Је ли могуће да Европска унија заврши као бивша Југославија? То је питање недавно поставио Gabriele Bonfiglio, политолог и аутор студије са Универзитета у Палерму о будућности континента у поређењу са збивањима на Западном Балкану ’90 -их година прошлог века.

Свако ко има било какве везе са геополитиком зна да се одређене прогнозе, наизглед апсурдне, на крају могу обистинити. Стога је боље да демонтирају старе табуе, него, скривајући истину, поткрепљује увереност да се крхка Европска унија заснива на заједничким вредностима које су призната од стране њених грађана. Потребно је поставити питања, која неће добити унапред осмишљење одговоре и покушати појаснити што Европску унију држи на окупу, те како ту заједницу виде европски грађани? Свака политичка реалност која жели да опстане мора бити вођена одређеним основним принципима која ће као своја препознати грађани .

Већ 2000. године су нове европске институције „од половине грађана ЕУ препознате као опасне, отуђене и неефикасне“. То је уједно било упозорење да је највероватнији сценарио колапс легитимитета те дисфункционалне творевине, будући да је Европска унија – заједница нимало компактних држава које веже само заједничко тржиште и валута – одавно премашен концепт, једнако као и идеја да мноштво националних држава може чинити федералну супер-државу.

„Геополитичка превирања увек резултирају променама, често насилним, готово увек на штету обичних људи“, пише у Бонфиљио за часопис Eurasia.

Историја нас учи да Европа никада није била уједињена, а када се то покушало спровести силом, резултати су увек били катастрофални. Европа је слаба, нема чак ни заједнички језик, а интереси европских институција никако нису и национални интереси европских народа.

Већ 1991. је било је јасно да је од 1957. године само Немачка профитирала од отварања европских тржишта. Боље речено, када год се радило о извозу, то је увек била немачка роба, пре свега прехрамбени производи који су због конкурентнијих цена преплавили европска тржишта. То је било могуће захваљујући политици „строге интернализације“ коју су у последњих неколико деценија проводили велики немачки индустријалци, све с циљем да се смање трошкови рада радника у Немачкој.

Двострука криза која данас тресе Европску унију – економска и идеолошка – под знак сумње ставља механизме управљања владајуће олигархије у Бриселу.

Криза у ЕУ На неки начин подсећа на ону која је бившу Југославију погодила након Титове смрти. Међутим, многи се сећају да је мало ко 1980. предвиђао да ће се Југославија експлодирати као буре барута, једнако као што данас не постоји ниједан европски званичник који је спреман признати да би ситуација у Европи могла измаћи контроли.

Ипак, све самосталнији лидери Брисела, самозадовољни што су сами себи доделили Нобелову награду за мир, не схватају да су створили готово идентичне услове за потенцијалне сукобе између европских држава. Балкански ратови ’90-их, као и балкански ратови који су претходили избијању Првог светског рата, симптоматичан су феномен на којег се због његовог деструктивног потенцијала мора упозорити на време.

Постоје многе сличности између распада Југославије и кризе еврозоне, у првом реду. Но, но колапсом језгра ЕУ, коју чине земље са заједничком валутом, остатак од чланица би по простим законима физике напросто „отпао“ од пропале заједнице. Европска унија се мора присетити југославенске лекције и научити не веровати наизглед незаинтересираној помоћи Американаца, те схватити да се реторика људских права често користи у правдању провођења политике силе и да је треба из тог разлога неутралисати.

Југословенска трагедија показује тамнију страну геополитике и открива да оно што се једном догодило на Балкану једног дана може погодити и Европску унију, посебно ако се не предузму одговарајуће мере предострожности. Амерички цинизам је био тај који је у бившој Југославији ’90 их благословио одреде смрти и уништио стотине хиљада живота; и зашто сутра исто не би учинио иу Европској унији?

„Наши“ историчари ће тврдити „како то није истина и да се Југославија распала због вековне мржње која је преживела чак чврсту владавину Комунистичке партије, те да је нестала је у крвавим ратовима након пада Берлинског зида, када су се урушавала вишенационална царства“. С друге стране, исти ти историчари добро знају за смерницу Вашингтона Међународном монетарном фонду из ’80 -их да ускрати даљу помоћ СФРЈ и постави низ услова који су разорили привреду, и да је ЦИА сву финансијску и логистичку подршку пружила националистичким странкама у свим републикама и покрајинама бивше државе. Дакле, причати да се у бившој Југославији након слабљења режима догодио „национални препород“ који је изнедрио „аутохтоне националне револуције“ не само да је лаж, него су такве тврдње увреда здравом разуму.

Враћајући се актуелној кризи у Европи, приметна је идентична динамика као у Југославији након Титове смрти. Југославија се тада суочила са кризом, инострани дуг је експлодирао и 1989. године достигао ниво од 20 милијарди долара, што је резултирало хипер-инфлацијом и падом вредности динара.

Дошло је до осетног смањења животног стандарда грађана, што је узроковало раст антагонизма између најбогатијих и најсиромашнијих, тј. Словеније, Хрватске и северног дела Србије (Војводина) који су хтели „чисте рачуне“ са Косовом и Метохијом, Македонијом и Босном и Херцеговином. Наиме, расло је незадовољство због издвајања за те две републике и једну аутономну покрајину која су најбогатије републике давале у оквиру „помоћи за неразвијена подручја“. На крају су се и „богати“ и „сиромашни“ – свако на свој начин – осећали снажно кажњенима од стране централне државе.

Упоредо са потешкоћама око иностраних кредита, инфлације, пада стандарда и ситуације у којој свако за властите недаће кривца види у другоме, долијевао се бензин на ватру екстремним национализмом, али национализма који није дошао ниоткуда, него је већ 1981. године узроковао паклену ланчану реакцију. Када је дошло до отцепљења Словеније, ојачале су и друге центрифуглане силе, често потицане из иностранства, а све је завршило у крвавом сукобу свих против свих, а да победнике на крају треба тражити међу малобројном елитом и центрима моћи који су се службено „згражали“ и тражили „мирно решење“, а с друге чинили све да југославенској федерацији за разлаз остане само ратна опција.

Сличности са данашњом Европом су огромне. Посебно треба нагласити да је у потпуности нестао идеолошки „лепак“ међу земљама – некада је то у Југославији био комунизам, ау Европској унији је нестало „европејство“. У оба случаја се бележи експлозија незапослености и масовно исељавање, док су мере „затварања иностраног дуга“ и у случају Југославије  иу случају европских земаља проведене на штету социјалне државе. ММФ користи исти рецепт и у нас ’80 -их и данас у Европској унији, а то су структурне реформе, докидање социјалне државе, либерализација тржишта и приватизација целокупног привреде.

У нас је незадовољство република с федерацијом расло из дана у дан, а доласком 90-их се с једне стране урушило поверење у југословенски социјализам, док су националистичке снаге постале главне политичке странке, а оно што је уследило је добро познато. Исто тако је познато да Запад у бившој Југославији није одиграо улогу „бранитеља мира под сваку цену“, него се чак активно укључио у сукоб, а сличности са актуелном ситуацијом у Европи су фасцинантне.

Узмимо, на пример, готово непремостиви јаз у ставовима Немачке и Грчке и би ли Берлин био у стању да прихвати чињеницу да Грчка крене путем независности и до које мере би такав процес могао протећи у миру, односно без рата? Осим Грчке су ту и Кипар, Португалија, Шпанија, па сепаратистички покрети унутар самих земаља чланица ЕУ, који спадају у групу „сиромашних“ незадовољника.

Међутим, једнако као у Југославији ’80 -их и почетком ’90 -их, незадовољне су и „богате“ чланице, као на пример Велика Британија, па чак и Немачка бележи јак пораст евро-скептицизма, што је еуфемизам за одбојност према све што представља централна власт ЕУ у Бриселу. Дакле, није нужно да центрифугалним силама замах да једна од „сиромашних“ чланица. Наиме, као у случају Југославије где је заједницу прва напустила најбогатија Словенија, у ЕУ могла то могла бити Велика Британија и тако покренути неповратни процес распада. Гледамо ли актуелно поверење европских грађана у институције Европске уније, такав сценарио је више него могућ (The continent-wide rise of Euroscepticism)

Балкански случај представља пример немоћи Европске уније и доказује да је наводна способност бирократа из Брисела да управља конфликтима само привид. Осим тога, постаје све јасније да мултинационалне творевине у оваквим околностима тешко могу живети у миру, пре свега зато што једна супер-сила као што су Сједињене Америчке Државе не чини ништа за добробит Европљана, него је европска протуречја увек користила за остваривање својих циљева.

Јасно је да су САД, користећи се сукобима на подручју бивше Југославије, током ’90-их ојачале свој геополитички утицај на Западном Балкану тако себи обезбедиле отворени пут ка Блиском истоку и Кавказу. Таквим развојем догађаја нису били одушевљени Немци, који вековима имају баш то као свој стратешки правац и да Берлин преко Балкана мора бити повезан са Блиским истоком, а у једном од старијих планова чак са Багдадом. С друге стране, ништа од свега што је Вашингтон чинио током своје „хуманитарне интервенције“ није користило европским народима, а још мање народима Западног Балкана.

Шта се бивше Југославије тиче, невероватно је како многи затварају очи пред чињеницом да Вашингтон током деценије Хладног рата није успео загосподарити Западним Балканом, а за постизање тог циља му је било довољно неколико „мањих регионалних ратова“ који су експлодирали након произведене експлозије спољног дуга (који је могао бити репрограмиран, али је то спречено), наметања структурних реформи, докидања социјалне државе и присилне приватизације. Све се догодило случајно? У то поверовати може само политички аналфабет.

Управо као у нас пре тридесетак година, данас у Европи имамо бројне земље с вештачки произведеним енормним дугом и намећу им се исте мере као бившој Југославији и Европа пролази кроз тешку кризу. Од идеолошког „лепка“ – наметнутог осећаја паневропског заједништва и европејства – није остало ништа. Након свега, зар још постоји неко ко гаји илузију да балкански ратови нису били опасан преседан који би могао довести до распада Европске уније?

Све што се дешава у Европи – пораст евроскептицизма на левици и десници – треба читати и у контексту агресије глобалне финансијске олигархије на чију су страну стали Европска централна банка и немачка влада. Од Мастрихта надаље, глобална финансијска империја је Европи одлучило укинути сва стечена радничка права, демократију (која се свела на избор безличних послушника), плате више нису загарантоване, а социјална издвајања су ствар прошлости.

Либерални фанатизам је искорјенио консензус на којем се темељио сам концепт Европске уније. Последице такве политике нису само преполовљене плате европских радника, уништавање школства и јавног здравства, укидање ограничења радног времена и општа несигурност, јер је бивша Југославија доказ да то може одвести чак иу рат.

Уколико у овим околностима у Европској унији превагну центрифугалне силе, „спољни фактори“ сигурно неће седети скрштених руку. Коначно, након „обављеног посла“ би ти „спољни фактори“ на развалинама Европске уније врло лако успоставили дуго жељену апсолутну хегемонију.

Истина, све наведено звучи као фанта-политика, али се још једном запитај те се ко је разуман 1980. године помислио да ће се Југославија распасти у крвавом рату. Ипак треба веровати да ће настати платформа која ће имати преко потребну прогресивну стратегију и мртвом „еувропејство“ удахнути искру живота, а Брисел очистити од неолибералних технократа и фанатика који нас све заједно воде у сигурну пропаст.

Укупни инострани дуг Југославије је био окидач за хиперинфлацију, пад стандарда, наметање структурних реформи и приватизације, докидања социјалне државе, све што Европа проживљава у протеклих неколико година, а незаустављви раст дуга у касније независним земљама бивше Југославије је доказ разорне политике ММФ-а и неолибералних фанатика.

Извор: altermainstreaminfo.com – Н.Бабић

Oznake: Jugoslavija, analiza, EU, N. Babić, raspad EU