Podešavanja / Settings

ПЕСМА(Српска родољубива поезија; стихови: Јован Дучић; рецитује: Александар Берчек) „Мој добри роде, сви су лагали, И твој су видик сав помрачили; За својом срећом само трагали, И свуда крали, и све тлачили. И место млека, крв су сисали, У страдањима твојим дугима, Твоје су светло име брисали, Да не знаш ко си међу другима. С […]

Поносна песма(Српска поезија; стихове и рецитује: Добрица Ерић) Ја певам грла чиста као што дрво листа певам кроз лавеж паса као што пшеница класа певам, с груменом земље у шаци као што син пева о Мајци и молим анђеле дечицу бестелесну да ми услише и приме песму. Ово је моја једина и јеванђељска Земља-Мајка Моја […]

Обећала си да ћеш бити вечна(Српска поезија; стихови и рецитујје: Десанка Максимовић) Обећала си једном у детињству да ћеш бити вечна, откле год се враћали да ћемо те затећи, као сенку испод кућне стрехе, као кућни праг. Није било ниједне наше пловидбе да је ниси, као рибарске жене, преседела на пучини гледајући; није било буре […]

Отаџбина(Српска поезија; стихови: Ђура Јакшић) И овај камен земље Србије, Што претећ сунцу дере кроз облак, Суморног чела мрачним борама, О вековечности прича далекој, Показујући немом мимиком Образа свога бразде дубоке. Векова тавних то су трагови, Те црне боре, мрачне пећине; А камен овај, ко пирамида Што се из праха диже у небо, Костију кршних […]

Slobodanovi roditelji Ilija i Desa, pod okriljem mraka, beže prema Drinjači, na sigurnu teritoriju. Međutim, posle par sati dečak se iskrada i vraća nazad jer nije hteo da ostavi psa koji je ostao zavezan na lancu pred njihovom kućom. Tada mu se gubi svaki trag. Nakon godinu dana, pozvali su oca da prepozna dete. Prepoznao […]

Ponosni beljci, srčani ždrali!
Vi mi svu moju radost preneste,
I opet zato umorni neste!

Ne vjeruj (Stihovi: Aleksa Šantić; peva: Dragan Stojnić) Ne vjeruj u moje stihove i rimeKad ti kažu, draga, da te silno volim,U trenutku svakom da se za te molimI da ti u stabla urezujem ime — Ne vjeruj! No kasno, kad se mjesec javiI prelije srmom vrh modrijeh krša,Tamo gdje u grmu proljeće lepršaI gdje […]

Кад тад ће проћи(Стихови: Душан Стојановић; рецитује: Жарко Лаушевић) У кутији под креветом још увек,Станује нешто пожутелих слика,Младост, осмеси, прошли векИ један акварел познатог лика. Мрве храбрости ретко скупим,Последња капија одбране нестане,Карту за биоскоп прошлости купимИ њено око у моје стане. Поново трамвај кружи око Славије,Над градом облаци дремају,Блуз малих корака у глави је,Плаве се […]

Očiju tvojih da nije
Ne bi bilo neba
U malom našem stanu

Lutajući svetom zemljom,
gde odavno nema mira,
pratio sam uske staze
lovaca i pastira.
Od ljudi sam sklanjao se,
da zlikovci me ne bi čuli,
put želja dovede me
u hodočašće karauli.

Samo je san stvarnost
Tu nema ni juče, ni danas, ni sutra …
Preostaje samo nada i očekivanje.

O, sklopi usne, ne govori, ćuti,
ostavi misli nek se bujno roje,
i reč nek tvoja ničim ne pomuti
bezmerno silne osećaje moje.

Ako ti jave da sam pao na razoranim, sleđenim poljima Flandrije, da me je pokosio šrapnel – ti nemoj da budeš tužna i nemoj plakati pred svijetom…

Budan, krišom se u prošlost ušunjam,
Gledam dane koje više nikad
Neću moći od sebe da sklonim…

Ne merim više vreme na sate,
ni po sunčevom vrelom hodu
dan mi je kad njegove se oči vrate
i noć kad ponovo od mene odu.

Posle ljubavi ostaje jedan sto u kafani kod „Znaka?” i začuđeni pogled starog kelnera što nas vidi sa drugima.

Razvilo se crno vreme opadanja,
Nabujao šljam i razvrat i poroci,
Podig’o se truli zadah propadanja,
Umrli su svi heroji i proroci.
Razvilo se crno vreme opadanja.

Ne znam da li sam ti to pričao,
Ne, sigurno nisam, vidiš ono polje
Kako se lagano pali belilom,
To su letnje latice,

Ovaj lirski pamflet, poetska povest srpskog naroda od starih Slovena do naših dana, pesnički je dokument o razdoblju nepravdi, nacionalnih i moralnih iskušenja.

Ne, nemoj mi prići! Hoću izdaleka
da volim i želim oka tvoja dva.
Jer sreća je lepa samo dok se čeka,
dok od sebe samo nagoveštaj da.