Александар Ђурђев: Чији су „наши новци“?

aleksandar-djurdjev(Данас)

Скупштинска расправа о предлогу закона о пореклу имовине требало би да буде отворена наредних недеља. То је охрабрујућа вест. Када неко улази у политику, мора да се зна колико чега има и како је то стекао.

Још је важније да се имовинско стање политичара проверава и на крају каријере, али и у међувремену. То ће бити први корак у уозбиљавању политичке сцене и постављању ствари на своје место.

У савременим парламентарним демократијама, овакви закони су најбољи механизам контроле који превентивно делује на незаконито богаћење. Нарочито ако се оно догађа преко ноћи. Код нас, коначно усвајање таквог закона значило би да ће многи политичари завршити каријеру. Наравно, ако се закон буде неселективно примењивао. То би значило да ће, рецимо, Драган Ђилас морати да доказује како је стекао то што је стекао. У случају да Србија заиста добије квалитетан и примењив закон, то ће морати да доказује и Ненад Чанак. Верујем да ће подаци о пореклу његове имовине открити занимљиве детаље. Сигурно би много интересантних објашњења могли да дају Богољуб Карић, Оливер Дулић и најновија политичка громада Горан Јешић.

Наравно, закон не може да се односи само на једну професију. Ми, коначно, имамо право да сазнамо како су данашњи тајкуни стицали свој иметак. Део послова Мирослава Мишковића тек сада излази на видело, ту су и Милан Беко, Миодраг Костић и њихови сарадници Горан Перчевић, Топлица Спасојевић као и чланови бројних елитистичких удружења и клубова привредника. Имамо право да видимо шта су стекли миљеници сваке досадашње власти. Наравно, и они би требало да имају могућност да докажу да су до имовине и новца дошли поштеним радом. Имовинске карте мораће да отворе између осталих и хиљаде директора, њихове супруге, рођаци, кумови… Ту су и лекари, адвокати, полицијски званичници, трговци. Не би требало да се допусти да овај закон заобиђе неке свештенике и владике.

Ипак, ствари нису тако црне или беле. Верујем да ће већ сама скупштинска расправа, не рачунајући политикантско препуцавање, указати на недостатке предлога оваквог закона, који, узгред, још нисмо ни видели. Остаје питање каква би казнена политика требало да се примењује, колика ће бити минимална вредност имовине која мора да се испитује. А све је, опет, повезано са радом правосуђа, које још увек има висок степен корупције. Извесну сметњу спровођењу оваквог закона представљаће и умор народа од претходних 12 година које је појела корупција, али и недостатак институција од поверења. Упркос свим препрекама, а њих није мало, важно је да коначно кренемо у утврђивање имовине оних који су у смутним временима водили државу и оних који су у таквим временима видели своју прилику.

Аутор је један од оснивача Треће Србије