Ова изјава није пука спекулација, већ се уклапа у образац власти у којем је функција председника коришћена као политички штит, док се реална моћ концентрише у странци и Влади. Управо зато, како Марсенић истиче, одлуку о кандидату за премијера неће донети институције, већ лидер странке, односно врх Српска напредна странка.

Посебно је значајна његова порука да је „на грађанима да га спрече“, што показује да и део деснице све отвореније рачуна на изборе као кључну тачку политичког обрачуна са системом персоналне власти.

Марсенић је притом најавио да ће листа Новог ДСС-а ићи као „аутентична десница“, уз јасну дистанцу од Европске уније, али уз отвореност за постизборну сарадњу са студентским покретима, што представља покушај стварања ширег антирежимског фронта.

Као пример политичке флексибилности власти навео је да СНС у истој коалицији држи и заговорнике приближавања БРИКС-у попут Александар Вулин, али и странке које су отворено прозападне, попут Српски покрет обнове.

У преводу, порука је јасна: власт већ годинама комбинује идеолошке супротности ради опстанка на власти, па опозиција покушава да формира сопствени широки блок.