(Н. Бабић)

Ако анализирамо свијет протекле три године, посебице од избијања „арапских револуција“ које су букнуле 2010., стиче се општи утисак како су архитекти глобалне хегемоније врло пажљиво проводили свој план. Западни медији су покушали наметнути осјећај случајности и да се све догађало некако превише спонтано, без некакве скривене намјере или јасног геополитичког плана.

Више од три године нас увјеравају како су „спонтано“ свргнути лидери Египта и Туниса, срушена Гад`афијева џамахирија у Либији, те да су исто тако „вољом народа“ избили немири, а затим рат у Сирији. Све су то наводно били „унутрашњи немири који су букнули због народа незадовољног радом својих владара“, а Запад је ту „само помагао“. Свако ко је пратио збивања у арапском свијету, те оно што је услиједило у другим жариштима, зна да у медијској интерпретацији догађаја недостаје елемент који је створио и управљао тим хаосом.

Један од највећих оријенталиста данашњице, марокански експерт са универзитета у Станфорду, Хиџам Бен Абдаллах Ал-Алаоји, за „Le Monde diplomatique“ у фебруару ове године пише „како се без плана, или чак завјере против Арапа, догађаји никада не би развијали у том смјеру и да су се од 2010. до 2014. на територију Великог Блиског истока пажљиво планирали и проводили одређени циљеви“ . (Такозвани „Greater Middle East” се простире од западних граница Кине па све до Марока и Бушова администрација га је прогласила подручјем од посебног америчког интереса, а Барак Обама је само наставио спровођење те доктрине оп.а)

Иако све ово није ништа ново, барем нашим читаоцима, Хиџам Ал-Алаоји у свом чланку о „Арапском пролећу“ није рекао да су бројни догађаји који су услиједили, без обзира на помно разрађен план, резултат унутрашњих протуречности у арапском свијету.

Исти сценарио је проведен и у Украјини, гдје су Сједињене Државе и њихови западни савезници 21. фебруара доследно провели зацртани план, али су заборавили на неке логичне недоследности што нас присиљава на размишљање о томе какав однос постоји између догађања у арапском свијету и ЕвроМјидану у Кијеву.

Једнако као на Блиском Истоку и на сјеверу Африке, Запад је незаинтересован да Украјини помогне у изградњи владавине права, што се види из пасивног односа према наоружаним припадницима Десног Сектора који су 21. марта требали да врате оружје, али се то није догодило. Аналитичари с правом питају против кога ће радикални екстремисти са свим тим оружјем покренути „Трећи Мајдан“?

„Нови Мајдан је посве могућ, али ће он само дјелимично бити повезан с политичким догађајима, а прави разлози ће бити потези владе која је већ изразила спремност на непопуларне мјере које за давање зајма тражи ММФ. Људи ће се осјећати преваренима, а резултат побједе ЕвроМајдана ће бити повећање цијена и смањење плата, што би могла бити искра која ће запалити пожар“, тврди политички аналитичар Костја Бондаренко, а из Кијева стиже вијест „како ће влада Арсенија Јаценјука од 1. маја подићи цијену плина за домаће потрошаче за преко 50 посто, а до 2018. ће наставити са даљим поскупљењем плина према временском оквиру“.

Успоређујући Арапско прољеће и догађаје у Кијеву, видимо да су због природе милитаната „који су изнијели револуцију на својим плећима“ и арапски свијет и Украјина јако далеко од толико прокламираних „европских вриједности“. Све је почело на исти начин. Сјећамо се како су се на Тргу Тахрир у Каиру извикивале пароле: „Тиранине одлази!“, а на Тргу Независности у Кијеву: „Бандо одлази!“. У оба случаја је улична опозиција била врло добро припремљена, једнак је био њихов модел отпора службама за спровођење закона, стални и све већи захтјеви, као и одбијање компромиса, а чему је коначно услиједила „побједа побуњеног народа против тираније“.

Тунис, Египат, Сирија и Украјина су на врхунцу кризе били жртве снајперске ватре која је косила и протестанте и полицију, а починиоци су увијек били „непознати“. Убијени протестанти су постали „жртве режима и опорбени хероји“.

Цинизам и једноставност овог програма су толико очити, будући да се лијени организатори нису потрудили да промијене слогане, симболе или заставе, али је он и даље ефикасан и то због наивности људи који тијелима иду на метке и тиме постају инструментом оних који су све то испланирали.

Након тога, све увијек завршава на исти начин – изабиру се неспособни, али арогантни лидери који су искористили хаос, долази до урушавања државних институција, власти и владавине права, катастрофалног слабљења државе, чему слиједи безвлашће или диктатура и могући распад земље.

Данас овај сценарио, судећи по профилу људи који су с ЕвроМајдана формирали „владу“, није искључен ни у Украјини, али су ту и друге земље у руском окружењу. На примјер, јерменски предсједник Серж Саргсјан је 3. септембра 2013. на састанку с Владимиром Путином у Москви изјавио „како ће његова земља ући у Царинску унију с Русијом, Бјелорусијом и Казахстаном, а касније постати чланицом Евроазијске уније“.

Одмах по повратку у Јерменију, у Еревану је испред предсједничког уреда одржан протестни скуп против приступања земље Царинској унији, а лидер прозападне странке „Насљеђе“(Зхарангутyун), , Стyопа Сафарyан, иако је добио само 5,8% гласова на изборима, повео је крсташки рат против „неприхватљивог зближавања с Русијом“.

Јерменски либерали из „Насљеђа“ су протесте поновили и 2. децембра 2013. за вријеме посјете Владимира Путина Еревану, а Радио Слободна Европа је неколико десетака окупљених описао као „протест Арменаца против Путинове политике ширења Царинске уније“, а остали западни медији су објављивали снимке „полицијске репресије“ у којој нити је било озлијеђених, нити се догодило било што, а што би било вриједно спомена.

Иако је предсједник Саргсyан, једнако као и Виктор Јанукович, одлуку донио на темељу процјене што је најбоље за Јерменију и Јерменце, баш као и у украјинском случају кренуле су оптужбе „како је јерменски предсједник одлуку донио под притиском Москве и да се радило о уцјени“. Јерменију су недавно прозвали из Одбора за спољну политику Европског парламента, што је био знак за узбуну да би ускоро могло доћи до притиска на ту земљу, а напетости би могле ескалирати по украјинском сценарију.

Како видимо овдје се није радило само о Украјини, него и Јерменији, Бјелорусији, другим земљама, па и Русији самој. Владимир Путин је својим потезима у протеклих неколико недеља Западу послао јасну поруку, а да није погријешио говоре и анкете према којима му је у Русији популарност опет порасла на 80%, као и немоћ Вашингтона и Брисела да му се ефикасно супротставе.

Дакле, као што смо рекли на почетку, све говори да неко вуче конце из сјене, али коме све то треба?

Аналитичари сада тврде да је Европска унија помагала ЕвроМајдан како би наводно ријешила своје проблеме – приграбила тржиште, зауставила процес унутрашње дезинтеграције и привредну кризу. Украјина би са својих 47 милиона становника и јаком црном металургијом Европи могла дати пријеко потребни кисеоник за оживљавање економије и излазак из политичког лимба у којем се пројекат Европске уније тренутно налази.

То је у неку руку истина, јер је Немачка и 30-их година на штету украјинског народа хтјела загосподарити Украјином из истог разлога због којега то данас чини немачка канцеларка Ангела Меркел. Међутим, то није цијела истина, поготово ако се покушају анализирати догађаји који су се збили паралелно с ЕвроМаиданом.

Прво, сви они се јављају непосредно прије и за вријеме успјешно организованих Олимпијских игара у Сочију. Друго, у фебруару, када је Украјина на сумњив, ако не и подмукао начин, свргнула предсједника Виктора Јануковича, дошло је до великог груписања сиријских побуњеника (око 40 хиљада војника), а према неким извештајима су Саудијска Арабија и ЦИА кренули у напад на Сирију из правца Јордана и побуњеничке групе су под њиховим заповједништвом покушали пробој кроз јужну покрајину Дара’а. И на крају, у Анкари је избио корупцијски скандал у којег је укључен и премијер Рецеп Тајyип Ердоган, а питање је би ли се то догодило да турски премијер није почео водити претјерано „самосталну“ политику, која се нимало није свидјела САД и ЕУ.

Превише се тога важног догодило да би све било „случајно“, једнако као што нису била „случајна“ ни „спонтана“ Арапска пролећа с којима смо почели ову анализу.

Све ове, као и друге могуће надолазеће догађаје, по мишљењу политичког аналитичара и експерта за Блиски Исток, Погоса Анастасова, се може објаснити и предвидјети упознамо ли добро пуно већег стратега од Ангеле Меркел (која је по његовом мишљењу само пијун у овој великој игри оп.а.), а то је познати и професионални русофоб Збигњев Бжежински.

Збигњев Бжежински је све ово о чему говоримо описао у својој познатој књизи „Велика шаховница – Америчка доминација и њезини геостратешки императиви“ (The Grand Chessboard – American Primacy and Its Geostrategic Imperatives).

Циљеви наведени у књизи јасно говоре о успостављању глобалне доминације Сједињених Држава у двадесет првом вијеку и уништењу Русије преко сусједних земаља, али и потребу раздвајања европске Русије од залеђа богатог ресурсима. Једном остварен тај циљ, Москви би се понудило да постане „млађи партнер“ Вашингтона или заувијек нестане са свјетске позорнице и као земља и као алтернатива цивилизованој средишњој Европи са својим евроазијским пројектом.

Збигњев Бжежински све формулише јасно и без икаквог околишања: „Главни геополитички циљ Америке је Евроазија“, а након двије Бусхеве администрације, Барак Обама крајем 2011. најављује нову доктрину и изјављује „како су за Америку Азија и Пацифик апсолутни приоритет“, што довољно говори о утицају стратега Хладног рата, али исто тако и о континуитету у Бијелој кући без обзира био у њој предсједник демократ или републиканац.

„У Евроазији се налазе највеће политички активне и динамичне државе. Након Сједињених Држава шест највећих економија и шест земаља с највећим трошковима за наоружање су такође у Евроазији. Све осим једне легитимне нуклеарне силе налазе се у Евроазији и тамо су све илегалне нуклеарне силе, опет осим једне. У Евроазији су и двије најмногољудније земље које теже регионалној хегемонији и глобалном утицају. Све потенцијалне политичке и/или привредне пријетње америчкој доминацији потјечу из Евроазије. Све у свему, евроазијске силе, ако се узму заједно, значајно су јаче од Сједињених Држава. Срећом по Америку, Евроазија је превелика да би се политички ујединила“, пише Бжежински у својој књизи и нема сумње како би за њега остварење највеће море било управо оно на чему раде Русија и Кина, заједно с Ираном, Сиријом и руским савезницима из бившег совјетског блока, а то је стварање савеза за којег амерички стратег тврди да је немогућ.

Стога, ако се сагледају актуелни догађаји у Украјини, а у блиској будућности могуће промјене у Турској, Сирији и Јерменији чија је судбина неодвојива од Азербејџана који је прије два дана позвао Брисел да заузме исти став према Нагорно-Карабаху као и према Криму, све постаје пуно јасније и сви се догађаји, почевши од Арапског прољећа, уклапају у логику Бжежински .

Прва фаза, која је трајала од 2010. до 2013., била је удар на Русију и Кину и уништавање њихових стварних или потенцијалних савезника (Либије и Сирије). Америчка глобализација је подразумијевала подјелу свијета на све мање и немоћније актере на међународној сцени, који би наравно зависили о Вашингтону, а потом њихово укључивање у шире регионалне савезе опет под покровитељством савезника Вашингтона (примјерице, Саудијске Арабије или Катара). Затим је у 2014. започела директна офанзива на статус Русије и ударило се на интересе Москве у Украјини. Путинов пројекат Евроазијске уније се никако не уклапа у пројекат логику оних који су осмислили процес глобализације са Америком на челу. Стварање савеза у срцу континента, који је од америчке администрације проглашен као подручје од виталног интереса за САД, у том дијелу свијета ће зауставити експанзију америчких савезника, онемогућити присутност трупа НАТО савеза и отворити простор мултиполарном свијету у којем нема мјеста америчкој хегемонији.

Сада се с одређеним временским одмаком може се анализирати и политика Ердоганове Турске. Током „арапских револуција“ њен је задатак био окупити послушнике Вашингтона и потом у цјелокупном дизајну глобализацијске стратегије на челу с Муслиманском браћом формирати низ нових арапских режима – у том плану су стратешки циљеви били Египат и Сирија. Међутим, Ердоган није успио обавити својј задатак. Асадов ‘режим’ у Сирији је пружио отпор, а у Египту је политика Муслимансе браће убрзо довела до народне побуне. Сједињене Државе су изгубиле и подршкуу највећих арапских земаља, као нпр. Саудијске Арабије која је подупирала Морсијеву смјену у Каиру, те изразила спремност за додјелу кредита за модернизацију и јачање египатске војске.

Потом је Реџеп Тајyип Ердоган проглашен кривим јер је развијао и одржавао везе с Русијом. Турска се одлучила на неутралан став и сарадњу с Евроазијском унијом јер је на тај начин мислила да заштити своје интересе и трговинске односе с Москвом вриједне на милијарде долара. Турски премијер Западу није пружио подршку у свргавању Јануковича, а јавна је тајна да је учинио све да умири кримске Татаре, чиме је практично окренуо леђа превратничкој влади у Кијеву.Сарађује с Кином од које купује против ваздушне системе и технологију за производњи истих и то од кинеске компаније под америчким санкцијама, те развија односе с Ираном. Америка се због тога, уз помоћ моћног клерика и лидера покрета Хизмет, Федулаха Гулена, одлучила на његово свргавање.

Тек повезивањем догађаја у Украјини, на Блиском Истоку и сјеверу Африке, југозападној Азији и на Кавказу могу се разумјети планови глобализацијске стратегије побједника Хладног рата, но вријеме ће показати хоће ли они бити у стању остварити зацртане циљеве. У овом тренутку је тешко прогнозирати било што, но план Збигњева Бжежинског је претрпио низ тешких удараца и погрешно би било рећи да је амерички предсједник Барацк Обама „губитник“, а ако и јест, онда то може бити само дјеломично као пуки извршитељ ове добро осмишљене агенде.

Анализирајући актуалну ситуацију могло би се рећи да је историја на страни Русије и да ће западна хегемонија остати недосањани сан великог америчког стратега и идеолога Хладног рата, Збигњева Бжежинског, који је распадом Совјетског Савеза остварио већи дио тог сна.

У прилог тој тврдњи иде све јачи положај генерала у оставци и посве сигурно будућег египатског предсједника Абдела Фаттаха Ал-Сисија. Такође, и Сирија Башара Ал-Асада је након три године борби јача но што је била на почетку и нема назнака побједе побуњеника и неколико пута најављиваног „побједоносног уласка демократских снага у Дамаск“. Русија, Иран и Кина јачају односе до нивоа војно-политичког савеза, а као центрипеталне силе око себе окупљају своје регионалне савезнике.

Можда су током 2012. и 2013. многима промакле јаке дипломатске активности Москве у Средишњој Азији, посебице у Киргистану, , Таџикистану и Узбекистану), гдје је Русија напросто „изгурала“ Сједињене Државе и у потпуности интегрисала те три земље у „Шангајску организацију за сарадњу“ (СЦО) или војни савез „Организацију уговора о колективној сигурности“ (ЦСТО), који се отворено супротставио активностима НАТО савеза на руским границама протеклих неколико недеља. То само потврђује тезу да је Владимир Путин годинама припремао оно што је одлучио учинити када за то дође вријеме.

Након позиционирања Москве у бившим совјетским републикама Средишње Азије на ред долази Техеран. Уследило је зближавање Ирана и Афганистана где Карзаји води жестоку кампању за одлазак америчких трупа из земље. Јерменија се, као што смо рекли, отворено сврстала уз Русију и прекинула процес европских интеграција. Вашингтон и Брисел преко Грузије и Азербејџана покушавају дестабилизирати Јужни Кавказ, али је Русија још 2008. јасно дала до знања Грузији како неће дозволити ништа што ће јој угрозити јужне границе, док је одлучном акцијом на Криму само подсјетила власти у Тбилисију да воде обзирнију политику, прије свега према свом народу. Политика Азербејџана је неодвојива од Турске, али и Ирана с којим се граде посебно добри односи, стога ће све одлуке које донесе азербејџански предсједник Илхам Алијев првенствено узети у обзир своје интересе, потом Анкаре и Техерана којег ће на позив Хасана Роханија убрзо и посетити.

Што рећи него да је оптимизам Бжежинског, који у својој књизи о америчкој експанзији на евроазијском простору коментарише речима „како је Евроазија превелика да би се и политички ујединила“, био посве неутемељен, а готово неупитни губитак тог простора би могао бити његов животни пораз као и пораз политике глобалне доминације Сједињених Држава чији је он стратег био неколико деценија.

Коначно, Збигњев Бжежински је имао својих пет минута славе када се у вријеме распада Совјетског Савеза отварао шампањац у Вашингтону, а на чему је тако здушно радио цијели свој живот. Срећом, „крај историје“ се ипак није догодио и то захваљујући одлучном ставу лидера неколико светских земаља које су спријечили примену врло добро разрађеног плана.

(Адванце, донекле посрбио – Србин.инфо)

Ознаке: Јарослав Фолдина, Срби, Хаг, Хашки суд, чешки посланик