Прочитај ми чланак
Посета Александра Вучића, министра одбране Србије Сједињеним Америчким Државама десила се у одлучујућем моменту, када имамо у виду израду спољнополитичких приоритета новог српског вођства. Очигледно је ранијој теорији о „четири стуба” српске спољне политике (ЕУ, Русија, САД и Кина), благо речено, потребна корекција. Без обзира на све уступке које је Београд учинио по питању Космета, ЕУ као и раније одбија да Србима пружи јасна обећања у погледу перспективе европских интеграција.
Судећи према информацији која је стигла из Брисела, питање о почетку свеобухватних преговора ЕУ и Србије остаје предмет жестоких дискусија на високом нивоу ЕУ. Како је француској информативној агенцији АФП изјавио извор из средишта ЕУ, тешко је у блиској будућности очекивати да се одреди јасан датум чак и за почетак дијалога – да и не говоримо о изгледима за пријем Србије у ЕУ. (1) Како су у Бриселу ставили до знања, до позитивнијег расположења није довело чак ни заједничко патролирање на контролно-пропусним пунктовима Јариње и Мердаре, постављеним на административној граници са Косметом. (2)
Дакле „ЕУ ослонац” српске спољне политике наставља да тоне. Из те перспективе интересовање нових власти у земљи за САД може изгледати логично. Међутим, смисао овог интересовања, нажалост, веома је сумњивог карактера.
ЗАХВАЛНИ АМЕРИЦИ Осам милиона долара годишње – толико је процењена помоћ САД Србији, за чије је продужење замолио лично Александар Вучић секретара за одбрану САД Леона Панету. А, као идеолошку подлогу своје молбе, српски министар одбране је напоменуо да његова земља „цени” везе са САД у безбедносној сфери. „Ми смо захвални САД, ми желимо да ви наставите да нам помажете и да радите са нама”, цитирају Вучићеве речи стране информативне агенције. (3)
Притом, страни новински канали посебно истичу ту за Србију веома болну чињеницу да је у време председниковања Била Клинтона управо Леон Панета био на челу администрацијем и у ствари је он издао наређење за бомбардовање СР Србије и Црне Горе 1999. године.
Представник Пентагона који је замолио да остане анониман већ је изнео претпоставку да у основи захтева Србије за наставком америчке војне помоћи стоји тежња земље да настави са „стављањем своје војне сфере под НАТО стандарде”.
Ако је то заиста тако, онда приоритети нове владе Србије постају видљивији. Они се могу окарактерисати као покушај да се „европски” и „амерички” стуб уједине у оквирима јединственог евроатлантског „стуба”. Истина, све до овог тренутка руководство Србије је порицало намеру да интегрише земљу у евроатлантске интеграције.
Међутим, према речима једног америчког филмског јунака, „никад не реци никад”. Па и тренутак избора нове орјентације веома је симболичан. Помирење са чиновником Клинтонове администрације – зар то није тријумф толеранције! Истина, свако питање има своју цену. У овом случају, на једној страни теразија је – НАТО и осам милиона америчких долара. А на другој – практични губитак суверенитета Београда, који је, узгред, један од оснивача Покрета несврстаних.
ПРЕОРИЈЕНТАЦИЈА СРБИЈЕ Како је једном приликом исправно приметио велики зналац игре за светском шаховском таблом Збигњев Бжежински, Балкан традиционално „представља својеврстан потенцијални геополитички субјект борбе за доминацију у Европи”. (4) И у тој борби САД су традиционално користиле најразличитије инструменте – од финансијске подршке својих савезника, до садејства у територијалном комадању противника. Уопште није претерана процена да се у ратовима САД у Ираку и Авганистану број убијених муслимана рачуна на стотине хиљада – „у најмању руку једна Сребреница недељно”. И због тога је подршка босанским муслиманима а уједно и Албанацима муслиманима за Американце посебно важна у пропагандне сврхе у њиховим односима са муслиманским светом. (5)
Треба напоменути да су још почетком 20. века најоштрије балканске проблеме – албански, македонски, босански – решавале велике државе „у оквирима њихових територијалних претензија према Балкану и доминације у Средоземљу и на Блиском Истоку”. (6) И ова карактеристика је тим пре актуелна за садашња догађања. Администрација САД и лично Леон Панета заиста играју огромну улогу у обезбеђењу безбедности – но безбедности своје, америчке, а никако српске.
А каква ће улога у том систему бити додељена Србији, није тајна ни за кога. У најбољем случају – улога једне од карата у сложеној утакмици САД са ЕУ. Америчка администрација је мајстор у вођењу таквих игара. И за њу осам милиона долара уопште није велика ставка – поготово када је у изгледу за Вашингтон угодна национално-државна преоријентација читаве државе.
Упутнице:
(1) АФП 071913 ГМТ ДЕЦ 12
(2) ДПА 101427 Дез 12 10.12.2012 17:28
(3) АФП 080717 ГМТ ДЕЦ 12
(4) Бжезинский З. Великая шахматная доска. М., 2009. С.161-162.
(5) Каргановић С., Симић Љ. Сребреница: деконструкција једног виртуелног геноцида. Београд, 2010. С.129.
(6) Стојанов П. Македонија во политиката на големите сили во времето на Балканските војни 1912-1913. Скопје, 1979. С.183.
Фонд стратешке културе
