Прочитај ми чланак
Ако је веровати интерним истраживањима владе, чак 75 одсто Срба је на страни Русије.
Скоро да не постоји личност која има приступ јавном животу у Србији а да се минулих дана није „изјаснила“ о предстојећој посети председника Русије Владимира Путина Београду. А Путин још није ни дошао и мало је детаља уопште познато о садржају посете.
О Путиновој посети су своје „мудрости“ јавности преносили од америчког амбасадора Мајкла Кирбија, па преко самозваних дежурних адвоката западних земаља до оних који су се неким случајем затекли у Београду, онако успут. Та у основи бесмислена пропаганда је пре свега сведочанство на како ниске гране је пала савремена Србија и са каквим понижењем скоро свако себи даје за право да јавно говори о држави Србији. То је прича о данашњој Србији. Председник Путин ће, међутим, ипак доћи, и то је изузетно важна посета, далеко важнија од уобичајених државничких путовања када су она само вест. Ово је више од вести.
Ако се дипломатија огледа у симболици или, како тврди амерички доајен Хенри Кисинџер, перцепцији, онда ја Путинова посета изузетно важан догађај, који сам по себи, чак и без икаквих сада видљивих резултата, превазилази тежину савремене Србије. У светлу савременог тренутка међународних односа и раскршћа на којима се налази Србија, раскршћа упркос свакодневном заклињању власти Европској унији, долазак председника једне од три светске силе у Београд је веома сложена порука. Путин није први пут у Београду, али је једини лидер светских сила који долази у Београд. Последњи лидер једне од светских сила који је био у Београду, додуше у другачијој земљи, је амерички председник Џими Картер, који је септембра 1980. године био први страни државник који је дошао у Југославију после Титове смрти. То је тада, у том времену, имало јаку симболику, била је то јасна порука.
НЕЗАСЛУЖЕНО СТЕЧЕНА ВАЖНОСТ
Председник Русије сада долази, како је званично саопштено, поводом 70. годишњице ослобођења Београда у Другом светском рату, војничке победе чији су део и војници тадашњег Совјетског Савеза, чији је данашња Русија државно-правни наследник. Изузетно јака симболика. Можда актуелна политичка елита и нема капацитет за снагу те симболике, али то више није ни важно, председник Путин долази пре свега због Србије и Срба и, наравно, саме Русије. Његову посету би можда више требало гледати кроз призму геополитичке „игре“ саме Русије, а на Србији је да пронађе своје место у тој „ничим изазваној“ или боље рећи незаслужено стеченој важности.
Додуше, мора се признати да је актуелна власт у Србији била под великим притисцима са Запада да до Путинове посете не дође, али руски председник ипак долази, па би у том смислу и власти требало одати признање. И то је чињеница без обзира на то што су ти западни притисци махом инспирисани од западне локалне мреже у Београду, од оних који сматрају да су заштитници западних интереса и чувари прозападне Србије међу којима су и неки министри актуелне владе.
Речи тих чувара и њихових handlera су утолико бесмисленије ако се има у виду да је путовање председника Путина део једног ширег путовања. Из Београда председник Путин иде у Милано на редовни годишњи самит Европске уније и земаља Азије. Зато је и померена прослава годишњице ослобођења Београда и његова посета. Занимљиво је да је првобитно било најављено да ће на том самиту Русију представљати председник владе Дмитриј Медведев, па је онда пре десетак дана речено да, ипак, долази Путин.
У овом времену то није протоколарни долазак Путина на евроазијски самит. То је време када ЕУ, додуше под америчким притиском, уводи санкције Русији али, ипак угошћава руског председника на својој територији. Нема никакве сумње да је његов долазак у договору не само са домаћином, владом Италије него и са владама најмоћнијих земаља Уније, Француске и Немачке. Веома занимљив развој догађаја и још занимљивије путовање председника Путина, путовање и у Београд и у Милано.
Наспрам симболике увек постоје и чињенице. Русија је једна од ретких земаља које конкретно помажу Србији и која у времену у којем живимо није против српских интереса. То је ваљда јасно. Више од тога, Русија је на прагу највећих инвестиција у историји Србије и то стратешких које могу да буду део гаранција економске будућности Србије. Русија је дакле међу онима земљама које конкретно помажу и које су спремне да и даље инвестирају у Србију, а да при том осиромашена Србија не даје плате радницима страних инвеститора.
То можда најбоље илуструје пример поплава. Према званичном саопштењу владине Канцеларије за обнову, до сада ни један евро помоћи Запада обећане на донаторској конференцији у Бриселу није стигао, а из Русије свако мало долазе велики транспортни авиони пуни конкретне помоћи конкретним људима. Такав приступ Русије је већ донео нека померања у јавности Србије, чему је у великој мери допринела и арогантна и потпуно превазиђена политика Запада.
ПУТИНОВЕ СЛИКЕ ПО КУЋАМА
Према незваничним подацима служби безбедности, све већи број људи у Србији код куће држи фотографије председника Путина а, ако је веровати интерним истраживањима владе Александра Вучића, чак 75 одсто Срба је на страни Русије. [1] У таквом амбијенту долази председник Путин, и то је оно што западне намештенике у Београду највише забрињава. Али како другачије?
Док Русија конкретно помаже и њен председник долази у Београд, западни представници су окупирани организовањем шетње хомосексуалаца, познатије као „Парада поноса“ и притисцима да се она како год одржи. И онда су представници кључних западних сила на челу са амбасадорима Америке и Европске уније предводили стотињак (махом плаћених) активиста у окружењу блокираног Београда и седам хиљада полицајаца у пуној ратној опреми. Посета руског председника и предвођење шетње хомосексуалаца су две једноставне илустрације, две поруке симболике политичких разлика у приступу Србији.
Верује се да су медији, или већина, у Србији под директним утицајем власти и западних заштитника, па би се на основу њиховог писања могло наслутити да је актуелна влада у Београду, упркос њеном доприносу Путиновој посети, помало и несрећна због његове посете. А о западним заштитницима да се и не говори. Сезону „лова на посету“ отворио је амерички амбасадор Мајкл Кирби помало неумесном примедбом по систему „шта ће вам Путин“, па онда још гором исправком „зовите кога хоћете“. Онда су се редали разно разни локални „експерти“ и пролазници кроз Београд са Запада чије су изјаве, према ономе шта је објавила штампа, понекад личиле на провинцијално иживљавање.
Тврдили су да „то није добро“ и да ће „бити последица на Западу“. Данима је штампа понављала исту изјаве директорке немачког Маршаловог фонда у Америци Карен Донфрид како Запад прати Путинову посету или, према њеним речима, „пратимо поруке Путина у Београду“. Ко сте то ви и у којем капацитету кажете „ми“? Па уз то изјава једног немачког званичника како „Берлину не смета посета Путина“. Укупно гледано, то је пре свега понижење и самопонижење Србије, на која очигледно њени лидери пристају упркос изјавама како „нико нема право да Србији говори кога ће да прими“. Све то, нажалост, није ништа ново, само је сада огољеније него раније, што сведочи да је Запад веома свестан значаја Путинове посете, па не уме да набрзину пронађе другачији излив своме бесу.
ДА ЛИ ЈЕ БЕОГРАД СВЕСТАН ПРОЦЕСА?
Много је, међутим, важније шта ће посета председника Путина значити у реалности. Ако је судити према изјавама и ономе шта лидери Србије раде, мало је вероватно да ће у скорије време бити неких озбиљнијих политичких искорака. Док чека Путина, власт Србије интензивно наставља оно што је и до сада радили. На пример, потписан је протокол о боравку агената америчке федералне службе безбедности Еф-Би-Ај (FBI) у Србији.
Шта ће Еф-Би-Ај у Србији? Званично, да помогне у реформама система безбедности и правосуђа. Да ли стварно власт мисли да неко верује у то образложење? Ако је уз то Србија на „европском путу“, зашто те реформе не спроводи Европол, што је Еф-Би-Ај Европске уније? Некако у исто време Министарство одбране је потписало нови засебан појединачни споразум са НАТО. Али шта ће све то у практичном смислу стварно значити, тешко је рећи као што је још теже дефинисати какве су реалне перспективе Србије на њеном „светом путу“ ка ЕУ.
Тежине тих процена су, како изгледа, свесни и у Русији, они који данас воде ту земљу нису ни мало наивни, па се много не узбуђују, него стрпљиво и конкретно раде на сарадњи, а време ће једног дана показати где је ко и како стоји. Тешко је стећи утисак да је званични Београд свестан тих процеса.
УПУТНИЦА
[1] То истраживање су неки чланови владе, према приватним изворима аутора, пренели западним дипломатама у незваничним контактима. Много је, међутим, важније зашто је тако велико проруско расположење у Србији. Мало је вероватно да је то стабилно русофилство, које, додуше, традиционално постоји у Србији, али не у толикој мери.
Много је вероватније да је то израз очаја у којем живи обични човек данашње Србије, очаја који вапи за било каквом надом, а после силних година превара, понижења и изневерених обећања Запада, Европе и власти за које су гласали очи су сада упрте ка било коме ко би помогао. У овом часу већина грађана Србије очигледно ту наду види у Русији и можда далеко више у председнику Путину лично.
