Пише: Константин ЗАТУЛИН, директор Института за земље ЗНД

ДОК је жена Лава Ландауа ридала када би сазнала за нову у низу превара свог мужа, кажу да се познати геније веома нервирао и прелазио у контранапад: „Волиш ли ти мене? Волиш! Желиш ли да мени буде добро? Желиш! Па, ето, мени је добро, шта ти још треба?“.

Једноставно и узвишено, као и све што је генијално.

Отприлике тако, господин Мило Ђукановић, незамењиви господар Црне Горе, објаснио је прошле недеље поверљивом руском новинару како Русија треба да се односи према чланству Црне Горе у NATO-у: „Црна Гора следи правилан курс… А ако Црна Гора иде правим путем, то је добро и за њене пријатеље, дакле и за Русију“.

Заиста је тешко негирати да су Руси, Срби и Црногорци – не само у сродству по језику и крви, него и пријатељи током најмање 300 година историје, што се свакако ретко дешава чак и међу родбином. „Нас и Руса 200 милиона“ – стара је црногорска пословична изрека којој су у новије време додали завршетак: „А без Руса – пола камиона“.

Император Александар III, који се прославио тврдњом да у читавом свету Русија има два савезника – своју армију и морнарицу, сматрао је књаза православне Црне Горе за „јединог искреног и верног пријатеља Русије“.

Ми никада нисмо ратовали и били претња једни другима – и свакако не зато што никада нисмо били суседи. Није нам то сметало да се увек боримо на истој страни – и у XVIII, и у XIX, и у XX веку.

Било је и необичних прича. Тек 2006. независна Црна Гора коначно је потписала мировни споразум са Јапаном: она је једина у свету, одмах после Русије, објавила рат Јапану 1904. и тако заборавила да из њега изађе.

А 2014., у јеку антируске хистерије у Европи, наш историјски савезник и пријатељ, после армије и морнарице трећи по реду, Црна Гора, придружује се санкцијама Европске уније против Русије, а почетком децембра ове године добија позив из Брисела да постане 29. члан NATO-а. То се дешава у светлу антивладиних протеста без преседана за малу Црну Гору, које актуелни премијер Мило Ђукановић квалификује као „роварење Русије“.

„Quo vadis?“ „Камо идеш?“, „Куда идеш?“ – време је да се питају Црногорци и Црна Гора, као што је питао апостол Петар Спаситеља на Апијевом путу.

„Правим путем“ – одговара Ђукановић у свом интервјуу „Комерсанту“ 15. децембра, а амерички новинар Мајкл Бом, звезда разних ток-шоу емисија на руској телевизији, у чланку „Нема шта да се пребацује NATO-у“ на страницама „МК“ и као доказ наводи читав низ неоспорних аргумената.

Ђукановић: „Нема логичнијег избора за тако малу балканску земљу као што је Црна Гора која је практично окружена чланицама алијансе“; „то је најефикаснији и најрационалнији начин да осигура безбедност“; „брз прилив инвестиција после уласка… ми смо земља туризма, за нас стабилност има посебан значај“; „не треба губити из вида… регионални и глобални аспект чланства Црне Горе у NATO-у“.

Бом: „Само један аспект опште тежње Црне Горе да се интегрише са европским институцијама“, „да подигне ниво њених војних и демократских институција до европских стандарда… јачање владавине закона, увођење система контроле и равнотеже, смањивање нивоа корупције и организованог криминала“; „заштита од читавог низа претњи, укључујући и светски тероризам“.

Изгледа да нисам ништа превидео, сем, можда, оно што се подразумева: број присталица NATO-а у Црној Гори расте као квасац и већ обухвата већину становништва.

А све то је, у већој или мањој мери, измишљотина. „Логичан избор“ данашњег руководства Црне Горе „окружене чланицама алијансе“ потпуно је у нескладу са историјским избором његових предака који су се у окружењу Отоманске империје са њом пожртвовано борили (или ћемо морати да дођемо до непристрасног закључка да је у наше време опасност од мирног суседства са „демократским“ NATO-ом много већа од сталног покоља од стране турских јаничара у Средњем веку).

После свега што се дешавало и дешава у Европи, Северној Африци и на Блиском Истоку, тешко је тврдити да Северноатлантска алијанса са собом доноси заштиту од тероризма, а не његов вирус на ђоновима својих ципела: на крају, ма колико да их је мало, Црногорцима ће дати срећну могућност да мало ратују у другим земљама за туђе циљеве, као и да – али линијом Европске уније – прихвате и опреме на својој земљи n-ти број блискоисточних истоверника, својих суседа из Албаније.

Међутим, чак ни то није главно.

Ако се пажљивије погледа, и голим оком се примети несагласност дескрипције слика које дају Ђукановић и Бом. Ради се о правим мотивацијама уласка – барем од стране кандидата.

Мајкл Бом

Мајкл Бом, наравно, није експерт за Црну Гору. Усуђујем се да претпоставим да за њега као пропагатора одлука црногорских власти у корист NATO-а не представља више од једне епизоде у бескрајном спору са истрајном Русијом о предностима западне „меке силе“. И приповеда нам о „увођењу контроле и равнотеже“, „смањењу корупције и организованог криминала“ итд.

Мило Ђукановић није наиван. Са својих 29 година, 1991. постао је најмлађи председник владе у Европи и од тада се није удаљавао од власти, преокрећући је према себи – или као председник, или као министар одбране, или као премијер.

Какве „контроле и равнотеже“? Ђукановић жели још новца („брз прилив инвестиција“) и са доласком NATO-а повезује „стабилност“ која за њега има „посебан значај“. Мислим да је у Црној Гори и деци јасно какву стабилност постиже човек који је са влашћу срастао као са кожом.

Протести против NATO-а у Црној Гори ове јесени и зиме били су, у ствари, део нагомиланог незадовољства народа због клике Мила Ђукановића.

Захваљујући Ђукановићу током 1990-их година Црна Гора је постала центар криминалног бизниса од више милијарди, који је повезан са кријумчарењем цигарета. Две главне луке сваке недеље су преусмеравале тоне цигарета у руке италијанске мафије – у град Бари. Државни тужилац Ђузепе Шелзи подигао је званичну оптужбу против Мила Ђукановића на 409 страница. Новинари из Црне Горе и Хрватске, који су открили учешће црногорске врхушке у криминалу, убијени су.

Тада су правосудни органи Европске уније тражили Ђукановића, али, спасле су га САД.

Како потврђују материјали, из Вашингтона су у Рим стизале депеше које су захтевале да Италијани оставе Ђукановића на миру: он је био потребан за борбу са Слободаном Милошевићем у Југославији, јер је лидер Црне Горе чинио све да пресече везе са Србијом и Србима.

У време Ђукановића Црногорце су прогласили за потпуно посебан, Србима туђ народ, отворили границе за пресељавање у Црну Гору Албанаца непријатељски настројених према Србима, прогласили црногорски дијалекат српског језика за аутономни – државни језик по Уставу, почели да прелазе са ћирилице на латиницу и на раскол са Српском православном црквом.

Потпуно као у Украјини.

Када је лопов и шверцер интерпелирао за NATO, италијански тужилац је склоњен, а предмет затворен.

Постало је уобичајено да се каже да народ заслужује ону власт која њиме управља. То је постала свакодневица. И ја сам више пута цитирао те речи када се радило о Украјини, Грузији, Бугарској и самој Русији. Случај Црне Горе узимам као изузетак – Црногорци нису заслужили такву битангу као што је Мило Ђукановић.

То је народ који се вековима одупирао угњетавању и једини на Балкану одбранио себе и своје планине од отоманске Турске, сматрао за страшљиве мушкарце ако су доживели 30 година и до тада нису погинули у херојској борби са Турцима.

Лењивци у животу и хероји у боју – зар је морало тако да се деси да њиховом земљом сада манипулише лик из филма о мафији, који је имао све шансе да доспе у затвор на другој обали Јадрана?

Сироти Мајкл Бом о томе ништа не зна, иначе, не би свакако веровао фалсификованим анкетама које по наруџбини приказују да је „већина Црногораца за NATO“ и први би тражио спровођење референдума да не компромитује, да тако кажем, високе „европске стандарде“.

Мислим да бисмо заједно могли да убедимо да подржи ову иницијативу Генадија Сисојева, новинара „Комерсанта“, који константо интервјуише Ђукановића и дуги низ година служи верно и поштено његовим интересима – кад треба опева борбу хероја са Србијом, даје шарм укључивању у NATO, објашњава зашто је руководство Црне Горе избегло да учествује на Паради Победе у Москви, чак и како је имала среће руска репрезентација и голман Акинфејев кад су га на утакмици са Црном Гором ударили у главу запаљеном бакљом.

Ипак, то би већ била права фантастика.

fakti

Ознаке: Мило Ђукановић, патња, Црна Гора