Pročitaj mi članak
Пише: Едуард ЛИМОНОВ
НАЈПРЕ је био Фукујама.
Френсис Фукујама, амерички филозоф јапанског порекла, рођен у Чикагу 1952. Професор Стенфордског универзитета, још увек је жив и храни се као и раније при Стенфорду.
Године 1992. објавио је књигу „Крај историје и последњи човек“, у којој је пожурио да прогласи победу западне демократије над комунизмом. И саопштио о неминовности ширења либералне демократије у свим земљама света.
Штавише, Фукујама је назвао либералну демократију последњом тачком социјално-културне еволуције човека.
Слично оном како су совјетски пропагатори својевремено представљали комунистичко друштво као крајње одредиште развоја човечанства.
Будући да је „Крај историје“ написан и објављен у околностима пада СССР-а и тим поводом свеопште еуфорије на Западу (сећате ли се како је Запад тада присвојио победу над СССР-ом у Хладном рату), књига стендфорског професора имала је запањујући успех.
Ипак, кратко је свирала музика за Фукујаму. Већ у лето следеће, 1993. године у елитном часопису префињеног укуса Foreign Affairs, појавио се чланак бившег експерта за народне устанке у Вијетнаму у администрацији председника Џонсона и директора Института за стратешке студије Харвардског универзитета, професора Самујела Хантингтона The Clash of Civilisations.
О чланку се говорило у читавом свету.
Хантингтон наводи осам култура-цивилизација: Западну, Конфучијанску, Јапанску, Ислам, Хинду, Словенску ортодоксну, Латиноамеричку и, можда (професор није био сигуран), Афричку. Свака од ових цивилизација представља систем вредности симболизован религијом која је, каже, Хантингтон „можда главна снага која мобилише и мотивише људе“.
Главна подела, каже Фукујама, одвија се између The West and the Rest (између Запада и свих осталих). А две највише претеће цивилизације су – Ислам и Конфучијанизам (нафта и кинески извоз). Ако се те две цивилизације некада обједине представљаће опасност за само постојање Западне цивилизације. Према томе, Запад (конкретно, Сједињене Државе) мора да буде спреман да се бори са опасностима од тих цивилизација.
Године 1996. „Сукоб цивилизација“ објављен је као посебна књига и захваљујући добро познатој активности Осаме бин Ладена постаје светски бестселер. Хантингтон у књизи говори о неминовном сукобу између ислама и западних земаља, а тај сукоб ће подсећати на совјетско-амерички Хладни рат.
Истина, 11. септембар 2001. није личио на Хладни рат и није га слутио у будућности.
Професор Хантингтон умро је мирно 2008. у 81. години – у држави Масачутес у насељу са библијским називом „Мартин виноград“. Пророци умеју на време да оду пре остварења својих пророчанстава. А нас је оставио да даље живимо заједно са исламом.
Самујел Хантингтон
Одлично знајући пророчанства Хантингтона, старог експерта за народне устанке, Сједињене Државе се током последњих деценија ипак нису уздржале од коришћења радикалног ислама за своје циљеве.
Иако су се једном опекле на Осами бин Ладену, САД нису прекинуле своју самоубилачку активност у стварању припитомљених екстремно-исламистичких Франкештајна.
САД су почеле да стварају екстремно-исламистичке монструме где год су могли. Створили су их у Либији заједно са Фрацуском, Италијом и свом сложном екипом ЕУ, позвавши тамо из целог света бучни ратоборни табор екстремних исламиста. Сад су се досетили да створе монструма Исламску државу – Калифат, а Калифат је побегао испод њиховог надзора и сада галами, кида, сече главе и са бесомучном радошћу разноси експлозијама омрзнуте крсташе већ и у европским градовима.
Ислам уистину има да испостави велики рачун Западу. Крсташки походи били су крвава злодела.
Али, ни ислам није дечак који пева у хору. Пошто је освојио Арабију, Иран, Централну Азију, преко Северне Африке затим прелазећи на Иберијско (код нас се назива Пиринејско) полуострво, ратоборни ислам – заузео је Шпанију и изашао на Француску, истина, и био заустављен од стране Франака у бици код Поатјеа 732.
Ислам је водио непрекидне ратове против Византијске империје, много пута стајао пред вратима Константинопоља и на крају су га Турци-Селџуци освојили 1453. Тако да им је боље да ћуте…
Почетком ове, 2015. популарни француски писац, Мишел Велбек, објавио је у Паризу књигу под насловом Soumission – „Покоравање“. То је роман, то је спокојна анти-утопија. Путем свеопштих демократских гласања 2021. на власт у Француској долази кандидат партије „Муслиманско братство“, Мухамед бен Абес.
Грађански рат не букти. Само се постепено мењају нарави: нестају сукње, жене почињу да носе шалваре, нестаје козметика, на задовољство француских мушкараца полако почиње да се калеми полигамија, нестају цркве, подижу се џамије, професоре – а јунак Велбековог романа је професор Сорбоне – лепо плаћају саудијским новцем, па на последњим страницама романа професор прима ислам.
А 2021. година уопште није далеко. Међутим, они засад убијају Париз.
