У последње време смо изложени бруталном спиновању јавног мњења, које спроводи плејада домаћих медија у садејству са одређеним бројем дежурних политичких аналитичара, а са циљем да убеде народ у Србији да наша земља неће моћи још дуго да остане неутрална, те да ће у све оштријој подели на релацији Запад–Русија пре или касније морати да заузме страну. Разуме се, сви који учествују у овом спиновању већ су се јасно определили у корист Запада, а сада суптилно покушавају да својим „аргументима“, који на први поглед прилично здраворазумски звуче, исперу мозак просечног грађанина Србије (има, додуше, и оних који су против неутралности Србије јер се залажу за њен савез са Русијом, али они нису тема овог чланка).

Лично сам у последњих пар месеци имао прилике да дајем аналитичке изјаве за више медија управо о овом питању, и никада нисам пуштен уживо – да не бих случајно изнео суштину, ону ради које пишем овај чланак. Увек би то били снимљени прилози или забележене изјаве (каткад дате телефонски), из којих се по потреби секло и избацивало све што превише одудара од намераваног спиновања. Временом сам се извештио и почео да дајем врло кратке и јасне коментаре, избегавајући одговоре на лукаво срочена подпитања како бих на минимум свео могућност да се оно што кажем употреби против мене. Морам да признам да сам изненађен што ме још увек зову када виде да упорно контрирам њиховој причи, јер једноставно не желим да будем саучесник у пројекту „промене свести“ нашег народа.

„Аргументи“ којима се спинује се могу свести на три главна, од којих сваки сматрам најобичнијим митом, само лепо упакованим, у префињеном гебелсовском маниру. Пре него што пређем на њихово разоткривање, рећи ћу пар речи о једној језичкој недоумици, која код недовољно упућених уноси конфузију и олакшава спинерима посао. У питању је значење речи „неутралност“. Одмах ћемо да разјаснимо – кад кажем да се залажем за неутралност Србије, уопште немам у виду неутралност швајцарског типа, коју су некада гарантовале велике силе, те се поштује и данас, и која између осталог значи да Швајцарска неће бити нападнута или увучена у туђи рат. Нисам наиван да мислим да Србија на подручју које заузима и са историјском традицијом и интересима које има за себе може да избори такав статус. Дакле, са оним ко тврди да Србија не може да буде неутрална јер није Швајцарска, одмах ћу се сложити да она заиста не може да има швајцарски вид неутралности. Но то и није неутралност каква Србији треба и за какву се ја залажем.

О неутралности говорим искључиво у два смисла. Прво, у смислу војне неутралности, што ће рећи неуласка нити у један војни савез, чије би чланство Србију унапред обавезало да учествује у неком будућем рату на страни тог савеза. Управо је кључни смисао војне неутралности у томе да Србија до самог краја задржи слободу одлучивања хоће ли уопште ући у рат и на чијој страни. Друго, јасно ми је да је подела на релацији Запад–Русија све оштрија и да приближавање није на видику. О томе сам писао и говорио небројено пута. Други смисао војне неутралности је у томе да се Србија не сврстава аутоматски ни на једну страну у тој подели, већ да се у складу са својим интересом опредељује према сваком појединачном питању да ли ће бити уздржана или подржати став једне од страна. Ако је јасно шта подразумевам под неутралношћу, прелазим на разоткривање „аргумената“, односно митова које пласирају прозападни спинери јавног мњења. Циљ ми је да одбраним изнети концепт неутралности.

ПРВИ МИТ: СЛЕДИТИ ПОЛИТИКУ ЕУ

Мит први: Србија не може да остане неутрална, јер се определила за улазак у Европску унију. Да би постала члан Европске уније, кажу, пре или касније ће морати да усклади своју спољну политику са заједничком спољном и безбедносном политиком ЕУ. Неутралан став о било ком питању, дакле, није могућ, јер је Србија у обавези да се приклони заједничком ставу који би заузела ЕУ као целина.

Овај аргумент на први поглед делује као констатовање очигледног – Србија не може да буде неутрална јер се определила да не буде неутрална, односно да се придружи једном савезу држава. Међутим, кључна реч овде је „определила“. Србија је, по овом виђењу, сама изабрала да се придружи Европској унији; сама може и да одустане уколико буде проценила да чланство није у њеном интересу. Јер придруживање Европској унији и није циљ сам по себи, већ средство за остварење одређених националних интереса. Нема, дакле, никаквог императива – „мора“ и „определила се“, изрази су који не иду заједно. Србија може да бира хоће ли остати неутрална или не, једнако као и да ли ће се придружити ЕУ, или одустати од чланства.

А јесу ли циљеви придружења ЕУ и очувања неутралности заиста инкомпатибилни? ЕУ није војни савез, дакле придружењем истој Србија не би прекршила војну неутралност. Друга ствар би била ако би ЕУ Србији као услов за чланство поставила улазак у НАТО. То се још није догодило, а било би и апсурдно ако се има у виду да већ неколико чланица ЕУ нису истовремено чланице НАТО. Ако се ипак догоди – Србија ће поступити у складу са својим националним интересом и начинити избор између неутралности и чланства у ЕУ, дакле неутралност остаје могућа опција. За то време и ЕУ ће бити слободна да начини избор хоће ли бити облик интеграције континента који има свој исток, запад, север и југ, или ће се свести на чисто западну политичку творевину у вазалном статусу према Сједињеним Државама.

Шта је са другим смислом неутралности, тј. опредељивањем између Запада и Русије (о украјинској кризи или чему год)? И овде је аргумент на климавим ногама – Србија мора да усклади спољну политику са политиком ЕУ, а да ли је политика ЕУ усклађена унутар себе? Већ и о самој украјинској кризи различите чланице Уније имају различите приступе, а о томе да зЗаједничка спољна и безбедносна политика ни изблиза није заиста заједничка најбоље говоре нека друга питања. Навешћу оно нама најближе – пет чланица ЕУ не признаје Косово као државу, остале 23 га признају. Око једног тако фундаменталног спољнополитичког питања попут овог да ли је једна територија држава или није унутар ЕУ нема сагласности, а ми и даље причамо о некаквој заједничкој спољној политици и обавези Србије да се с њоме усклади?! Мислим да сам довољно рекао.

ДРУГИ МИТ: СРБИЈА ЈЕ МАЛА И НЕВАЖНА

Мит други: Србија не може да буде неутрална, јер је исувише, мала, слаба и неважна великим силама да би јој толерисале такав статус. Обично се прави поређење са СФР Југославијом, која је била већа и значајнија, па је могла да буде несврстана. Или каже се да се великој Немачкој може да има партнерске односе са Русијом, а маленој Србији не.

Најпре бих напоменуо да звучи смешно када прозападни спинери јавног мњења користе израз „велике силе“ и уопште потежу аргументе који звуче реалистички. Јер они се одреда представљају као „постмодерни“ мислиоци, којима су пуна уста неких „савремених“ концепата попут демократије, људских права, економске међузависности, док су појмови као што су велике силе, сфере утицаја, равнотежа снага за њих „превазиђени“, па су тако нпр. склони да критикују Русију због тога што у складу са овим појмовима води „политику 19. века“. Ради се, дакле, о инструменталној употреби реалистичке аргументације, чија је предност у односу на неке друге видове аргументације у томе што је „питкија“ и лаицима, односно ширим народним масама, те је савршена за спиновање. Проблем је у томе што је у овом случају присутно окретање чињеница наглавачке. То што је Србија мала, слаба и неважна, не само да не штети њеној неутралности већ јој напротив иде на руку. Несврстаности СФР Југославије је више од њене величине и значаја допринео биполарни однос снага у међународном систему (о томе више при разоткривању следећег мита). Немачка баш зато што је велика и значајна има проблема да успостави пуне партнерске односе са Русијом, јер јој САД не дају – за Вашингтон је било какво осамостаљивање Немачке, а нарочито оно које би укључило приближавање са Русијом, ноћна мора, те чине све да га предупреде. Афере са прислушкивањем су одличан показатељ овога. На другој страни, САД тешко да ће имати некакву штету од тога што ће мала и безначајна Србија остати неутрална, нити би стекле неку корист у свом обрачуну са Русијом ако би им се придружила (исто важи и за однос Русије према Србији). Према томе, слабашност и безначајност Србије управо иду у прилог очекивању да ће велике силе толерисати њену неутралност.

ТРЕЋИ МИТ: ОПКОЉЕНИ СМО ЗАПАДОМ

Мит трећи: Србија не може да буде неутрална јер је окружена земљама западног круга држава, које су на овим просторима неупоредиво утицајније од удаљене Русије. Паралела са СФР Југославијом још једном је присутна – она је своју несврстаност одржавала у условима биполарног система и равнотеже снага у Европи, са географским положајем на граници Истока и Запада.

Потпуно је тачно да се Србија налази окружена земљама Запада, односно у западној сфери утицаја, као и то да је тешко замисливо да би Русија могла сопствену сферу утицаја да прошири на наше просторе. Такође, чињеница је да је несврставању СФР Југославије доприносила комбинација биполарног система и положаја на раседној линији, али управо то – комбинација, која друкчије утиче него сваки од та два чиниоца појединачно. То нам потврђује пример данашње Украјине – она се налази на тренутној раседној линији између Русије и Запада, али не у условима биполарног, већ униполарног система. У таквим условима се овакав њен положај не показује као благослов, већ као проклетство за њену неутралност. За ту државу дефинитивно јесте најбоље решење да остане неутрална, али су поремећај равнотеже снага у Европи после Хладног рата и најновије заоштравање односа Русије и Запада угрозили и њен територијални интегритет и политичку стабилност, а камоли неутралност.

Када то знамо, онда треба да будемо срећни што се Србија не налази на раседној линији Истока и Запада јер у условима униполарности баш то олакшава неутралност. Наша земља је далеко у позадини фронта на коме САД воде борбу против Русије, што је за ту борбу чини релативно ирелевантном – Западу је за његов крсташки поход против Русије најважније да земље које јесу на линији тог фронта буду на његовој страни, и неће му бити смак света ако Србији буде толерисао неутралност. Уосталом, за овако нешто постоји историјски преседан. Зашто упорно правити паралелу са СФР Југославијом, када пример Финске за време Хладног рата много више одговара данашњој Србији? Совјетске трупе могле су да упадну у њу кад су хтеле, а ипак су јој толерисале неутралност. Заправо је њена неутралност и била услов да не упадну – све што је Финска требало да ради је да се не сврста отворено на страну Запада и тако испровоцира совјетску окупацију (одлично је питање да ли би Совјетски Савез боље прошао да је фински модел применио и на друге источноевропске земље). Тако и Србија данас – све што треба да ради је да не провоцира Запад отвореним стављањем на страну Русије, а неутралност не би требало да буде проблем. Тим пре што ни Запад више није оно што је некад био – земље попут Немачке и Турске, утицајне на Балкану, све више настоје да се осамостале у односу на САД, али и да конкуришу једна другој, а то је савршена позиција за наше „лавирање“. Положај унутар западне сфере утицаја, дакле, показује се као још једна олакшавајућа околност за неутралност Србије, а не као њена препрека.

ЗАШТО СРБИЈА МОРА ОСТАТИ НЕУТРАЛНА

Пошто сам разоткрио сва три мита о томе зашто Србија наводно не може да остане неутрална, закључићу разматрањем питања – откуд мени напослетку толико инсистирање на неутралности Србије? Најпре, рећи ћу да је то инсистирање сасвим у духу дуготрајне историјске традиције нашег народа и наших земаља.

Није случајно да спинери упорно праве паралелу са СФР Југославијом да би „доказали“ неодрживост неутралности данашње Србије. На тај начин они неутралност своде само на један изоловани случај који је трајао пар деценија у току Хладног рата, потпуно пренебрегавајући чињеницу да је оваква политика – неулазака у сталне војне савезе и задржавања слободе опредељивања у међународним сукобима у последњем тренутку – опште место наше политичке традиције већ вековима. Српска политика неутралности зачета је још у доба Немањића у 13. веку, и као таква се репродуковала (репродукујући тиме и идентитет српске државе као земље „између Истока и Запада“) до данас, и то у најразличитијим историјским околностима. Управо из историје можемо да изведемо закључак да је наш народ најбоље пролазио онда кад је његово руководство водило овакву политику, док је највише страдао онда када су властодршци жртвовали национални интерес неким апстрактним космополитским циљевима или савезништвима успостављеним у личном интересу.

Да је кнез Лазар више размишљао као Србин, а мање као хришћанин (мало људи зна да се са Турцима на Косову сукобила мултиетничка хришћанска, а не српска војска), била би избегнута трагедија Косовког боја. Слично се поновило са сврставањем на страну хришћанских сила против Турске крајем 17. века, што је резултирало великим сеобама Срба. Тајни савез који је краљ Милан Обреновић склопио са Аустроугарском после Берлинског конгреса увукао нас је у спиралу бесмислених ратова са Бугарском, који ће два братска народа у трајању од читавог века учинити смртним непријатељима и отежати сарадњу на Балкану (између осталог ће нам запечатити судбину у Првом светском рату). Коначно, одбацивање Тројног пакта 1941, који је Југославији фактички више гарантовао неутралност него што је био пакт, а зарад неке апстрактне солидарности са „западним демократијама“ (при чему Југославија тада уопште није ни била демократија), одвео нас је у тешку катастрофу у Другом светском рату. Признајем, било је и случајева када наша земља није могла да остане неутрална, али то је било онда када је једна страна била доминантна, а друге практично није ни било: када су Османлије газиле и Балкан и велики део Средње Европе у 15. веку; када се и Русија сврстала са доминантним Западом против Србије почетком деведесетих прошлог века.

Управо овај последњи случај је битан за коначни део суштине који бих желео да изнесем. Суочена са надмоћним противником и без подршке с неке друге стране, Србија је деведесетих прошлог века асертивном спољном политиком (уз високу цену, додуше) успела да сачува и неутралност и минимум националних интереса. Када то знамо, ван сваке логике је да сада, кад је њен положај неупоредиво повољнији, добровољно преда и то мало што је сачувала – а управо то ће се десити ако спинери успеју у свом подухвату. То и јесте њихов циљ – издаја националних интереса Србије у корист Запада, док је русофобија само параван (парафразираћу Слободана Милошевића – не нападају Србију због Русије, него Србију због Србије). Разлог да Србија данас остане неутрална је само један – управо национални интерес.

Рекао сам на почетку да наша земља има могућност сопственог избора хоће ли бити неутрална, или не – у том смислу нико не може да одлучује уместо ње. Пуна истина је да Србија нема тај избор – она мора да остане неутрална, ако хоће да заштити своје интересе. И управо то је онај део који ми секу из телевизијских прилога и избацују из изјава за новине. По многим питањима Запад је радио и ради против интереса Србије, док нам Русија или помаже или макар не одмаже. Ко нам силом отима Косово? Ко укида Републику Српску? Ко се мршти када чује с ким и какве партнерске односе градимо? Ко нам се меша у унутрашње ствари, захтева од нас „промену свести“ и прихватање непостојеће кривице за ратове деведесетих? Запад или Русија?

Кад све ово знамо, захтев да се сврстамо на страну Запада против Русије тако што бисмо јој између осталог увели санкције не само што је директно у супротности с нашим интересима, већ звучи крајње морбидно. Остаје да очекујемо да ће и тренутна елита на челу Србије смоћи снаге да остане верна историјској традицији своје земље и усклади спољну политику са националним интересом, а не са жељама спинера.

(Нови стандард)

Ознаке: митови, неутралност, Србија