Прочитај ми чланак
Јекатарина, кћерка Јегора Строганова, који се обавезао на завет ћутања, преобучена у монаха по имену Јелисеј, пронашла оца у Прасквици, где су обоје умрли.
Манастир Прасквица изнад Светог Стефана, душа Паштровића, како га зову, који је протеклог месеца обележио 600 година постојања цркве Свети Никола, у својим ризницама чува благо невиђено. Ту су златни крст цара Душана, који је пренет из Високих Дечана да би био сачуван, путир руског цара Павла, даровна грамата руске царице Катарине, рукописно Јеванђеље из 1600. године Гаврила Цетињца, поклон владике Данила, Балшин камени „сто од правде“ за којим је заседао племенски збор Паштровића, фреске и иконе непроцењиве вредности, око 5.000 књига…
Јегоров друм се и данас користи.
Њиме, до врх брда, одакле пуца јединствен поглед на већи део обале, најчешће ходају туристи, међу којима су и Руси.
На врху Челобрда, тамо где се завршава пут, Паштровићи су подигли спомен-плочу Јегору Строганову.
Прасквица, чији првобитни темељи потичу из 1050. године, дакле четири лета пре поделе хришћанства, има и једну тајну о којој шира јавност мање зна. И један необични друм, који је начинио још необичнији монах, који се и данас користи. И несвакидашњу истиниту причу о Јегору Строганову.
– Крајем 18. века – прича за „Новости“ игуман манастира Прасквица, смерни јеромонах Димитрије (Лакић) – на будванско пристанише се, с једног страног брода искрцао необичан путник. Једнорук, мрк и преозбиљан, оштра погледа и накострешених бркова упутио се ка манастиру Прасквица.
Очигледно је већ чуо за овај храм, који га је одушевио. Времешном игуману Сави Љубиши казао је да је Рус, да је стигао преко Будве и да жели ту да остане, да ради у манастиру и да једино хоће – мир. „Заветовао сам се“, казао је старом игуману, „да ћу до краја живота да ћутим“.
Игуман Сава, који је добро знао руски, пошто је седам и по година био свештеник на двору царице Катарине Друге, није се збунио. „Прочитао“ је да је незнанац племићког порекла, да је у себе сабрао велику муку. Наредио је: за руског незнанца да се одреди посебна камара (соба) и да се поштује његов завет ћутања.
Одмах је био прихваћен и посао који је себи одредио испосник који је решио да море повеже са селом Челобрдом, најлепшим видиковцем на јужној обали. Свако јутро је, с комадом хлеба и тиквом воде, одлазио на посао. Кроз шумско беспуће и љути камен, крчио је, пробијао и зидао. Једном руком, цариградским маљем и гвозденом вољом. За њим је остајала лепа, камена степенаста стаза. Само се недељом и светим данима одмарао у својој камари.
У време док је необични Рус крчио и поплочавао друм, у летње предвечерје, бануо је у манастир млад монах. Голобрад, насмејан, одмах је прихватио предлог калуђера да стане за певницу. Појање какво се до тада није чуло задивило је манастирску братију, одушевио се и стари игуман. Витког момка, који је казао да је добио монашко име Јелисеј, пошто је пострижен у Кијевској лаври, примили су као најрођенијег.
Те вечери, разговору с њиме у манастирској трпезарији присуствовао је и једноруки Рус. Лепо лице с којег је текао руски језик и ведро чело измамили су боре на његовом лицу. А на другој страни младом монаху су се, када је угледао лице старца, зажагриле очи, што је мало ко приметио. Као ни данима касније, када је кроз мали отвор своје келије младић дуго погледом испраћао старца који је одлазио на свој друм.
Трајало је то пуне четири године. Јелисеј је научио српски, бивао све вољенији и игуман је хтео да га на Цетињу митрополит црногорско-приморски рукоположи за јеромонаха. Овај је то упорно одбијао, изговарајући се да још није молитвама окајао грехе за које нико није знао. Једнога дана Јелисеј се изненада обрео у постељи. Почео је да копни, нису помагале травке лековите које су доносили калуђери и видари. Био је већ жут као восак када је затражио од калуђера да запале свећу и доведу старца Јегора у његову келију. И да их оставе насамо.
Када је старац-градитељ сео на руб постеље, посматрајући уморно Јелисејево лице низ које су се сливале сузе, претрнуо је. Препознао је поглед. А онда је уморном руком Јелисеј скинуо црну монашку капу, испод које се расула кестењаста коса. И указао се крупан младеж на левој слепочници. Заридао је тада Јегор Строганов, стиснуо једном руком монаха из којега је излазио живот. Била је то, у ствари, његова кћерка јединица Јекатерина. У подне је млади монах издахнуо. Калуђери су се дуго снебивали када су у његовом лику открили лепу девојку. Сахрањена је истога дана, а калуђери Прасквице су се заветовали да ће тајну чувати.
Јегор је наставио да гради свој пут, не проговоривши. Још годину-две је крчио и подзиде правио. Било је то негде 1808. када је необични Рус, после деценије рада, постављао последњу плочу на врху брда Челобрда. Потом је легао у камару и више није излазио. Нашли су га једног јутра мртвог. Сахрањен је тик уз темеље цркве Свети Никола.
Велику тајну Јегор Строганов ипак није однео у гроб. Уморан, предосећајући крај, исповедио се калуђеру који је неговао Јелисеја, односно Јекатерину. Био је, како је испричао, високи официр царске Русије, задовољан службом и нарочито лепом и паметном кћерком Јекатерином. Но, како то често и бива, срећу је сменила несрећа. На једном официрском балу Јекатерина се загледала у лепог капетана. Заискрила је љубав на коју су Јекатерина и капетан различито гледали. Она је волела, а он је хтео авантуру. Заболело ју је то ужасно, али ништа мање оца Јегора. Изазвао је несуђеног зета на двобој.
Капетан је пуцао први, тешко ранио Строганова у руку и слабину. Но, Јегору десна рука није задрхтала: погодио је капетана право у срце. Дуго се потом лечио, лева рука му је ампутирана. По изласку из болнице, стигла га је нова невоља – кући није било кћерке. Тражио ју је од манастира до манастира седам година. Безуспешно. А онда се у Сант Петербургу укрцао на брод који га је довео у Будву…
(Вечерње новости)
