Podešavanja / Settings

Četiri godine nakon što se preselio u odaje iz kojih nikada više neće izaći nijedan roman, nijedna njegova slika, bolje nego ikada pre vidimo koliko Kapor nedostaje srpskoj književnosti, kulturi, javnom životu

Nije problem kad neko iz međunarodne zajednice falsifikuje istoriju i laže na račun Srba i Srbije, navikli smo, ali jeste problem kad to radi u Beogradu, ili komšiluku, a beogradski mediji laži prenose bez osećaja i potrebe da ih demantuju, ili nekom drugom pruže priliku da to učini.

„Kolega Tomiću, Hajduk i dalje napada, u talasima, poput bure kad podigne sinje more, ali trener Nenković je razapeo svoju odbranu kao knez Lazar bijelo čadorje uoči boja na Kosovu ravnom“.

Beogradski portal E-novine (glavni urednik Petar Luković, direktor Branislav Jelić) pozvao je danas na fizičku likvidaciju generalnog direktora i glavnog urednika.

Parlamentarna demokratija, kao društveno uređenje, podrazumeva i laž, ali u toj igri postoje jasna pravila: onaj ko svesno laže zna koliku će cenu da plati zbog „zaobilaženja istine“. Pa sad, ako mu se isplati…

Plašim se da će na Kosovu i Metohiji, sad kad je Briselski sporazum počeo da se primenjuje, međunarodna zajednica, od početka naklonjena albanskoj strani, staviti u pogon taktiku koja u Hrvatskoj, evo već 19 godina, sprečava Srbe da se u većem broju vraćaju u mesta u kojima su živeli.

Srpske filmadžije i dalje beže od nacionalno-istorijskih tema. Ovde je, pre svega, reč o velikom nedostatku talenata i manjku hrabrosti. Čekamo da se prvo pojavi, a drugo da nestane

Aleksandar Vulin kaže da je ovo što danas imamo na Kosovu i Metohiji poslednji aparthejd u Evropi. Neadekvatno poređenje, ovo je gore od aparthejda.

Nema svrhe da se pitate da li je u Prištini moguća izložba o zločinima Albanaca nad Srbima. Pitanje je ko Kulturnom centru Beograda daje snagu da žrtve razvrstava na podobne i nepodobne.

Srpski zaštitnik građana zove se Saša Janković, deli građane po sopstvenim kriterijumima, na podobne i nepodobne, dobre i loše, njemu politički bliske i one koji to nisu. Dokazao je to pre neki dan brutalnim napadom na „Večernje novosti“. Razlog? Sonja Biserko.

Nema nijedne loše, negativne, teške, najcrnje ocene, kvalifikacije Srba kao naroda i Srbije kao države, koja je nastala u inostranstvu. Ne, sve one rođene su u beogradskim salonskim stanovima
Ratko Dmitrović

U nedelji iza nas veliku pažnju javnosti pobudio je mini-serijal „Večernjih novosti“ o patriotizmu, evropejstvu, rodoljublju. Želja nam je bila da objasnimo, ako je moguće, zbog čega se samo kod Srba, u određenim društvenim i političkim krugovima, svako isticanje nacionalnog osećanja, pozivanje na istoriju i nacionalne velikane, tretira kao retrogradno, konzervativno, antievropsko ponašanje. Ta vrsta „antievropejstva“ kod drugih naroda nije poznata. Otkuda to?

Koren je dubok, seže do 1918. godine, što su objašnjavali i sagovornici „Novosti“, i rađanja zajedničke države Južnih Slovena, u kojoj je većinski narod, Srbi, uz poništavanje sopstvene države morao da kruni i kolektivnu nacionalnu svest jer to je smetalo malim narodima. Rabota je kulminirala u Titovoj Jugoslaviji i došli smo u situaciju, evo traje i danas, da je svako srpstvo u Srbiji incident.

Završne radove u ovoj priči obavila je frakcija Saveza komunista Srbije, poražena na čuvenoj Osmoj sednici. Oni su svakom nacionalnom predznaku kod Srba prilepili hegemonizam, šovinizam, neretko i fašizam.

Oni su u Srbiji uveli podelu na patriote i one druge, uz paralelnu postavku da je patriotizam najveće zlo; oni (poraženi na Osmoj sednici) „izmislili“ su tzv. nezavisno novinarstvo; tvrde da su baš oni u Srbiju „doneli“ demokratiju i slobodu; oni su tražili lustraciju ali sa 1986. godinom kao startnom pozicijom, inače bi morali same sebe da lustriraju. Na kraju, oni su, kažu, vlasnici buduće članske karte Srbije u Evropi. Ako do toga ikada dođe.

Nema nijedne loše, negativne, teške, najcrnje ocene, kvalifikacije Srba kao naroda i Srbije kao države, koja je nastala u inostranstvu. Ne, sve one rođene su u dedinjskim vilama i beogradskim salonskim stanovima likova poraženih na Osmoj sednici, poslate su u svet kao tužba na račun sopstvenog naroda, a otuda se vratile kao stavovi međunarodne zajednice.

Svi interesi najvećih srpskih neprijatelja, velikih i malih, poklapaju se sa ciljevima i interesima bivših srpskih komunista (sada demokrata i liberala) izašlih iz šinjela Osme sednice. Čudno, ali istinito. Takvi, bez izuzetka, gaje naglašeni animozitet prema, na primer, Emiru Kusturici. Ili prema Novaku Đokoviću. Otkud njemu – onako uspešnom, najboljem na svetu – pravo da se predstavlja kao Srbin.

Niste valjda zaboravili da je Žarko Korać, prvi u svetu, Đokoviću zamerio što nakon pobede podiže tri prsta. Korać to smatra srbovanjem, provokacijom. Iz toga je, samo iz toga, rođena nedavna londonska ocena da su onaj ustaša Josip Džo Šimunić i Novak Đoković ista strana balkanske medalje. Čovek koji je to izgovorio pojma nema šta znače tri Đokovićeva prsta. Javili su mu iz Beograda uz opširno, možete pretpostaviti kakvo, objašnjenje.

Kusturica im smeta jer ruši postavku da je svaki srpski nacionalizam neprihvatljiv za Evropu. Kustu u toj Evropi tretiraju kao izuzetno retku i isto tako vrednu endemsku vrstu, cene ga više nego sopstvene filmske velikane, a vrlo dobro znaju za njegovo srbovanje. I kako tu činjenicu sebi i drugima da objasni sledbenik poražene frakcije KPS na Osmoj sednici. Izlaz je pre neku godinu ponudila Vesna Pešić; ona smatra da Kusturicu treba vratiti u Sarajevo.

Zvuči paradoksalno, nestvarno za 21. vek, ali Srbi kao narod moraju još jednom na put nacionalnog osvešćenja, jer ono što je u tom smislu kod Srba ostavilo jugoslovenstvo i komunizam, dugoročno gledano predstavlja najuspešniji projekat poništavanja jedne nacije u savremenoj Evropi.

Pre nekoliko dana sahranjen je Blagoje Košanin. Ogromnoj većini ovo ime ništa ne znači, uprkos istini da im je on ulepšavao svadbe, rođendane, slave… Veselili smo se uz njegove pesme, voleli, rastajali se, plakali, a nismo znali da ih je on napisao.

U nekoliko sledećih sati snimak Šimunićevog fašističkog orgijanja dobija na internetu skoro sto hiljada lajkova. Za neupućene, sto hiljada Hrvata ostavilo je na raznim društvenim mrežama poruku da im se sviđa Šimunićevo prizivanje Pavelićevog vremena. Sutradan, a ovo posebno valja imati na umu, nijedne službene reakcije; ćuti Ivo Josipović, predsednik Hrvatske (izjavio je samo da ne zna u kojoj meri je Šimunićev ispad u sukobu sa zakonom), ćuti Vlada Hrvatske, reaguje tek nekoliko novinara, Ćiro Blažević objašnjava da je Šimunić rođen u Australiji i da nema pojma ko su bili Pavelić, Artuković, Luburić. Rečju, čista budala. Neće da bude, što bi rekli u Šojićevom kraju.

Smrt poslednjeg narodnog heroja u Hrvatskoj ignorisana je sa ciljem da se slučajno, u ovim burnim danima – obeleženim novim talasom antisrpskog divljanja širom mile domovine – ne otvori pitanje suštine antifašističkog pokreta u Hrvatskoj. Od dana uspostave nezavisnosti, početkom devedesetih, u Hrvatskoj je srušeno više od tri hiljade spomenika i spomen-obeležja koja su podsećala na Drugi svetski rat.

Prema prošlogodišnjem popisu stanovništva (ne računajući južnu srpsku pokrajinu, Kosovo i Metohiju) u Srbiji živi skoro dvadeset odsto pripadnika drugih naroda i nacionalnih zajednica.

Predaju li Srbi zauvek Kosovo i Metohiju drugoj novostvorenoj albanskoj državi, ako izađu na nedeljne izbore? Ako ne izađu, zadržavaju li šansu da jednom, u bliskoj ili dalekoj budućnosti, vrate nacionalnu kolevku?

Turska prolazi kroz virove savremenog i tradicionalnog, okreće se tehnološkim progresima, ali još više vremenima kada je sablja Osmanlija vitlala Balkanom, sve gore do zidina Beča

Otkud čuđenje, a ima ga, nad činjenicom da je autorska predstava Olivera Frljića, “Zoran Đinđić”, u izvođenju Ateljea 212, na upravo održanom Beogradskom internacionalnom teatarskom festivalu (BITEF) nagrađena Gran-prijem, koji nosi ime velike Mire Trailović. Zar je bilo onih koji su očekivali nešto drugo?

Danima traje antisrpsko orgijanje po Vukovaru, sa refleksijama u Dubrovniku, Splitu, Zadru. Povod je ćirilica. Natpisi na ćirilici, kažu organizatori protesta, neće u Vukovar dok je njih živih.

Kao što zna da su njegovi Izetbegovići nekada bili Biogradlije, da su sredinom 19. veka došli iz Beograda i da se njegov otac, Alija, jedno vreme izjašnjavao kao Srbin. Lep predložak za priču o izdaji.