Десетине хиљада Сиријаца је пред грађанским ратом побегло у Турску. Но, многима је тамо толико лоше да се враћају назад – у земљу у којој и даље букти рат и у којој сад морају да живе под влашћу радикалних џихадиста.

Онај ко жели да види последице тајног споразума Сајкс-Пико – којим су Британци и Французи након Првог светског рата скројили границе на Блиском истоку – мора да оде у Акчакале. Град лежи на југоистоку Турске на граници са Сиријом. Само неколико стотина метара даље, иза челичне ограде, железничке пруге и ничије земље, виде се прве куће Тал Абијада. Акчакале и Тал Абијад су некада били један град, а онда је група картографа одлучила да пруга која пролази кроз град треба да буде граница између две државе.

Ситуација у тим градовима данас је потпуно другачија. Сиријски Тал Абијад од јануара ове године контролишу групе џихадистичке организације ИС (Исламска држава). Дакле, они сунитски терористи који су недавно преузели контролу над великим делом Ирака и заклињу се да ће уништити границе Сајкс-Пикоовог споразума. Становници Акчакалеа, који су већ навикли да живе у непосредној близини грађанског рата, сада морају да се навикну и на то да живе у непосредној близини земље коју су џихадисти прогласили калифатом.

Гранични прелаз у једном правцу

Сама граница је, изгледа, јако лоше надгледана. Само неколико турских војника је на осматрачници, а неколицина других патролира улицама. Међутим, један од становника каже да се не плаши евентуалних напада, без обзира на то што је граница лоше заштићена. „Турске тајне службе су јаке“, објашњава он своје убеђење.

Изненађујуће је, међутим, да је граница и даље отворена, иако само спорадично и само у једном правцу – у правцу Сирије. Сваког понедељка, среде и петка десетине Сиријаца чека у малим групама да се граница отвори. То су углавном људи који су раније побегли из градова под контролом ИС у Турску и сад желе поново назад. Но, пре него их пусте преко границе, турске власти им узимају отиске прстију и упозоравају их да преко ове границе више никада не могу да пређу у Турску.

Но, људи који су стајали на граници кажу да им то не представља никакав проблем, јер они који хоће да се врате имају две опције – да ангажују кријумчаре људи или да једноставно пређу границу даље на западу. „Откако је Тал Абиад под контролом џихадиста, ја сам више пута напуштао град и поново се враћао. Никада нисам имао проблема“, прича Муслим (22). „Тамо је сигурно, али они владају гвозденом руком. Онај ко, на пример, пуши ван своје куће, имаће великих проблема – може да се деси да му чак одсеку руку.“

Граничари у Турској не контролишу границу са Сиријом превише ригорозно

Други који су чекали на граници нису се усудили да причају с нама. „У Тал Абиаду сваког дана некога скрате за главу“, прича један младић. „То је у међувремену постало нормално.“ Његов пријатељ га вуче у страну и каже му: „Не причај с новинарима. Не желим да имамо проблема.“ Људи који нису хтели да причају с нама плаше се да их припадници ИС могу видети с осматрачнице или да имају убачене шпијуне на турској страни границе.

„Немојте кривити нас“

С обзиром на бруталност ИС-овог режима, прилично је изненађујуће да неко уопште жели да се врати назад у области које су под њиховом контролом. Можда је то разумљиво ако се зна да се многи Сиријци – и шест месеци након што су побегли – у Акчакалеу налазе у потпуно безнадежној ситуацији. Посла нема, а и ако га пронађу, избеглице су углавном недовољно плаћене и раде готово у робовским условима.

Око рушевина једне куће, неколико улица даље од границе, неколико мушкараца лежи на старим мадрацима и разговара. Причају о томе зашто желе да се врате у Сирију. Многи од њих су се борили на страни умеренијих устаничких група. Један је, пак, био активиста за људска права с отпором према оружју. Али, сад и он размишља да узме оружје у руке. Посебно ако револуција прерасте у рат. Сви они су, одмах након што су ИС-ови борци преузели територије које је раније контролисао Асад, дошли у Акчакале, јер им је било јасно да су им животи у опасности. Међутим, сада скоро да и немају алтернативу повратку.

„Ако нас на крају видите на страни ИС-а, немојте кривити нас“, каже Мухамед, снажан младић обријане главе на прагу четрдесетих. Он је предводио бригаду Омар бин Атиб у Слободној армији Сирије, али више од шест месеци није ступио ногом на тло родне земље.

Слобода за покајање и верност

Мухамед показује на једног човека који се испружио на земљи. Нога му је повређена, пуши једну за другом. „Он мора да буде прегледан и збринут“, каже Мухамед. „Али, Слободна армија нас је оставила на цедилу. Кад си рањен, више о теби нико не брине. Онда ћу радије да се вратим у области које контролише ИС. За 15 дана ћу се вратити и положити бајаау.“

Џихадисти из ИС су нови ауторитет у Сирији

Бајаа је у исламу чин којим се исказује покајање и верност. Борци ИС-а су пре два месеца казали свим некадашњим припадницима Слободне армије да могу да се врате у Тал Абиад уколико положе ову заклетву. Многи су понуду већ прихватили. Бројни побуњеници с којима смо разговарали у Акчакалеу су нам причали о великом броју њихових пријатеља који су то већ урадили. А многи кажу да планирају учинити исто.

„Овде нема посла и немам новца“, прича Абу Хусеин (22), који изгледа и млађе, али који је у последње три године видео више него што ће неко видети током читавог живота. Он се борио на страни умерене исламске бригаде Фарук. Кад се јединица расформирала, он се прикључио радикалнијој групи Ахрар ал Шам. У јануару се борио против ИС-а у Тал Абиаду и након тога побегао у Акчакале. Сад прича да је спреман да живи под влашћу групе која је до само пре неколико месеци била његов заклети непријатељ.

„Они су рекли да свако ко се покаје може да дође“, каже он. „И они имају и добре и лоше стране. Тал Абиад је сад сигуран, јер се људи плаше џихадиста. Пре њих, тамо је владао хаос. Али ја нисам видео својим очима како се тамо спроводи шеријат (исламски закон).“

Тридесетогодишњак Калид, такође некадашњи побуњеник, каже да је сигуран да ће се све вратити поново у диктатуру, али сматра да је, с обзиром на дате околности, то још и најбоље решење. „Турци се према нама односе као према робовима. Боље је једном умрети у Сирији, него умирати сваког дана у Турској.“

(Дојче веле)

Ознаке: избеглице, Сирија, Турска.