Прочитај ми чланак
Да ли онај ко жели да помогне најављује помоћ, или једноставно помогне. Да ли онај ко искрено помаже уцењује и поставља услове? Ако се помоћ добија за испуњење услова зар то онда није куповина услуга. А ако је тако зашто ми своје услуге продајемо испод свих цена? Зашто продајемо оно што нема цену? Зашто продајемо душу?
Кад је у питању помоћ и хуманост вера Христова је ту потпуно јасна и у њој десна рука не зна шта је дала лева. Помоћ се не рекламира. Ово што Запад ради је представа хуманости у којој је највише уложено у саморекламу, а иза које једино стоји искоришћавање наивних и њихово потпуно исцрпљивање. Успех који постижу на овом простору је последица душе Христоносне која не жели ни да верује да нечији ум само смишља како да на несрећи зарађује. А тај њихов ум је исти онај који смо овде сретали у виду ситних ратних профитера који данас глуме бизнисмене. Исти онај ум који је у приватизацијама српских фирми видео не могућност враћања производње и функције фирме него искључиви тренутни лични профит, иако је тиме уништавано на хиљаде породица.
Али они овде су само ученици много већих светских профитера, који то раде не само са фирмама него са целим народима, целим земљама. Када нестане фирми, добара, ресурса они увек смисле нов начин за добит. Нису њима страни ни они начини који подразумевају да се људима ваде бубрег, јетра, срце – важна је само материјална корист. Прихвативши такву помоћ Србија грца у мукама, а некад ми се чини да стварност није далеко ни од песме Момира Војводића:
Србија се никад ниже сагла
Гавранови над Србијом грачу,
Оплакују олтаре скитнице
И монаси, боси трњем крачу,
Крв изгони воду из ситнице!
Крвљу плаче на божуру ружа,
Најхрабрији вјечни сан бораве,
На руднику траје змија мужа,
Свађају се обале Мораве.
Стењу брда с обје стране Дрине
Црноперке Радовањским лугом
Оплакује убикума, крине,
Покајница опасана тугом;
Шумадија остаје без шума,
Церу кружи око главе магла
Леже Срби с обје стране друма
Србија се никад ниже сагла.
Таква „помоћ“ је лако препознатљива. Код њеног давања постоји низ који се увек завршава са оним познатим: „али ако испуните…“. Додатни проблем са оваквим видом уцене или, како они воле да представе, „помоћи“ је што је њихово „али“ само једно у низу. Ако испуните то прво, оно ће бити замењено само новим условима. Ко се једном сагне и покаже да нема кичму биће само натеран да се прво савије још више, затим да клекне и на крају да пузи. Када народ доведу до пузања не иду даље. Знају да би га тиме потпуно уништили, много им је кориснији овако беспомоћан. Знајући да док пузи служи њима, а немоћан је.
У такво стање су довели нашу владу. Прво су им дали нека лажна обећања, затим неке лажне рокове за помоћ, а онда су им објаснили да и они морају да покажу добру вољу али не лажним већ правим потписом на издају. Када су Бриселским споразумом прекршили устав земље чију су власт представљали, више није постојала ни једна препрека за даљу манипулацију. Сада им само испостављају нове услове. Па имају рок да омогуће нови позивни број за Косово*. Добили су рок да привремене прелазе са Косовом и Метохијом претворе у сталне граничне прелазе. Добили су рок за признање пасоша те фантомске државе…
Сада наша влада жели нама да прикаже да је то било најбоље решење и да своју издају подели, то јест пребаци на народ. Желе да прикажу да су то радили за добробит народа. Заборављају да је, док су они то радили за „добробит народа“, народ скроз осиромашен а све основне институције уништене, док се њихов лични материјални статус драстично увећао. Народ их само моли да не раде више ништа у његовом интересу, јер то не може више да издржи. Мисле да тиме што у медијима себе приказују као оне који нису имали друга решења могу да оправдају свој кукавичлук и издају. Наравно да то нема смисла и да је немогуће. Ако нису знали ни за једно друго решење сем издаје, није требало ни да покушавају да се баве политиком. Њихов проблем је што су душу додатно оптеретили и тиме што су ту издају чинили прибављајући при томе личну корист. Сада је понор који су направили таквим чињењем толики да им је пут назад немогућ.
Знајући да такво стање не може вечно да траје, Запад се труди да даје нову лажну наду која је као и помоћ орочена увек недефинисаним роковима. Таква нада спутава наивнима жељу за борбом јер стално ишчекују неку промену која само што није стигла. Нажалост увек заборављају да те наде нема, као ни помоћи, јер долази од истог оног Запада који да је то хтео давно би пружио руку.
„Заразити неког чекањем, то је најсигурнији начин владања над њим, то значи учинити га непокретним и безопасним потпуно и заувек, и та обмана чекања тврђа је од сваког затвора и јача од најачих букагија, јер се са много среће и вештине из затвора може побећи, и окова се може човек ослободити, али те обмане (чекања) – никад ни довека“.“
Иво Андрић
Народе мој, ђедови твоји нису остављали своје кости борећи се са непријатељем, да би ти данас прихватио букагије без борбе. Наши стари нису чекали, знали су да срећа долази само онима који је траже. Срамота је да газиш по часној прошлости, срамотно је да укаљаш образ потомцима. Историја ти јасно показује да су они који су од Запада добијали или очекивали помоћ увек завршавали тако што су на крају викали: „Упомоћ“. Не смемо дозволити да наши потомци вичу упомоћ, наша обавеза је да их оставимо поносним. Србија заслужује боље, не желим да верујем да је данашњи Срби нису достојни. Испунимо срца вером, пробудимо оно епско у нама. Збацимо каљ са себе којим нас годинама затрпавају уверавајући нас да је то помоћ. Не помажите нам више, ми свој пут знамо. Нека Запад у својој привидној срећи сија себи, мени је моја Отаџбина најмилија. Нека се хвале и богатством нека се са њим сами ките, заборављају да ће слава, власт и богатство проћи. Једино вечно је Отаџбина и у њој они који су јој показали веру, непоколебљивост, љубав и оданост.
