Podešavanja / Settings

Од 2000. године до недавно Србија није била држава већ савремени Терезинштат. Она није имала владе већ еквиваленте некадашњем Јуденрату и владаре са овлашћењима попут оних које су у Терезинштату имали Бењамин Мурмелштајн, Паул Епштајн и Јакоб Еделштајн. Судбина Зорана Ђинђића веома подсећа на судбине послдње двојице са списка. Ваљао је докле год је логор […]

Srbiji je kao hleb nasušni potreban čvrst oslon na buduću rusku pravoslavnu imperiju koja će kao takva lakše naći zajednički jezik sa umerenim islamom, a samim tim i neke od recepata za to rešenje prosto preneti i implementirati na naše prostore i na taj način nas zaštiti od NATO džihadista, a i samog NATO pakta i obezduhovljene EU.

Na tragu nekadašnjeg nemačkog predloga da se pitanje južnoslovenskog življa na Balkanu najlakše može rešiti njegovim uključenjem u Austrougarsku carevinu, tako sada EU i NATO pakt putem i NATOvskog formalnog osvajanja Crne Gore, prenešeno poručuju Srbima da se neko bezdržavno srpsko ujedinjenje može ostvariti samo u okviru njihovih integracija s’ time, što NATO integracije bezuslovno predhode svim drugima.

Američki vojno-politički establišment i korporativni gurui, uz povremene i za našu unutrašnju upotrebu naručene hvalospevne Kirbijeve izlete, ipak stabilno opstruišu Vučićevu političku taktiku i odbijaju da prihvate​ njen sadržaj kao iskren i na duže staze održiv i u takvim okolnostima ga sada primaju u goste.

Američke kalkulacije su jasne: što manje njen glavni savaznik na Bliskom istoku oličen u Islamskoj državi bude imao protivnika, to bolje po inetrese SAD a ako ti mogući protivnici se odluče na povlačenje i bežaniju i u toj bežaniji kao svoju krajnju destinaciju izaberu Evropu, tim po američke interese još bolje.

Vučićevi podanici šire konstrukciju i podmetačinu da u Srbiji postoji sukob elite i vlasti.

Takav sukob jednostavno nije moguć jer već petnaest godina sve srpske vlasti i elite su porod istog legla apstraktnog kosmopolitizma koji zagovara stav da je srpski narod duhovno i kulturno nesavršen, nedovršen bezvredan i da bolesnom upornošću živi svoju tamu i neznanje.

Hasan Čengić je neosporno najmoćnija bosanska muslimanska figura koja deluje „iz senke”.

Ciljevi zbog kojih je NATO stvorio DOS su ostvareni: manje nas je za 473.000, ukradeno je 52 milijarde dolara…

Evropa bi bila primorana da u tom slučaju albanske teroriste, bez obzira na diktat iz Vašingtona i Londona, ostavi na milost i nemilost slovenskom oružju.

U tome svemu jeste i najveća tuga. Pali su zbog beskičmenjačke francuske levice, Širakovog lihvarstva i krvožednosti, Sarkozijeve alavosti i srebroljublja, Levijeve filozofske škole u kojoj su UČK i njena posestrima Islamska država „oslobodilački pokreti“ a Srbi i Rusi pravoslavni hegemoni, Kušnerovog lekarisanja bez granica gde su duše ostajale ispred a ljudski organi zaista „šetali“ bez granica.

Da nije 1999. godine most u Varvarinu pun civila, od čega najviše omladine, raketirao avion ratne avijacije neke od afričkih država?

​​ Zli pokušaj pretvaranja Srbije u ljušturu bez oblika i smisla u kojoj potom i neće biti tako teško ne biti Srbin već neki Srbijanac, stanovnik jugoistoka Evrope, Zapadnog Balkana, virtuelni građanin EU i preživeli član povlašćene milijarde GMO stanovnika planete ili nešto tome slično se pokazalo kao vrlo složen i težak projekat bez obzira na niz bolnih udaraca i dubokih rana koje su zadavane Srbiji od strane mondijalističkog inženjeringa u poslednjih dvadesetpet godina.

Geopolitički i eshatološki, katoličko-judejski NATO pakt i Islamska država su lice i naličje jedne te iste medalje, šiljci na istom trozupcu kojeg drži njihov zajednički Anti-Bog, tako da sve njihove sukobe u međuvremenu treba posmatrati kao razmirice u porodici.

Evrounijatski vladini i nevladini aktivisti nam decenijama uporno govore da je Bog (kada im odgovara da Ga ima) visoko, a Rusija daleko i da se shodno tome moramo prepustiti od njih skrojenoj sudbini.

Jedno je jasno, iz pozicije gomile koja je hrlila i radovala se da bude obmanuta Srbi sa severa Republike i njenog centralnog dela su počeli da se pretvraju u ozbiljan deo nacije koji se lagano približava stavovima sudržavljana na severu Kosmeta i sunarodnika u Srpskoj, dakle u deo nacije koji je, i ako poslednji, ipak počeo, ako ne baš da računa, onda da kalkuliše šta se još može uraditi u opštem srpskom interesu koji su tokom evro zanosa dobrano ignorisali.

Nije baš da su ova naša teritorija i narod toliko evronepristupačni kako nas stranci grde. Eto, posle kratke pauze, opet svi slobodno dolaze i odalame nam po šamar kad god im se prohte i zbog čega god da im se prohte