Прочитај ми чланак
Српска и црногорска војска изгубили је 10.000 војника током опсаде Скадра. Есад паша карајем априла предао кључеве града, а већ у мају на захтев великих сила препуштен Албанији
„Горди Скадре тврда качанице, Црногорска грдна касапнице. Најгласити на крајини граде, Црногорски узалудни наде. Залуду ли за те крв пролисмо и на силу Цару освојисмо. Бог т убио планине и кланце, што позоба браћу Србијанце, с њима пуни шанце и канале, док Европа пошље ка из шале Србе врати, а Турке помами….”
Управо ови стихови епског барда хаџи Радована Бећировића Требјешког, који провејавају кроз песму “Зар туђи Скадар”, верно преносе сву трагедију Скадарске битке и слободе коју су својим животима платили храбри синови, војници две краљевине: Црне Горе и Србије, пре равно стотину година. Шест месеци трајала је опсада тог града, у коме је са наше стране изгинуло преко десет хиљада витезова, да би Есад-паша крајем априла 1913. предао кључеве тврђаве принцу Данилу Петровићу.
Али већ почетком маја све оно што су жртвом стекли изгубљено је за дипломатским столом. Велике силе приморале су Црногорце да се повуку из освојеног и ослобођеног Скадра, да би град припао новонасталој држави Албанији и то по одлукама Лондонске конференције.
Овај догађај збио се пет векова након последње српске опсаде Скадра под деспотом Стеваном Лазаревићем. Нови поход требало је да му поврати некадашњи значај и улогу у српској држави и да га из вековне учмалости, како је то својевремено приметио Јован Н. Томић, академик Краљевске академије наука и уметности, врати у живот. Нажалост, војнички успех дивизијског ђенерала Јанка Вукотића, бригадних ђенерала Петра Мартиновића, Блажа Бошковића, Милутина Николића и других, плаћен са преко десет хиљада мртвих војника, доживео је бродолом на дипломатском терену да се не припоји Црној Гори!
БОЈОВИЋ КОМАНДУЈЕ
Српска војна команда је формирала јединицу, такозвани Приморски кор, којом је командовао ђенерал Петар Бојовић. Наредбом краља Николе И, под његову команду је стављена сва црногорска војска око Скадра, према чему је и она ушла у састав Приморског кора. “Удостојен те велике части да командујем Приморским кором овако састављеним у обиљу братских војски, а у овом историјски знаменитом тренутку, моја прва ријеч и поздрав који упућујем официрима, подофицирима и војницима овога кора јесте: Јунаци Ви сте досадашњом храброшћу и побједама осветили Косово и задивили цио свијет; с вама се дичи и поноси српство, на вас и на Скадар су сада управљене очи и наде цијелог српства. Скадар је последња тачка коју још држе последњи остаци разломљене турске царевине. Ви имате, јунаци, да учините још један и последњи снажни напор па да поништите и последње остатке турске силе на Балкану и да овладате гордим Скадром…”
На чувеном Бардањолу обележена је, пре неколико дана, стогодишњица Првог балканског рата и опсаде Скадра. Стратиште Црногораца и Србијанаца обишао је митрополит црногорско-приморски и скендеријски Амфилохије, који је у Цркви Свете Тројице у Враки служио свету архијерејску литургију, уз саслужење свештеника Архиепископије боградско-карловачке и Албанске православне цркве.
– Пострадали војници краљевина Црне Горње и Србије су својом голготском жртвом донели албанском народу државу, а будућности овдашњих народа темељ на коме ће се градити њихови односи упркос искушењима, поручио је високопреосвећени митрополит.
Остало је прилично докумената, вредних списа ратних планова са обе стране ровова, али оно што је сакупио ђенерал Живко Г. Павловић на основу сведочења ђенерала Вукотића и Мартиновића, бившег министра иностраних дела Црне Горе Петра Пламенца, пуковника Јова Бећира, интендантског пуковника Риста Љумовића и лекара др Стеве Огњеновића објављено је између корица први и једини пут далеке 1926. године у Београду. Захваљујући редакцији часописа за књижевност, уметност и културу “Српски југ” који издаје Друштво српских књижевника Црне Горе и Херцеговине, све је опет угледало светло дана.
– Према подацима дивизијског ђенерала Јанка Вукотића, 20. септембра 1912. године у двору на Цетињу, под председништвом краља Николе Петровића, одржана је седница ратног савета, који је имао за циљ да утврди план за рат са Турском 1912. године. Поред краља, ту су била сва три његова сина, цела влада бригадира Митра Мартиновића, стари војвода Илија Пламенац, сердар Раде Пламенац и бригадири Блажо Бошковић и Иво Ђуровић – казује наш саговорник, песник Бећир Вуковић, уредник “Српског југа”.
– Када је отворио седницу, краљ Никола је питао да ли црногорска главна војска да иде на Скадар или на Стару Србију, да би Јанко бритко одговорио: “Ја мислим да смо ми сви сложни у томе да је Скадар за Црну Гору животно питање. Мишљења сам да Скадар треба одмах заузети једним налетом, око њега се утврдити и бранити га докле и један траје. Према томеја мислим да главна црногорска војска иде на Скадар, а споредна на Санџак и Метохију…”
Пет дана касније, Црна Гора је објавила рат Турској, што је био и почетак Првог балканског рата, да би потом рат објавиле Србија, Бугарска и друге балканске државе. Ка Скадру је упућено 35.600 војника распоређених у осам бригада, са 36 батаљона и 74 топа, док су помоћне снаге имале 17 батаљона и 32 топа. Иако је Ратни савјет за команданта Зетског одреда именовао Блажа Бошковића, краљ Никола је поништио ту одлуку и на то место поставио свог сина. Приморским одредом командовао је Митар Мартиновић, Источним Јанко Вукотић.
После вишемесечних борби и ослобођењем Скадра, Есад-паша није погубљен већ је са свим наоружањем (осам топова) напустио град уз приде 10.000 фунти стерлинга. Сачувао је војску и подршку Црне Горе и Србије за проглашење албанске државе. Након повлачења црногорске војске, ђенерал Јанко Вукотић је јавно похвалио сваког бригадира и старешински кадар, дивизијаре и перјанике, сердаре “због јуначког, неустрашивог и прегалачког држања на Скадру, које нам је залуду било”.
(Новости)
