Прочитај ми чланак
Које странке су патриотске и зашто, да ли су патриоте они лидери који желе независност дела државе, или они који не подносе емигранте, евроскептици или они који успевају да штите националну економију?
Европске државе обилују различитим примерима, а ако је нешто заједничко свим њиховим политичким партијама које се обично називају патриотским, то је да припадају десници.
Овогодишњи историјски успех националних десниих партија на изборима за Европски парламент озваничио је њихов излазак са маргине на главну политичку сцену, а придеви којима су обележаване – ултранационалистичке или екстремне, већ су замењени прикладнијим као што је патриотске.
Успон Националног фронта у Француској, британске Партије независности (УКИП) или холандске Партије за слободу, заснован је углавном на чврстом националном и антиемигрантском ставу, а добрим делом је условљен економском кризом која већ годинама потреса Европу.
Евроскептицизам је у основи деловања ових и других националистичких партија широм Европе, а њихови политички противници оспоравају им патриотизам називајући их „лажним патриотама“.
Заменик британског премијера Ник Клег, лидер либералних демократа, управо тако је назвао припаднике УКИП у предизборној кампањи за Европски парламент (ЕП), али је ова партија упркос томе освојила 24 посланичка мандата.
„Они не размишљају о британским интересима, они су лажне патриоте. Загрнули су свој уски национализам у језик патриотизма. Они маскирају своје непријатељство према Европи“, навео је Клег у мају.
УКИП је одговорила питањем – да ли је могуће бити европатриота?
Међутим и сам премијер Дејвид Камерон користио је обећање о одржавању референдума о останку Велике Британије у ЕУ као предизборни адут 2010. године када је освојио већину, а ни данас не пропушта прилику да се оштро супротстави Бриселу зарад рејтинга код куће.
После референдума који је недавно одржан у Шкотској остала је дилема, да ли су патриоте они који су заговарали независност од Велике Британије, или већина која је гласала за останак у Уједињеном краљевству.
Слично питање постоји и у Шпанији где је на сцени каталонски патриотизам сепаратиста, насупрот шпанском унионистичком патриотизму који заговара јединство земље.
И Белгија има своје фламанске „патриоте“ окупљене у националистичкој Новој фламанској алијанси предвођене Бартом де Вевером који се залажу за отцепљење ове покрајине, а на другој страни је краљ, до прошле године Алберт Други, а сада његов син Филип.
Краљу је тешко оспорити патриотизам, како у Шпанији тако и у Белгији, а ништа лакше није ни левичарску партију поистоветити са патриотском, јер тај придев у Европи пријања искључиво за десничаре.
Када је реч о Марин Ле Пен, она је успела да за свега три године на челу Националног фронта преведе ову партију из реда ултранационалистичких и шовинистичких у патриотску са реалном перспективом да на наредним изборима у Француској оствари историјски добар резултат, као што је то учинила на изборима за ЕП освојивши 24 мандата.
Пре 30 година, када је лидер Националног фронта њен отац Жан Мари Ле Пен био на врхунцу популарности у „неприродну“ коалицију су ушли социјалисти Франсоа Митерана и конзервативци Жака Ширака да би га спречили да уђе у владу.
Такав сценарио тешко би могао да се оствари у садашњим околностима у којима је Национални фронт патриотска странка која је део конзервативне деснице са већином у Сенату.
Марин Ле Пен изјавила је недеавно да руског председника Владимира Путина сматра патриотом који је посвећен суверенитету свог народа и брани хришћанско наслеђе европске цивилизације, истовремено најављујући да ће „извући“ Француску из ЕУ и НАТО.
Насупрот Францускињи која свој патриотизам наглашава најавом великог заокрета политичког курса земље, немачка канцеларка Ангела Меркел успешно доказује свој патриотизам обављајући трећи узастопни мандат.
Иако странка Меркелове припада десници, она не личи на претходно поменуте европске примере и никада није излазила из оквира десног цента, а Немци је сматрају патриотском, пре свега јер се показала способном да одржи и развија економију чак и у условима светске економске кризе и да буде неспорни лидер дела ЕУ који користи заједничку валуту – евро.
Стабилност је заштитни знак немачког патриотизма, а ту је Хришцанско демократска унија са Ангелом Меркел на челу ненадмашна, а како време кризе светске економије буде одмицало, стопа запослености и привредног раста биће све значајнија мера патриотизма у европској политици.
Tanjug
