногама аутоматски црвени картон. Потом се неко време експериментисало са златним голом (гол у продужетку меча нокаут фазе аутоматски завршава меч) и сребрним голом (гол у продужетку меча завршава меч са окончањем актуелног продужетка), да би се коначно све вратило на оно што је било раније: играју се оба продужетка ако се у регуларном току меча не дође до победника.
Коначно, уведена је “гол-технологија“ на такмичењима на којима је то могуће, како би се избегло да регуларни гол не буде признат због превида судије или његових помоћника.
Шта ће бити следеће, знају само они који седе у Међународном одбору фудбалских савеза.
(Телеграф)
