Podešavanja / Settings

Dakle, te 1995. godine — što vojnim akcijama, što potpisivanjima mirovnih sporazuma — prekinut je rat na prostoru bivše Jugoslavije. NATO agresija je bila četiri godine docnije, pa nije mogla, kako ti reče, zaustaviti „godine nasilja“.

Bitna razlika od nekadašnje antibirokratske revolucije jeste što sad glavna matrica okuplja nije nacionalna, ma koliko propaganda režima želela da je takvom prikaže, već su socijalne teme glavna tačka nezadovoljstva.

Šta se krije iza sukoba Hrvatske i Srbije? Šta su američki pi ar stručnjaci savetovali Zoranu Milanoviću? I šta sve to zajedno govori o delu hrvatskog društva?

Izvesna vrsta pizme stanovnika Srbije prema novopridošlima, bilo prema onima iz pokrajina ili nekadašnjih republika, bilo stanovnika glavnog grada prema ljudima iz provincije — postojala je i postoji.

Ona priča, agituje i iznosi stavove koji se mogu sažeti u jedno: Srbija je kriva što je živa. Da smo zlonamerni, pomislili bismo da joj je to zadatak.

Naslov ovog teksta bio je (pre)čest natpis na srpskim kućama posle pada Republike Srpske Krajine u vojnoj akciji „Oluja“, hrvatskih bojovnika potpomognutih američkim generalima, uz namigivanje tadašnjeg zvaničnog Beograda i žmurenje širom otvorenih očiju (da, moguće je; najmanje 250.000 duša će vam to potvrditi) zapadnog dela međunarodne zajednice.

Podela o ključnim pitanjima nema, a pojedine razmirice deo su vekovnog života Crkve i ne utiču na njenu misiju i poruku. Posle razrešenja vladika ne može se reći da SPC odobrava lopovluk, blud… Već da postoji novi trend i da sa mlađim episkopima dolazi do očiglednih promena.

Makedonija je država koja ima četiri suseda. I sva četiri joj nešto osporavaju. Grčka ime, Albanija teritoriju, Bugarska jezik, a Srbija crkvu.

Većina evropskih zvaničnika, kao po pravilu, kad govori o Srbiji i reformama koje njene vlade sprovode ili bi trebalo da sprovedu, govori o Kosovu. Da li su onda reforme priznanje Kosova? Ako jesu, zašto to Srbiji i njenim zvaničnicima niko jasno ne kaže, već koristi eufemizme?