(Н. Бабић)

Командант главног штаба америчке војске, генерал Мартин Демпси, свестан геополитичких стварности заговара нови приступ Вашингтона према Русији и Кини.

14 маја, на конференцији „Атлантског савета“ у Вашингтону, учествовао је командант главног штаба америчке војске, генерал Мартин Демпси, који је рекао „да његове трупе не желе да ратују против Русије и признаје да ће америчка војска оваквим концептом за десет година бити застарела“. Генерал Демпси стога следећих десет година намерава да искористи како америчка војска не би изгубила супериорност у односу на остатак света. Међутим, његова запажања говоре како нешто ипак није у реду и да постоји велики јаз између агресивне политике неоконзервативаца који Русију желе увући у рат у Украјини и реалне снаге америчких оружаних снага.

Познато је да генерал Мартин Демпсеи често није делио мишљење са јастребовима америчког Конгреса, а некада и са самим врховним командантом, председником Сједињених Америчких Држава Бараком Обамом. Иако је увек наглашавао „како је он војник и да ће да извршава заповести“, никада није пропустио прилику рећи што мисли о актуелним збивањима и јавно да износи процене америчких могућности директног уплитања у неко од кризних жаришта у свету. Његове квалификације никада нису изашле из оквира војничког дискурса и није се упуштао у политичку процену, можда из разлога што је свестан да би зашао на клизав терен на којем би морао да прећути улогу америчке владе у некој од кризних ситуација у свету.

Излагање генерала Демпсеиа је обухватило једну од кључних последица санкција наметнутих Русији од стране Сједињених Америчких Држава, а то су све чвршће везе Москве са Пекингом и Њу Делхија, које ће се без сумње искристалисати на сусрету са новим индијским премијером Нарендра Моди.

Направимо малу дигресију и рецимо како се у „збијање редова“ у Азији савршено уклапа и сусрет индијског премијера који је првог радног дана у премијерској палати примио пакистанског премјера Наваза Шарифа и авганистанског председника на изласку мандата Хамида Карзаија.

Шта се тиче Русије, због драматичном заоштравању односа са Западом уследило је њено окретање азијско – пацифичком региону. Председник Владимир Путин је одлучио да игра на карту енергената и јачања сарадње у свим секторима са партнерима од Блиског Истока, па до Централне Азије и Пацифика. Будући да Русија стотинама година има концепт одбране који се заснива на коришћењу огромних пространстава од источне Европе, па до Пацифика, нове околности су приморале Пентагон на преиспитивање својих могућности.

У Сједињеним Америчким Државама медији који се баве пропагандом и „ратници у белим крагнама“ из Конгреса или Стејт департмента су склони распиривању оружаних сукоба широм света, али нису добро информисани о томе како „дише“ војска, која изгледа гаји дубоко поштовање према Русији и Кини.

Шест дана пре 20-ог маја, када је Путин посетио Шангај и ударио темеље новим геоенергетским односима у свету, генерал Мартин Демпси, начелник главног штаба америчке војске, пред „Атлантским саветом“ је одржао предавање под насловом „Нарушена одбрана – динамичка заштита у ери нових технологија“. Чланови „Атлантског савета“ у Вашингтону су think tank близак Републиканској странци и НАТО савезу, што је посебно важно за будући развој догађаја.

Током свог говора Мартин Демпсеи је рекао „како су Русија и Кина постале две силе чија је улога у глобалним стратешким одлукама и главним аспектима глобалне безбедности напросто незаобилазна“. Осврнуо се у на нови стратешки приступ остатку света, којег је геополитички аналитичар Alfredo Jalife-Rahme назвао „глобална триполарност Европске уније, Русије и Кине“.

У новонасталим околностима, генерал Демпси представља нови безбедносни модел Сједињених Америчких Држава којега је назвао „2-2 – 2 – 1“, што значи да за непријатеља имају „две силе тешке категорије“.

Рекао је „како се Ал – Каида и њене филијале простиру од Авганистана и Пакистана, широм Арапског полуострва, источне Сирије, Ирака западног, Јемена, Сомалије, северне Африке, па све до западне Нигерије“. Према његовим речима, Вашингтон користи разне инструменте моћи – дипломатске, економске и војне – зависно о томе с којом земљом има посла. Генерал је потврдио да се посебна „пажња“ посвећује оним националним државама које свој релативно просечан утицај желе да увећају противно међународном праву, дакле, постоји могућност да се претворе у „одметничке државе“.

Рекао је да притисак који се врши на националне државе нема никаквог конкретног утицаја, нити даје резултате у борби против „међународних мрежа“, Ал Каиде и организованог криминала, што је својеврсно признање да су напади на Авганистан и Ирак били потпуно непотребни.

Будући да је америчка војска постала веома зависна о технологији информатичке безбедности, сматра да у том погледу постоје два подручја која изазивају забринутост. Прво, чињеница је да Сједињене Државе нису довољно спремне одбити информатички напад (Cyber-attack), посебно у финансијском сектору, а друго је да „корупција“ података изазива неповерење у оперативне системе.

Наравно, Кина је за Америку главна велесила и непријатељ у подручју „сајбер – ратовања“. Пре неколико дана је часопис The National Interest објавио анализу у којој наводи оружја НР Кине од којих Америка треба страховати. Међу њима је и противсателитски офанзивни систем АСАТ и наравно, апсолутна супериорност кинеске војске у информатичком ратовању.

„Кинеска војска одувек верује како је електронска супериорност кључна за било какав успех у будућем оружаном сукобу. За САД је највећа загонетка офанзивна способност Кине у операцијама информатичког ратовања. Такве операције укључују широк спектар активности, од психолошких операција до уништавања непријатеља, његове опреме и инфраструктуре. Сврху и циљ тог сектора је добро дефинисао члан кинеске Академије техничких наука, ректор Универзитета информационе технологије и генерал кинеске војске, Ву Ксинг Јианг, који је рекао да „овај тип супротстављања нарушава углавном телекомуникационе инфраструктуре и разне информатичке системе, а тек онда утиче на стварни свет у којем производи узнемиреност и страх“.

„На пример, ометањем финансијског система, транспорта и енергетског система се директно утиче на војни потенцијал земље, утицај и сам ток рата. И на крају, не заборавите да се модерни ратови воде информатичком технологијом и прецизним оружјем, а сајбер – напад може да смањи прецизност тих нових оружја“, рекао је генерал Ву Ксинг Јианг.

Сада тек видимо значај напредних технологија и да је данашњи свет потпуно другачији од онога којег у глави има сенатор John McCain, који снагу прве војске мери по личној храбрости њених војника и убојитој моћи њихових аутоматских пушака, што је можда био случај у рату у Вијетнаму, али данас више не. С друге стране Кинези и сам генерал Демпси сматрају да се данас војном потенцијалу једне земље, па и сам исход рата, могу довести у питање једним обичним „кликом“ на компјутеру. Наравно да то никако не значи да се смије занемарити људски потенцијал, као ни развој конвенционалног и нуклеарног оружја, али је кардинална грешка ограничити се искључиво на такав концепт одбране.

Мартин Демпсеи верује да у војсци постоји „корупција података“, што је „још алармантније од недостатака тих истих података“. Он је објаснио да постоји потреба да се сваки од противника, стварних или потенцијални, сагледа из другог угла, јер нити један од њих  под различитим врстама притиска не реагује на исти начин“. Две главне каратеристике новог милитаризма у Сједињеним Државама морају бити „флексибилнос“ и „иновација“.

Генерал је говорио о свом учешћу на самиту НАТО савеза у Бриселу, који се након предавања одржао паралелно са историјским посетом Путина Кини. Нагласио „како криза у Украјини може озбиљно да поремети прилике у европским земљама и да је савез на прекретници на којој мора преиспитати свој јужни крак (Португалија, Шпанија, Италија и Грчка ), који је уско повезан са Блиским Истоком и севером Африке“.

За разлику од њега је командант НАТО снага у Европи, генерал Филип Бридлов, нагласак је дао на Украјину и сав потенцијал намерава да подреди сукобу са Русијом. Главни секретар НАТО савеза, Андерс Фог Расмусен, нагласак даје на даљу експанзију на Македонију, Грузију и Украјину, што потврђује да уопште не придају важност упозорења које долази од стране команданта америчке војске, генерала Демпсеја. Из свега се да закључити да Бридлов и Расмусен Европску унију свесно гурају у нови Хладни рат, независно о мањкавом потенцијалу на којег упозорава генерал Демпси.

Укратко, чини се да се Европи прети са свих страна, а врх НАТО савеза се бави искључиво Украјином. Изгледа да су Немачка и Француска свесни те опасности, посебно што значи јачање Ал Каиде на целом простору северне Африке и Блиског Истока и да је то проблем који се не сме да занемари због америчких интереса у Украјини.

Позната је улога Француске у свргавању Муамера Гадафија и подстицању на побуну у Сирији, када је француски министар спољних послова је отворено позивао на ликвидацију Башара Ал – Асада, а данас, три године после, тешко је сакрити, па чак и не признати, катастрофалне последице такве политике.

„Европљани су се заглавили иза израелско – америчке гвоздене завесе. Гледано са Запада, НАТО је водећа сила у рату против тероризма. Но, заправо иза овог веома добро уређеног света, истина је сасвим другачија и НАТО је расадник међународног тероризма који штити логоре Ал Каиде у Либији и подиже их на свом тлу, у Турској. Ал Каида никада није свргнула ниједну владу нити освојила нацију. Служећи се доктрином конструктивног хаоса, Ал Каида је увек уништавала друштва која су се супротстављала Вашингтону. Цивилизација је почела у Сирији, док су Европа, Северна Америка и Израел били још у фази варварства. Како је могуће да то нико нема храбрости рећи? Потребно је само отворити очи „, пише Хасан Хамаде у опширној анализи у којој појашњава спрегу НАТО савеза и западних лидера са Ал Каидом, као и све опасности које се крију иза тог сулудог пројекта.

Либија је пропала земља, повратници „глобалног џихада“ из Сирије су ноћна мора европских лидера, Тунис је управо захватила побуна исламиста из групе Ансар Ал – Шарија и све се то дешава на само неколико стотина километара јужно од Европе, а амерички конгресмени и јастребови у Стејт департменту су кризу у Украјини претворили у свој приватни рат с Владимиром Путином.

У одговору на питање о стању у Украјини, генерал Демпси је рекао „како криза у тој земљи има директан утицај на НАТО савез, док Сједињене Државе привредно оружје морају да искористе на различите начине, као средство убеђивања и кажњавања“.

Изгледа да генерал није хтео противречити свом „заповеднику“ у ​​Белој кући, али лично није нимало уверен у ефикасност економских санкција. Пажљиво је слушао групу економиста који нису успели да објасне ризике који произлазе из употребе санкција као инструмента силе. Вашингтон врло добро познаје могућности руских оружаних снага и додатну вредност психолошког фактора којег у овом тренутку представља Владимир Путин. Сви амерички социолози се слажу са чињеницом да је огромни део руског становништва спреман да исправи грешке из ’90 – их и да већина Руса не види ништа спорно у привременом одрицању, ако је оно потребно за остваривање стратешких циљева Русије.

На основу теоријског доприноса групе економиста генерал је рекао „како би се у будућности полуге власти могле да користе на један другачији начин и да Вашингтон мора да ревидира моделе процене ризика“. Демпси је практично упозорио како се одлуке о Украјини доносе на основу погрешних уверења и процена о руској привредној, војној, а посебно спремности друштва да овај сукоб издржи до краја и изађе као победник.

Према његовим речима, оно што карактерише Владимира Путина је „његова жеља да уђе у историју и осигура привредно благостање у Русији“.

Нагласио је да Русија поседује и нова неконвенционална оружја која свакога могу да обесхрабре. Leandru Bernsteinu из РИА Новости је Мартин Демпсеи рекао “ како Сједињене Државе не треба да улазе у Хладни рат против Русије „.

„Вашингтон с Москвом ради у многим другим областима. Од Арктика до борбе против дроге и пиратерије, тако да ћемо морати да пронађемо заједнички језик. Због кризе у Украјини би најгори могући сценарио био да се оживи Хладни рат са Русијом и распореде трупе у Пољској, балтичким и другим земљама. Глобализација нема исти ефекат као стратегија Хладног рата; стратегија која је била веома стабилна, јер је била усмерена само на задржавање Совјетског Савеза“, рекао је Демпси.

Након конференције се генерал Мартин Демпсеи сусрео са својим кинеским колегом, главним заповедником кинеске војске генералом Фанг Фенгхуием, који је „снажно бранио територијалне претензије Пекинга над спорним Сенкаку острвима и оптужио САД за јачање снага на Пацифику што подстиче немире у региону“, преноси амерички портал Military News.

Генерал Фанг Фенгхуи, начелник главног штаба Народноослободилачке војске НР Кине, рекао је „како ребаланс стратегије Сједињених Држава изазива неке од проблема у Јужном и Источном кинеском мору која нису толико мирна подручја као што су била пре“. Фанг је упозорио „да ће Кина одговорити на било какав покушај Вијетнама, Јапана и других суседа да докаже своје право над спорним острвима“.

„Ми не стварамо проблеме, али се не бојимо невоље“, рекао је Фанг приликом сусрета са генералом Мартином Демпсеи, који је одговорио „како је америчко јачање снага на Пацифику уско везано за Северну Кореју“.

„Дакле, на питање шта нас доводи дубље у Пацифик, ја мислим да ту има неколико ствари које су везане за наше способности након 12 година сукоба на Блиском Истоку. Зашто? Па, слобода пловидбе, приступ слободном тржишту, стабилност и увежбавање са старим и новим партнерима. Ми ћемо одговорити на претње, пре свега из Северне Кореје и то размештањем балистичких пројектила и других одбрамбених средстава“, прилично реторички је одговорио Демпсеи.

Треба споменути да су у сличном сусрету у априлу 2013. амерички и кинески командант разговарали у врло пријатној и готово пријатељској атмосфери, што је и овај сусрет могао бити да кинески командант оружаних снага није био „претерано отворен“. У сваком случају, речи генерала Фанга су сигурно пуно више одјекнуле по ходницима америчке владе и Конгреса, него што их је тешко примио генерал Демпси.

Амерички главни командант је, што се тиче прошлости, подвукао црту до те мере да је у потпуности одбацио Четворогодишњи преглед одбране из 2004. (Quadrennial Defense Review 2004) и рекао „како су потребни нови алати за управљање динамичним и сложенијим стањем, али је забринут да Сједињене Државе не знају довољно брзо да одговоре иновацијама потребним за суочавања са новим изазовима“.

Упркос политичкој нестабилности, Мартин Демпсеи верује да Сједињене Државе до 2025. „неће морати правити никакве деструктивне промене, јер тренутно имају изузетно ефикасну војску за вођење великих и малих сукоба“.

„Смањење буџета, које ће да смањи потрошњу Пентагона, број људства и трошкове инфраструктуре, за циљ ће имати иновације у области превентивног деловања силе, што значи да ће се морати да примени стратегија динамичније присутности у свету, а силу употребити тамо где је најпотребнија. Тренутно америчка војска мора чинити „мало са још мањим“, а што је још горе, мора се озбиљно да размишља о постављању приоритета“, рекао је Демпси.

Знаковито је да амерички генерал и главни командант штаба није споменуо спорну инверзију и одустајање од „Обамине доктрине“, односно намере војног окружења Кине, али се зато усредсредио само на Русију, где је сасвим јасно да није спреман да иде далеко као економски далтонисти који по ходницима Пентагона прете и позивају на „борбу до последњег човека, а све у име украјинске демократије“.

Два „тешкаша“ из стратегије Мартина Демпсеиа недељу након његовог предавања оснивају безбедоносно – политички савез

Командант америчких снага, генерал Матин Демпсеи, добро је приметио шта се дешава у свету и као да је знао или предосећао да Путин у Кину није отишао само због потписивања гасних уговора у избегавања санкција.

Наиме, познато је да је посету руског председника Владимира Путина Шангају привукао је пажњу целог света, али због различитих разлога значај те посете још није у потпуности појашњен. Чини се да се огромна већина званичника на Западу заварава својом глобалном надмоћи и не желе да виде настајање алтернативе у облику кинеско – руског савеза. Као и увек, Москва и Пекинг не жели своје противнике да уверавају у своју снагу, већ то раде тихо и систематски дајући својим односима свеобухватан и практичан садржај. Већина вести о Путиновом посету су се односиле на уговор о гасу, док су војни, политички и стратешки аспекти самита у Шангају прошли неопажено.

Критичари су се расписали о снабдевању руским сировинама и „продору“ Кине на руско тржиште, али прави значај ове посете је пуно дубљи иу потпуности ће моћи да га оценити само будући историчари.

Ако читамо пажљиво „Заједничку декларацију Руске Федерације и Народне Републике Кине о новој фази партнерства и стратешких односа“ коју су потписали шефови држава, није тешко видети да је то документ који садржи многе елементе који су слични споразуму стварања политичког и војног савеза, иако није и коначни правни акт. Реч је о врсти уговора у стању приправности који се увек може да активира.

Русија и Кина су договорили „нову врсту“ међудржавних односа, уз напомену да ће „глобално партнерство и равноправност у поверењу и стратешкој сарадњи бити на пуно вишем нивоу, а кључан фактор у обезбеђивању виталних интереса двије земље у 21 веку је стварање праведног, складног и сигурног светског поретка“. У документу се наглашава да ће међународна заједница бити упозната са њим и да ће његове одредбе узети у обзир.

Заједничка декларација оцртава општу филозофију и став двеју земаља према актуелним глобалним проблемима, наводећи здраву природу билатералних односа, који никако нису „опортунистичко партнерство“. Каже се да ће „обе земље међусобно и даље пружати снажну подршку у питањима у вези са основним интересима, као што су суверенитет, територијални интегритет и безбедност“.

„Русија и Кина се противе нападима и уплитању у унутрашње послове, придржавати ће се строго основних одредаба међународног права садржаних у Повељи Уједињених нација, безусловно поштовати права својих партнера да самостално изаберу свој пут развоја, као и право на очување и одбрану својих културних, историјских, етичких и моралних вредности“, стоји у документу, што је потпуно опречно срамотном ултралибералне моделу којег као универзалног под сваку цену жели наметнути Запад.

Обе земље наглашавају потребу „за одбијањем примене једностраних санкција или организовање, помагање, финансирање и подстицање активности усмерене на промену уставног поретка у другој земљи, чему ће се супротставити мултилатерално и као заједница“.

Другим речима, категорично се одбија наметање санкција, провођење „Обојених револуција“ у режији Запада и ширење војних блокова, пре свега НАТО савеза који се од војне претворио у војно – политичку организацију.

Нова врста односа Москве и Пекинга је практична и супротставља се експанзији Сједињених Држава које немају никаквог разлога или оправдања за проширење своје продужене руке – НАТО савеза. У светлу тог незаустављивог процеса, Кина и Русија су одлучили да прошире своју „проту – алијансу“ и озбиљно рачунају на Индију.

Наглашава се да је интеракција ове три силе „важан фактор у обезбеђивању сигурности и стабилности, како у региону и свету“. Русија и Кина ће наставити своје напоре на јачању трилатералног стратешког дијалога, јачати међусобно поверење и развој заједничких стајалишта о важним регионалним и глобалним питањима.

Треба напоменути да је нови премијер Индије, Нарендра Моди, судећи по његовим изјавама, спреман за рад на овом подручју. Даље се наглашава потреба за реформом међународне финансијске и привредне архитектуре, остваре потребе реалног привреде иу глобалном систему економског управљања повећа заступљеност и право гласа земаља у развоју.

„Уочено је да су земље у међународној привредној сарадњи заинтересоване за групу Г20, а не добро познату Г7. Догађаји попут протеривања Русије из Г8 показују сву таштину западних лидера“, за Strategic Culture Foundation пише Дмитрии Минин.

Такве околности дају јасну перспективу другој заједници – БРИКС – коју Русија и Кина намеравају да трансформишу у „механизам за сарадњу и координацију широког спектра финансијских, економских и политичких активности на глобалном нивоу“.

Важни споразуми су склопљени у саобраћајном коридору „Пут свиле“, којег подржава и Запад, у првом реду Немачка, верујући да је он алтернатива руском евроазијском транзитном путу. Овај пројекат, који је Русији задавао главобоље дуго времена, доказује на којој је нивоу руско – кинеска сарадња. Москва је изјавила да тај пројекат сматра као „важну иницијативу Кине и њеном економском развоју“, а Кина овог пута узвраћа „како ће узети у обзир руске интересе у спровођењу овог пројекта“.

Обје земље ће тражити начине да се у пројекат укључи и коначно створена Евроазијска економска унија, дакле, нови „Пут свиле“ се никако не може да прикаже у служби геополитичких интереса Запада. На овај начин ће кроз заједничке напоре Москва и Пекинг још лакше продирати у Европу, што је још један велики стратешки пораз Вашингтона.

Конкретни економски споразуми потписани од стране двеју земаља, као и енергетски планови, споразум о заједничком развоју путничких авиона су само неки од постигнутих договора.

Амерички аналитичар Роберт Пери је историјски приближавање између Русије и Кине видио као последицу кризе у Украјини.

“ Кина и Русија су недавно блокирали Савет безбедности Уједињених нација како би се спречило западне иницијативе. То значи да је уместо изолације Русије у међународној заједници тврд приступ Вашингтона у украјинској кризи имао супротан ефекат. Русија сада има новог и снажног савезника и политика Стејт департмента у Украјини се може назвати потпуним промашајем „, пише Роберт Пери.

Значи ли то да су Москва и Пекинг удружили снаге како би покренули снажан контранапад на западу? Тешко, јер им то не треба. Оно што је потребно је поштено такмичење, без манипулације, без двоструких стандарда и без субверзивних активности. Касније ће се показати који је модел бољи и успешнији. Сада још није сасвим јасно ко је задовољнији одустајањем од санкција Русији, немачка канцеларка Меркел која је то приказала као победу Европске уније или Москва која је „приморана поштовати украјинске изборе“. Како год било, за Запад ће свака година бити све тежа и напросто неће још дуго моћи да игнорише захтеве нових центара моћи светске политике.

(Адванце)

Ознаке: анализа, војска, Кина, Мартин Демпси, Н. Бабић, Русија, САД