Прочитај ми чланак
Да вам је неко рекао пред почетак Светског првенства да ће наши, онако ослабљени и отписани од свих, да играју онако добро… Не, не. Не иде тако овај увод. Не иде ни „Па, ми смо вам рекли!“. Никако не иде тако, ма колико било тачно. Увод у причу о нашим кошаркашима почиње на један сасвим други начин. Једини исправан начин. Кратким фото-подсећањем на то колико су били срећни.
Почетком овог лета (ако је лето уопште почело), кладионице нису давале ама баш никакве шансе овим нашима. Отписали су их и неки српки стручњаци. И скоро сви светски. А и добар део овдашње јавности. Не због склоности песимизму, већ зато што би се то могло назвати кошаркашком логиком (релативно нов састав, дефинитивно нов селектор, много повређених, а ривали далеко јачи). Али, да би логика могла да се примени, треба се држати само чињеница. А да су се наши кошаркаши држали само тих свима знаних чињеница, не би стигли докле су стигли.
Да, ослабљени су отишли тамо, у ту Шпанију, где се ових дана игра најбоља кошарка на свету. И где су баш ови наши доживели неке баш тешке тренутке – пораз од Француске пред завршни звук сирене, „васкрс па самоубиство“ против Бразила у првој фази такмичења (како то лепо насловише наше колеге из једног малог, провинцијског шпанског листа). Па су онда доживели пораз од моћних домаћина, пораз који су Шпанци назвали „новом лекцијом“. Исти они Шпанци које су све очи света виделе у финалу. А неће бити тамо.
Те исте очи су могле да виде и нешто посве неочекивано. Наше кошаркашке спектакле против непоражених Грка у осмини финала, а онда и против Бразилаца, екипе пуне НБА играча, у четвртфиналу. Али, када смо вам пред почетак шампионата у једном од наших најчитанијих кошаркашких текстова „Србија на Мундобаскету: Ко ће нам бити нови Ахмед?“ лепо појаснили да се не бринете, а свету лепо рекли да се припази, искрено говорећи – нисмо баш очекивали ово што је потом уследило. Онако тихо, у себи, надали смо се да ће се десити један мали, а храбри јуриш у славу. Чак и када нам је стигла порука од наших кошаркаша „Прочитали смо текст, сви. Сада – тражимо Ахмеде! ;)“. Ма, и тада смо хтели да само један од њих, онако, неприметан, уради нешто необично а добро, баш кад је најтеже. Уместо тога, сад као да чујемо 12 труба које једна другу воде у јуриш.
За то време, у Србији је настајала лудница. Поново је почело да се разговара са апаратом који преноси тон и слику, млади су се после мечева шетали градом и наглас изговарали шале попут „Ма, где су сад те Бразилке, да их тешимо?“, а девојке… девојке су овде одувек биле посебна прича. Нарочито после посебних прича на Мундобаскету, па су се одмах по декласирању Бразила у четвртфиналу могли чути и њихови коментари „Е, ово вам је за бразилску депилацију!“.
И док се по Србији аплаудирало телевизору по завршетку меча, у Пољској су наши одбојкаши делили своје лекције, на свом првенству света, па уз поруке „Срби лудаци!“ слали подршку кошаркашима. Рукометашице су биле у еуфорији, са све оним чувеним „Газимо!“. Одбојкашице пред своју планетарну борбу баш због кошарке отклонише трему и напето ишчекивање, те постадоше опет ведре (као што небо никако неће да буде на више од три дана овог „лета“). На улицама градова у којима Срби живе оживела – радост. Макар привремена, али приметна.
У Шпанији, на трибинама, на опште изненађење – грми чувена мелодија из „Отписаних“. Некако смо сви, одједном, опет били као једно. А то нам се последњи пут дешавало отприлике у пролеће 1999.
А кошаркаши…
Посебна су они прича. И они који играју, а и они којих на паркету нема, због повреда. Али и ти момци који нису могли да припомогну у тој Шпаниј су, попут Недовића, одмах по завршетку меча са Бразилцима слали путем друштвених мрежа следеће поруке:
„Дај бре, па мене ово мотивисе да тренирам јос јаче и да напредујем. Могу да замислим клинце по Србији. Хоцу да видим пуне терене сутра! :)“
Пуни терени? Можда.
Али срце је сигурно пуно.
Њиме је и играно.
И, ту негде, мало изнад срца, и лежи онај тајни састојак који други немају, а на који се овде умало заборавило. Могу вам разни људи разне ствари причати о рецептима за успех, али без оних тренинга за које само врхунски знају колико одрицања носе са собом, без слушања тренера чак и када се захтеви чине неразумним, без подршке најближих који једини знају на шта су се њихова деца одважила и пркосила скоро свему модерном, нема предуслова за оно основно – игру.
Али, бити спреман је једно. Уживати, нешто сасвим друго.
А наши су почели да уживају. Чак и они који су вечито били „ледених фаца“ (па и кад тројкама избацују светског шампиона, на једном претходном такмичењу), чак и они су почели да играју са осмехом. Они други, који не играју у стартној постави, почели су да скачу и бодре, као никада пре. Да загрљени славе. Када би ушли у игру, почели би да закуцавају, да „лупају банане“, дају тројке. Емоција је надградила разум, сав проткан годинама утренираним детаљима за највеће домете. Ма колико свет сумњао у висину тих домета. А они наши главни? Они су се стварно смејали. И погађали тако да је свет почео да се хвата за главу и сам смеје због тога колико момци уживају на терену.
Опуштених рамена, без стеге у грудима која уме да окује и најспремније, уз понеко намигивање саиграчу, а много више атрактивних потеза – тек колико да подсете свет да долазе из земље кошарке, почели су из дана у дан све више да се смеју. Ваљда јер су допустили да их преплави онај стари, добри „Хајде да се играмо“ став, због ког је ово и постала земља кошарке.
И, играјући се тако насмејани са ривалима, ови наши, сви редом, својим заједништвом и својим осмехом подигли су Србију на ноге. Написати „Устала је Србија“ је политички увек било опасно, али је сада и сасвим тачно. Да, устала је Србија. И то да би се наклонила.
Не кошаркашима као кошаркашима. Већ у знак захвалности што су нас онако насмејани подсетили колико је важно – играти се.
Колико је, у животу, важан осмех, тај тајни, а свима доступни састојак.
( сад, на те Французе.
Ко то добацује „Не вреди, бре, они су много јаки, па Шпанце су избацили у четвртфиналу“?
Па?
‘Ајд да ми видимо ко више уме да ужива док се игра. Не да видимо некакав реванш за пораз секунд пре краја. Не да бисмо им показали да није лепо да већ сада причају како верују да је могуће да победе Американце у финалу. Не, него да ми видимо – ко је срећнији када се игра.
Како сад „Нема ту логике, какве везе осмех има са кошарком?!“. Па, да је било логике, не бисмо били ту где јесмо. Нас, овакве, овдашње, ионако је немогуће убацити у логику.
„Повратак отписаних“ смо одгледали. Сад су на реду „Срећни људи“. Потпуно нова епизода је у петак, у десет увече. Ма шта вам писало у ТВ програму за тај термин, ту треба да стоји само онај завршетак поруке коју смо добили од наших кошаркаша, онај тајни састојак због ког свет виче „ВРАТИЛИ СУ СЕ!!!“
(Блиц)
