Pročitaj mi članak
Пре неколико дана сахрањен је Благоје Кошанин. Огромној већини ово име ништа не значи, упркос истини да им је он улепшавао свадбе, рођендане, славе… Веселили смо се уз његове песме, волели, растајали се, плакали, а нисмо знали да их је он написао.
Кад се потроше сви шлагери, сентиши, лагане ствари, кад вино знатно подигне свој удео у крви, онда, знате и сами, где год да се налазимо, крене двојка, ћирилица, народњаци, зовите то како хоћете, од Тозовца и Лепе, преко Томе, Цунета, Мирослава, Силване, до Билкића, Хариса, Маринка…
Уз хармонику и виолину. У таквим околностима, правило је, сви знају ко пева коју песму, али нико не зна оно важније, неупоредиво важније, ко је песму написао, компоновао, урадио аранжман.
Није ово прича о народној музици, музика је само повод да се проговори, вредело или не, о потпуно срушеном систему вредности у српском друштву. Пре неколико дана у Газиводама, код Зубиног Потока – доле на северу Косова и Метохије, старе српске земље коју Албанци књиже у тефтере своје друге самопрокламоване националне државе – сахрањен је Благоје Кошанин. Огромној већини ово име ништа не значи, упркос истини да им је он, покојни Благоје, улепшавао свадбе, рођендане, славе… Веселили смо се уз његове песме, волели, растајали се, плакали, а нисмо знали да их је он написао. Нисмо знали да постоји.
Ко још није слушао, певао, таман да нема слуха, песме: „Одлази, одлази“, познату и као „Јесен је тужна у моме крају“, „Кафана је моја истина“ (Тома Здравковић); „Без љубави све је пусто“ (Неђо Билкић); „Са тугом пролазе дани“ (Беба Селимовић); „Дуго те дуго очекујем“ (Нада Обрић); „Без тебе је горко вино“ (Душко Кулиш); „Оставите тугу моју“ (Силвана Арменулић); „Све је варка, само пусти снови“ (Неџад Салковић)…
Има још једна Кошанинова која ће трајати вечно. Песму „Цветови бели, цветови плави“, написану у валцеру, са „француским“ аранжманом, отпевала је Зорица Брунцлик, давно, тада је била девојка. Та се не пева по кафанама, није ни за весеља, али кад човек остане сам и пусти ову песму, могу да страдају вене, у бољем случају чаше од кристала.
Разумљиво је кад обичан свет не зна за Благоја Кошанина, али кад за то име, по сопственом признању, никада нису чула ова деца која су преко фирме Саша-Брена постала некакве звезде, онда долазимо до средишта једног од највећих проблема српског друштва – система вредности. Тога код Срба одавно нема.
Да је другачије не би се „књиге“ доконих новинарки, пропалих глумица, неуспешних и неостварених жена, продавале као некакво женско писмо у десетинама хиљада примерака; не би најгледанији телевизијски програм било истурено одељење „Лазе Лазаревића“ звано „Фарма“; не би у овом друштву хронични алкохоличари померене памети или потпуно неталентовани писци у сталном покушају имали статус интелектуалних и литерарних величина, значајан углед хумористи чијим се досеткама нико не смеје.
Прошле године ову трагичну ситуацију у српској култури и друштву, ненамерно али савршено, дефинисала је једна снајка – тврди за себе да је певачица – изјавом да ће за свој следећи албум све песме написати сама. Ти то никад ниси радила, ниси талентована – рекли су јој. Тачно, а где ви у свему овоме што се данас пише и компонује видите таленат – одговорила је.
Србији одавно нису потребни талентовани људи. Питање је да ли смо још уопште способни да их препознамо. А ако се то и догоди, готово никад не пропустимо шансу да такве брзо потопимо у нашу просечност и сивило.
Кошанин је пре неки дан затворио свој животни круг; из родних Газивода отишао је у Призрен, па у Сарајево, тамо живео деценијама и предавао музичко, гостовао као уредник издавачких кућа у Загребу, Београду, Александровцу, након рата исти посао радио у Приштини, а онда се над Србијом појавио „Милосрди анђео“. Они који су познавали Благоја кажу да је иза себе оставио велики број компонованих али никад јавно изведених песама. Тако ће и остати. Нама, оваквима какви смо, то не треба.
(Вечерње новости)
