Када је 21. децембра 2012. године боливијски председник Ево Моралес одржао свој историјски говор на Острву сунца, на језеру Титикака, он се тада оштро  обрушио на светску монетарну политику, одрживи развој и еколошки приступ, који су по његовом мишљењу „једнако зелен као што је зелен долар“.

Он је оптужио владајућу светску олигархију да је народе света приморала да се суоче са новим таласом суштинске кризе капитализма у којој његови идеолози заговарају приватизацију природе кроз, како они то зову, „зелену економију“, што је у ствари „зелени или еколошки капитализам“. За боливијског председника нема двојбе да су „тржишна економија, либерализам и приватизација одувек узроковали немаштину, глад, искљученост и маргинализацију“.

За њега је „зелена економија само нови облик колонијализма који уништава природу и народе“, што је отворено рекао и на самиту групе Г20 у Рио де Жанеиру у јулу 2012. године, као и прошле године, када је Боливија председавала групом Г77 + Кина, коју чине 133 земље јужне хемисфере.

Моралес је прошле године искористио свој положај како би поставио питање климатских промена, одрживог развоја и „како живети добро у складу с Мајком Земљом“. У уводном говору на самиту Г77 у Санта Крузу, средином маја 2014. је за климатску кризу директно оптужио „анархију капиталистичке производње.“

Конференција је усвојила „Анти-империјалистички политички рад“ (Anti-Imperialist Political Thesis) с циљем „отварања пута“ ка социјалистичком свету. У документу се наводи како смо суочени са глобалном структурном кризом која утиче на све аспекте природе и људског живота и у фази смо капитализма у којој се све претвара у робу, укључујући и сам живот и заједничка добра.

Заједничком изјавом се одбацује концепт „зелене економије“ која није ништа друго него „капиталистичка приватизације природе“. То се огледа кроз растућу конкуренцију за контролу над оскудним природним ресурсима, посебно над онима који су кључни за покретање капиталистичке ратне машинерије.

Изјавом се наводи „како треба подржати локалне покрете отпора у борби против капиталистичког система, али је потребно створити и глобални, уједињени фронт који би могао представљати алтернативу капитализму“.

„Темељно протурјечје капитализма је противречност између друштвеног карактера производње и капиталистичког облика власништва над средствима за производњу и присвајање њених резултата. Алтернативни пројекат који ће се моћи суочити с кризом капитализма може доћи само од народних сектора и организованог рада“, рекао је тада боливијски председник Ево Моралес, чиме су се сложили сви учесници самита у Санта Крузу, преноси портал Green Left.

Овде треба направити једну кратку дигресију и рећи како је „зелена економија“ једна од табу тема око које међу такозваним „прогресивним круговима“ нема двојбе, а свака критика ће бити „дочекана на нож“. Једнако тако се и покушај конструктивне критике родне идеологије проглашава „фашизмом“ и „хомофобијом“, без обзира с које стране долазила, а затварају се очи пред чињеницом, као што је то предивно описао италијански новинар Диего Фусаро, да је реч о свесној спровођењу антрополошких промена од стране либералних и либертаријанских кругова које ће човечанство преобразити у крдо анонимних нових робова у глобализованом свету и сви ћемо бити прозрачна створења, потрошачи, асексуални, индивидуалисти, такмичарски настројени, аполитични, атеисти, номади и драматично усамљени.

Специјализовани портал Oil Price доноси чланак „Неугодне истине о зеленој револуцији“ и критикује ову међу еколозима врло популарну, често праћену најбољим намерама, теорију о могућем „будућем просперитету и чистом окружењу“.

„Зелена енергија – то је будућност“ или „Зелена енергија ће створити десетине хиљада нових радних места!“ Такве изјаве заговорници „зелене енергије“ понављају као мантру у последње време, упркос чињеници да се емисија штетних материја у атмосферу у последњих неколико година знатно смањила делом и због повећане употребе природног гаса, пише стручњак Michael McDonald.

Ниво емисије штетних материја као последица сагоревања фосилних горива до сада 10% мања него пре десет година, наводи једна од америчких Агенција за заштиту животне средине.

Ако узмемо у обзир и оштар пад цена нафте у протеклих осам месеци, „зелена енергија“ изгледа сада изгледа мање атрактивно и нужна у смислу екологије.

Сада заговорници „зелене енергије“ мењају реторику, која је пре била фокусирана на питања запошљавања и стварање нових радних места.

Недавно су научници и еколози дошли до закључка да ће се до 2020. године створи око милион нових радних места у области „зелене енергије“, само ако Сједињене Државе, ЕУ и Кина истрају у настојању да остваре своје циљеве у области заштите животне средине.

Ова прогноза важи само за оне земље које да би могле из енергетског сектора избацити традиционална фосилна горива и прећи на обновљиве изворе енергије.

До 2050. године би „зелена енергија“, ако се све врсте традиционалних фосилних горива замене обновљивим изворима. створила око 3 милиона нових радних места.

Те прогнозе звуче импресивно, али је ли баш тако? Да би све то остварили, морате престати користити традиционална фосилна горива, а тиме и угасити сва радна места која зависе о том сектору.

Па колико ће онда радних места нестати у тренутку када превлада та „зелена енергија“?

На ово је питање врло тешко одговорити, поготово с обзиром на чињеницу да научници који се баве екологијом говоре о активностима које би се требале провести у три различита подручја света, а Кина и земље Европске уније немају такве детаљне статистике о запошљавању, како што имају у Сједињеним Америчким Државама.

Но, ако се узму подаци за САД, тамо постоје стотине хиљада људи који раде у нафтном и гасном сектору, који су постали главни покретач привредног раста након Велике рецесије.

Само на основу тих података, узму ли се у обзир привреде Сједињених Држава, ЕУ и Кине, ако се узме у обзир да на америчким бушотинама ради 200 000 људи, онда би у целом свету око 500 хиљада људи радило у производњи само у нафтном и гасном сектору, док недостају подаци за угаљ и све друге аспекте који се односе на коришћење традиционалних извора енергије, преноси портал Oil Price.

Иако се воде дебате о тачном броју радних места, често се спомиње бројка да је у Америци укупно 10 милиона радних места повезаних са енергетским сектором. Бројка коју чине и запослени повезани с коришћењем осталих традиционалних извора енергије, свом пропратном индустријом и другим активностима.

Еколози оспоравају ту бројку, али се чак и они слажу да је број радних места најмање 2 милиона.

Дакле, што све ово значи за амерички енергетски сектор и запошљавање у будућности? Јасно је да ће у овим околностима „зелена енергија“ вероватно довести до губитка радних места, а никако неће повећати запосленост.

Чак и ако као основу узмемо податке које наводе еколози, а то је укупно 2 милиона радних места у нафтној индустрији, заменом све фосилних горива обновљивим изворима у будућности значи да ће се изгубити најмање 5 милиона радних места. Та ће места нестати као резултат такозване „зелене револуције“.

Чак и ако се створи милион или три милиона радних места, изгубиће се најмање 5 милиона, а мало је вероватно да ће таква сулуда одлука добити масовну подршку међу становништвом.

Ипак, треба имати на уму да је стварање 1-3.000.000 радних места прилично оптимистична процена и сличне се прогнозе никада нису обистиниле у прошлости.

Тешко да ће губитак стотина хиљада радних места добити јавну подршку. Пре би се могло рећи да ће такве промене довести до немира и револуционарног расположења у већини нестабилних делова света. Постоји пуно земаља у свету чија привреде увелико зависе о извозу нафте и гаса.

Иронија је у томе да би, ако се буде веровало једном дијелу научних кругова, резултат „зелене револуције“ могао бити низ правих револуција у разним деловима света, а зна се да ниједна права револуција у историји није била „гала вечера“, него су све биле крваве и насилне.

Ову критику, иако су наводи вероватно тачни, треба узети с резервом само зато што није добронамерна, јер долази од стране оних који на глобалном нивоу већ јесу или намеравају приватизовати и енергетски сектор који се ослања и на традиционалне изворе, али једнако тако и „зелену економију „која је уз енормно високе цене нафте и гаса могла обезбеђивати већи профит. Сада више не.

Управо стога вреди подсетити на говор боливијског председника из 2012., који исто тако, али из другог угла, осуђује зелени колонијализам, док ће се банкари и предузетници већ некако договорити око начина производње потребне енергије који ће им обезбедити профит.

Историјски говор боливијског председника Ева Моралеса с Острва Сунца 21. 12. 2012.

С Острва сунца, на нашем светом језеру Титикака, поручујемо како смо се окупили, не да чекамо крај света, већ како би дочекали нову зору која ће дати наду људима. (…) На овом острву је започело време и историја синова сунца, али је онда са доласком страних освајача пао мрак. (…) Данас, са овог острва, родног места Тахуантинсуие (царства Инка), можемо прогласити крај мрачног доба и почетак не-времена – „пачакути“, периода светлости у којем се, према легенди с Анда, улази у доба препорода и обнављања свемирске хармоније.

Време је да се народи у свету, друштвени покрети и сви маргинализовани, дискриминисани и понижени уједине, организују, покрену и постану свесни како је дошло „пачакути“ доба. Свет потреса дубока криза глобалних размера. (…) Ово је доба капитализма и необузданог конзумеризма. Добу у којем човек мисли како је он сам бољи од Мајке Земље и како она може бити предмет његове доминације и похлепе дошао је крај.

На једној страни имамо капитализам, свеопшту приватизацију, робу, нерационално искоришћавање и уништавање природних ресурса, те појачану заштиту приватних компанија и профита. С друге стране се све више и више докидају социјална права, уништава јавно здравство и образовање, те крше људска права. Данас компаније и људи у развијеним земљама пролазе кроз драматичну кризу капитализма, а која је последица тржишног насиља. Капиталистичке владе мисле како је спашавати банке важније од спасавања народа. (…) У капиталистичком систему банке имају повлашћен статус и третирају се као „грађани првог реда“. Постале су важније и од живота самог. У тој дивљој џунгли, народи, жене и мушкарци, нису браћа и сестре. Нису ни грађани. Они су само лоши дужници и потрошачи. (…)

Сведоци смо „зелене владавине“. Монетарна политика, одрживи развој и еколошки приступ су зелени као долар. Суочени смо са новим таласом суштинске кризе капитализма у којој његови идеолози заговарају приватизацију природе кроз, како они то називају, „зелену економију“ или „зелени (еколошки) капитализам“. Међутим, истина је да су тржишна економија, либерализам и приватизација увек узроковали немаштину, глад, искљученост и маргинализацију.

Данас је 21. п12. (2012. године оп.а.), први дан „пачакути“ доба. (…) Будимо сведоци краја ере насиља над људима и природом и нека нас овај дан одведе у ново доба, у којем ће људи и Мајка Природа бити једно. У којем ће сви људи света живети у хармонији са свемиром … Ми смо „дугини ратници“, ратници доброг живљења, побуњеници у свету. На десет начина се можемо супротставити капитализму и започети градити културу живота:

– Изнова изградити демократију и дати власт сиромашнима, а политику присилити да служи народу.

– Повећати социјална и људска права и престати комерцијализовати људске потребе.

– Деколонизирати наше народе и културе и изградити „социјализам заједништва и доброг живљења ((buen vivir)“.

– Водити искрену политику заштите животне средине и устати против колонијалне „зелене привреде“.

– Успоставити суверенитет над природним ресурсима, што је основни предуслов за отпор неоколонијалној доминацији и за развој свих народа.

– Успоставити независност у исхрани и поштовати неотуђиво људско право на храну.

– Створити савез народа југа који ће се супротставити интервенционизму, неолиберализму и колонијализму.

– Знање и технологија морају бити доступни свима.

– Изградити светску институционалну заједницу народа.

– Привредни развој не би смео имати за циљ акомулацију капитала и профита, него мора бити целовит и учинити да људи живе у срећи и складу са Мајком Земљом.

Ово је 10 најважнијих ставки из Моралесовог „Манифеста са Острва сунца“.

„Ово ново доба је доба којег ће обележити моћ рада, солидарности свих народа, заједништва свих живих бића с Мајком Земљом и у којем ћемо сви радити на изградњи“ социјализма доброг живљења“. Наша визија социјализма заснива се на правима човека, а не на законитостима тржишта. Наш „социјализам доброг живљења“ би требао да испуни људе и задовољити њихову потребу за срећом“, стоји у Моралесов „Манифесту“којег многи називају историјским.

Позив боливијског председника на суживот са природом и његове истрајне критике „зелене економије“, којој је крајњи циљ приватизовати и напросто преотети енергетски сектор сувереним народима и државама и као таква само један од облика колонијализма, не треба поистоветити са критиком исте која долази од стране глобалне капиталиситичке олигархије, која то чини само због актуелних цена нафте и гаса, због чега им је тренутно уноснија енергија из традиционалних извора, док она „зелена“ у овом тренутку није нимало популарна.

Извор: altermainstreaminfo.com – Н. Бабић

Oznake: Bolivija, Eva Morales, zelena ekonomija, zelena energija, Moralesov manifest, N. Babić